“Crna svadba” magnet za publiku

Ulogu inspektora Igora Blagojevića u sjajnoj seriji „Crna svadba“ maestralno je odigrao Nebojša Milovanović, glumac koji je na početku karijere debitovao u kultnim ostvarenjima „Bure baruta“ i „Lajanje na zvezde“.

Pamtimo ga po ulogama u filmovima „Belo odelo“, „Kordon“, „Vojna akademija“, „Čizmaši“, ali i po predstavama „Sumnjivo lice“, „Višnjik“, „Švabica“, „Šine“ u njegovom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U drugim teatrima ostvario je zanimljive role u komadima „Turneja“ i „Kući“ (Atelje 212), „Prokleta avlija“ (Kruševačko pozorište), „Kaj sad“ (BDP).

Gledaoci su ga zavoleli kao problematičnog vinara u popularnoj seriji „Tajna vinove loze“, a svoje glumačko umeće potvrdio je u serijama „Branilac“ i „Crna svadba“. Osim klasične glume bavi se i stendapom, a za kabare „Stend-daun sa Nebojšom Milovanovićem“ dobio je nekoliko nagrada.

Najlakše se opušta u krugu porodice, a u braku je sa arhitektom Tijanom Milovanović i ima dve ćerke i dva sina.

Emotivnost i tragika

Gledaoci u Srbiji su iz nedelje u nedelju s nestrpljenjem iščekivali svaku novu epizodu serije „Crna svadba“, a naš sagovornik, koji tumači jednu od najupečatljivijih rola priča o tome kako je proteklo snimanje.

– Uloga u seriji „Crna svadba“ mi je baš prijala. Reč je o psihološkom trileru, koji ima elemente horora i mistike, koja je duboko ukorenjena u običajima u jednom delu naše zemlje. Ta mistika je nekim ljudima bila poznata na nivou informacije, a u seriji su se mladi autori Nemanja Čipranić i Strahinja Madžarević ozbiljno bavili i studiozno proučavali taj fenomen. Za tako temeljnu pripremu dobili su podršku i od produkcije i sve je tretirano dosta ozbiljno.

Bilo im je, kaže, važno da za ulogu inspektora Igora Blagojevića uzmu baš njega.

– To je malo drugačija uloga, ono što se kaže nije baš na prvu loptu atraktivna. To je uloga inspektora, koja uvek ide u paru sa kolegom, kako to obično biva. On je taj dobri policajac, miran i stabilan. Međutim, iza svega toga svašta se dešava, što se kasnije i otkrije i on i strada u seriji. I producent i reditelj su želeli da ja dočaram taj lik, jer su znali da mogu da prenesem tu vrstu emotivnosti i tragike. Publika se vezala za lik inspektora, što je uticalo i na gledanost. Naravno, kad je reč o seriji poput „Crne svadbe“ tj. kada se snimaju scene koje nisu utemeljene u realnosti i gde ima mnogo elemenata fantastike i mistike, jasno je da postoji određeni strah da ako se nešto ne uradi kako treba, onda to nikako neće izgledati dobro. Međutim, u ovoj seriji, u samom startu u razgovoru i pripremama kao glumac sam osetio da neće biti greške jer su autori ozbiljno spremili sve i zbilja mislili na sve. Dato je dovoljno vremena svima da se temeljno pripreme i zato je serija ispala odlično.

Učio od velikana

Nebojšu je publika odlično prihvatila i u veoma gledanoj seriji „Tajna vinove loze“, gde je maestralno dočarao lik vinara Zorana Tomovića.

– Svaka serija je svet za sebe, „Tajna vinove loze“ je malo drugačiji format u odnosu na „Crnu svadbu“. To je dnevni format, serija od 36 epizoda. To je nešto što ide svakog dana i to je nešto što publiku privlači na nivou priče, koja je zanimljiva na nivou unutrašnjih života likova, porodice pre svega, šta se dešava unutar rodbine. Sve porodice su različite i onda je priča o takvim vezama zanimljiva ljudima Ta serija je lane dobila nagradu kao najgledanija. U seriji igraju sjajni glumci kao što su Vojin Ćetković, Sloboda Mićalović, Anita Mančić… Takvi umetnici mogu da iznesu problematiku, koja nije puko fotografisanje i slikanje, nego ima tu vrstu glumačke igre, tako da je to gledaocima bilo još zanimljivije. Tu ima i dobrih mladih glumaca, i to su sve faktori koji privlače publiku. Tumačim vinara Zorana, koji ima problematičnu prošlost, nešto što ga proganja, traume. Takav karakter traži glumački trud i umeće. Ako uspete da uverljivo dočarate lik, onda se to publici svidi. Nove epizode „Tajne vinove loze“ možemo očekivati već početkom iduće godine.

Nebojša je dugo u glumačkim vodama, ali se sa radošću seća svojih početaka.

– Kao mlad čovek igrao sam sa glumcima, koji su bili institucije: Bata Živojinović, Bata Stojković, Milena Dravić, Aleksandar Berček, Nikola Simić. To su glumačke legende. Od njih sam učio i neke osnovne stvari, i one složenije, koje nigde ne možete da naučite osim u direktnom kontaktu. Sada sam u predstavi „Zagreb – Beograd via Sarajevo“ sa mladim kolegama i u situaciji sam da im nešto od glumačkog umeća prenesem. Mislim da je u toj vrsti timskog rada i glumačke podele to ono najdragocenije. Sada s iskustvom mogu da prenosim znanje mladim ljudima. Isto tako mogu da učim od njih. Počeo sam da radim i na fakultetu, nakupila mi se jedna vrsta znanja koje prenosim mladim umetnicima.

Porodica kao oaza

Naš sagovornik je nedavno obradovao publiku izvanrednom rolom u seriji „Branilac“.

– To je rađeno po knjizi, gde su obrađeni slučajevi nekoliko najpoznatijih advokata. Tu mi je bila jedna vrlo zanimljiva i plodonosna saradnja sa Gojkom Despotovićem, kao direktorom fotografije.Tu sam imao ulogu u jednoj epizodi, za koju se ispostavilo da je izuzetna, jako komplikovana, težak je taj lik. Reč je o čoveku koji je počinio užasan zločin i to je prvi slučaj koji Toma Fila nije mogao da dobije. Meni je taj lik značajan jer su ljudi videli nešto sasvim novo, nešto što je dubinska psihologija. Kada imate priliku da nosite takav lik i da ga gradite i da za to dobijete povratnu reakciju publike onda je to prava nagrada za glumca. Meni je bilo malo i čudno koliko su se ljudi vezali za lik koji je izrazito negativan. Iako ta serija nije iz prajm tajma, obični ljudi su se vezali za to ostvarenja i stoga nije čudo što je bila i velika gledanost.

Naš sagovornik u detinjstvu nije slutio da će biti glumac.

– Rođeni sam Valjevac, bio sam u četvrtoj klasi kod profesora Vladimira Jevtovića. Kao dete nisam maštao da budem glumac, nisam bio od mališana koji su glumili po kućama. Kod mene se zanimanje za glumu javilo tek kasnije, negde pri kraju gimnazije. Postojala je dramska sekcija u koju sam se uključio u drugoj, trećoj godini. Tako se naglo desila ljubav između mene, scene i publike i bukvalno odjednom sam shvatio da to može biti moj poziv.

Porodica Nebojši daje vetar u leđa. Supruga Tijana, ćerke Vera i Nada, te sinovi Stojan i Andrija najveće su bogatstvo ovog umetnika.

– Porodica je osnova svega, to je suštinska i životna radost. Odatle sve počinje i tu se sve vraća. Trudim se da koliko god mogu provodim vreme sa njima i da porodica ne trpi moje poslovne obaveze više nego što treba.

Lepi utisci iz dijaspore

Nebojša je često gostovao u dijaspori i nosi veoma lepe utiske.

– Gde god sam gostovao, utisci su bili sjajni. Uvek sam se trudio da to bude u pozorištima. Naši ljudi u dijaspori žele da dođu i da pogledaju dobru predstavu. Prvo su to bila gostovanja sa pozorištem. Gostovao sam u Nemačkoj, Vankuveru, Parizu, divna su ta druženja. Bio sam u Torontu nekoliko puta, čak nisam stigao da se vidim sa svim prijateljima. Nisam čovek koji tek tako ide na gostovanja, nego se dobro pripremim, i ti ljudi koji me zovu znaju zbog čega me zovu i šta mogu da očekuju od mene.

Umetnička lična karta

– Prva uloga po kojoj sam postao poznat je u ostvarenjima „Bure baruta“ i „Lajanje na zvezde“. To su značajni filmovi koji se i danas gledaju. Uloge u tim filmovima su ostale upamćene, one su moja lična karta, svaka u svom žanru, i obeležile su me. Mnogi ljudi me i sada prepoznaju po tim ulogama. „Bure baruta“ je film koji je dobio nagradu u Veneciji, imao je vrlo uspešan festivalski život. „Lajanje na zvezde“ je bio veoma gledan u bioskopima, a na TV su, kroz česte reprize do danas, beleži neverovatne brojke gledanosti. Ti filmovi su radili za nas mlade glumce koji smo se tada pojavili.

Ta dela su nadživela vreme, ljudi su ih gledali u mnogo repriza, na CD koje su kopirali. Godinama, kada sam putovao u inostranstvo ljudi su tražili da im donesem te CD-ove, koje sam i ja teško pronalazio. To dovoljno govori o njihovoj vrednosti i popularnosti – ističe Milovanović.

Sveti Nikola, posebna svetkovina

Posebna radost u domu Milovanovića je proslava krsne slave.

– Slavim Svetog Nikolu, trudim se da to bude kako treba da bude i da deca dožive suštinu svega toga, da se zna šta je priprema, šta je suština našeg sveca. Ne želim da slava bude samo formalnost, želim da bude nešto što je potpuna suprotnost raskalašnosti i pukom prikazivanju. Skromnost kreće iz porodice, a naravno da uvek ima gostiju, ali je to zaista sve skladno. To je najlepši dan u našoj porodici. Dan pre toga priprema slave, povečerje kada se ide na molitvu. Uvek se trudimo da deca nauče nešto novo, na primer tropar Svetom Nikoli – priča Milovanović.

Dragoceno iskustvo

– Svakom liku dajete jedan deo sebe, nekada više, nekada manje, ali komplimenti govore da je lik vinara Zorana u „Tajni vinove loze“ psihološki istinit. Gledaoci su to prepoznali i uzvratili velikom gledanošću. To je dragoceno iskustvo – ukazuje naš sagovornik.