Čudo u Dečanima

„Što je ovoliki narod navalio u Dečane?“, pita gospođa Vuković, koja živi u Metohiji u jednom povratničkom selu i gotovo ne izlazi iz njega. U njen zatvoreni geto svet retko ulazi, nema pristup gradu, ali shvata da se dešava nešto čudno i teško shvatljivo – jer se u Visokim Dečanima juče okupilo preko četiri hiljade ljudi. Nema kraja naše zemlje i regiona iz kog neko nije došao, sa osećajem da se ide u izuzetnu svetinju i svoju kuću.

„Za naših života ovoliko ljudi na današnji dan nikada nije bilo“, kaže Dragan Božović, rođeni Pećanac, čovek koji je proteklih pet decenija, i u dobru i u zlu, uvek u Dečanima – večito spreman da radi i pomaže, piše Živojin Rakočević za Politiku.

Velika porta najlepše crkve na Balkanu u jednom trenutku izgleda popunjeno, a ogromni hram Svetog kralja Stefana Dečanskog je premali za sve ljude koji žele da mu se poklone. Na pitanje zašto volite Dečane, jedna Nišlijka odgovara: „Valjda zato jer nas je sve ovo snašlo… Toliko ljudi sam videla samo pod Ostrogom“.

Izolovan i ugrožen, jedini pod zaštitom KFOR-a, manastir Visoki Dečani je svojom otvorenošću, misijom i spremnošću da ugosti i dočeka prijatelje i neprijatelje, bogate i sirotinju, bolesne i srećne, sačuvao mogućnost da se u i našem vremenu dogodi čudo.

Promena pogleda na svet

Zašto pisac, univerzitetski profesor i autor dokumentarnih filmova Alesandro di Meo voli Dečane? On je Italijan koji je bio protiv bombardovanja SR Jugoslavije i bilo mu je jasno da će kasnije svoju misiju morati da nastavi među izbeglicama koje su pobegle pod bombama i pod novom upravom i vlašću na Kosovu. Zna šta treba da radi, vezao se za Dečane kao za mesto ljubavi odakle može pomoći drugima i sebi. Postao je pravoslavac: „Krstio sam se na Badnji dan 2012. godine, jer je to bio moj zavet Bogu, ako mi ćerka ozdravi…“, ćuti i počinje da plače.

Onda se obuzdava da racionalno objašnjava čudo koje mu se dogodilo i zahvalnost što može da govori o iskustvu Kosova i Dečana, da se seća trenutka kad je svoju knjigu video štampanu na ćirilici. Postao je svedok i organski deo ovog prostora, u kom se menjaju ljudske duše, pogledi na svet i civilizacijska nasleđa.

Sva vrata Visokih Dečana su otvorena, u crkvi je tolika gužva da se jedna baka onesvestila, ali nije mogla da padne od ljudi među kojima je stajala. Visoka i lepo odevena gospođa u zelenoj haljini stoji na travnjaku kod glavnih ulaznih vrata. Ispred nje je ogromna korpa cveća. Čekaće tu satima, dok je ne odnese na ćivot Svetog kralja Stefana Dečanskog.

„Ne mogu da nađem mati Mariju“, kaže Ivan Rašović. Ona je monahinja rodom iz Brazila, a u Dečane je stigla iz manastira Svetog Save, koji se nalazi u Buenos Ajresu. Ranije je dolazila sa mitropolitom Amfilohijem: „Velika je blagodat, ja je osećam jer dolazim iz zapadne pustinje. Ovde je život“.

Porodica konačno u svojoj kući

Sveštenici sa putirima u rukama moraju da izađu iz crkve da pričešćuju narod. Prošlo je podne i dečanski iguman arhimandrit Sava Janjić izlazi iz crkve, gleda okupljeni svet, fotografiše mobilnim telefonom i uz svaki kadar ponavlja: „Ovo nikad nije bilo!“ Vidi se njegova sreća i oseća se da je porodica konačno u svojoj kući. Izgleda kao da poznaje svakog čoveka i svako lice i kao da su svih ovih 25 godina, svake nedelje i svakog praznika, dolazili u njegovu savršeno izolovanu crkvu. Izgleda kao da je ovaj susret ispunjen čudom povratka i obnove.

„Ovo su naše litije. Ceo svet je došao na njih i svi su danas rekli – ne damo svetinje!”, kaže mitropolit raško-prizrenski Teodosije. Njegov život se kreće između velikog broja ljudi i potpune samoće, ali zastaje pred jučerašnjom rekom ljudi u svojim Dečanima u koje je ugradio mladost, ljubav i veru.

Strahovi Srba u getima, strahovi od dolaska na Kosovo i Metohiju, strahovi od haosa, koji u poslednje vreme bukti na severu Kosova, ovde ne postoje. Izgubili su se u zajednici koja je odlučila da preživi i da sebe ugradi u večnost ove lepote, duboko svesna da je ona njeno vlasništvo.

Kasno je popodne, a još je gužva ispred kivota, čuvara i nebeskog zaštitnika Visokih Dečana, kralja Stefana. Brižljivo negovana trava u dvorištu je prvi put posle 25 godina temeljno ugažena. Odlaze radosna i srećna lica i znaju da će svaku ovu travku već sutra podići Sveti kralj Dečanski.