Stanislav Karasi za „Vesti“: Leteći tanjir iznad Topčidera

Anegdota ide ovako… Uoči odlaska na Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1974. jugoslovenski fudbalski tim je primljen kod Tita. Milovan Ćirić, istaknuti trener, jedan od petorice u selektorskoj komisiji, predstavio je Stanislava Karasija kao najslabijeg igrača, koji se u reprezentaciji našao silom prilika, u nedostatku boljih. Maršal, mada nije bio zaljubljenik u sport, spremno je dočekao šeretski pokušaj: „Da vam ne beše ovog najslabijeg u Atini, ne biste mi ni došli u goste.“

I Tito je znao da konac delo – Karasi! Jedan od najboljih fudbalera u Zvezdinoj istoriji, prvotimac od 1969. do 1974, koji se nadavao golova u crveno-belom iako je delovao u manevru, najednom je izrastao u omiljenu figuru od Vardara, pa do Triglava. Zbog onog odsudnog pogotka Grcima na Karaiskakiju, koji je „plavima“ u smiraj 1973. udahnuo novi život u kvalifikacijama, neznani su ga kumili i molili da im bude kum. Da nije iznikao na strašnom mestu u poslednjim sekundama atinske drame da donese neophodnu pobedu s dva gola razlike (4:2), Jugoslavija bi ostala bez Mundijala i treći put uzastopce. Zato je junaka jednog od najuzbudljivijih raspleta u analima našeg sporta, krešenda za „majstoricu“ sa Špancima u Frankfurtu kroz nekoliko meseci (1:0), običan svet i doživeo kao najrođenijeg koji bi im uneo još radosti u kuću.

Stane je u Atini, dve i po godine posle misterioznog Zvezdinog kraha u revanšu polufinala Kupa šampiona protiv Panatinaikosa, naplatio svu dečačku muku u sirotinjskoj porodici s devet ustiju, sve suze razočaranja i znoj samopregora na putu ka berićetnoj karijeri.

Bezuspešno traganje za bratom i sestrom

Rođeni ste 8. novembra 1946. kao i vaš uzor Dragoslav Šekularac (1937), prethodnik u Crvenoj zvezdi, kome ste, rado ističete, sa zadovoljstvom spremali kopačke. Prst sudbine je hteo da ste dete iz slavonsko-mađarskog braka.

– Moja majka Adela Farkaš se u potrazi za boljim životom otisnula iz Budimpešte u Beograd. Pošto u nepoznatoj sredini nije imala kud, prijavila se za časnu sestru u katoličkoj crkvi. Otac Ivan, doseljenik iz Slavonske Požege, lep čovek, šmeker, bio je mašinbravar. Radio je u brodogradilištu. Svakodnevno prolazeći tuda, majka mu je zapala za oko. Počeo je da joj se udvara… Malo je on naučio mađarski, malo ona srpski, ali mu se požalila da je neprimereno što je vide da u odori stoji ispred crkvene kapije. Otac, vispreni majstor, dosetio se kako će. Napravio je gvozdenu klupu za njih dvoje. Jače od njega bilo je, valjda kao i svim radnicima, što se odao alkoholu. Odlučnost da je uzme za ženu kulminirala je kad je dobro nacvrcan odneo kući. Njegova majka, moja baba, vrlo pobožna žena, zgranuto je zavapila: „Sine, ukrao si je od Boga.“ Odgovorio joj je: „Ne, majko, to je božja volja.“ Sutradan je baba otišla do crkve da predoči kakva je stvar s njihovom štićenicom. „Ako će joj biti dobro u vašem domu, mi taj brak ne branimo“, skinuli su joj teret.

Zajedničku sreću s dvoje dece prekinuo je ratni vihor.

– Sa sinom i ćerkom, koji su imali između četiri i pet godina, odvedeni su u Osnabrik, ali to nije bilo klasično zarobljeništvo. Nemci su na popunjenim formularima uočili da je moj otac majstor. Stavili su ga da radi u fabrici i tu živi s njih troje. Zanat u njegovim rukama im je spasao živote. Sve su imali, jedino ne i čistu vodu. Nezamislivo je – kupali su se u mleku! To sam zapanjeno saznao kad sam jednom majci ukazao da joj je koža kao u deteta.

U Nemačkoj se porodica uvećala, ali se tek sa završetkom rata rodila neprebolna patnja.

– Tamo su na svet došli moj brat Ivan i sestra Elizabeta. Po nemačkoj kapitulaciji svi su spakovani u kamione za povratak u zemlju. Majke su putovale s malom decom, a očevi sa odraslom, ali je, ne znam zašto, otac ostao s majkom. Ono dvoje starijih, sami, istovareni su kod Crvenke. Tu im se i zauvek gubi trag za nas. Kad sam postao poznat, bezuspešno sam krenuo u potragu preko jednog zagrebačkog sportskog lista, koji je vodio akciju spajanja porodica.

Život je morao dalje. Došli ste na svet u dvorišnoj kući na Banovom brdu.

– Posle mene rođene su još četiri sestre. Zvali su nas Karaščići dugmići. Majka, koja je kao Mađarica izvanredno kuvala, povremeno je spremala hranu za još tri familije u složnom komšiluku. Specijalitet su bili rezanci od testa koje je sama razvijala, pa ih je ubacivala u mleko u prahu skuvanom u velikom kazanu, onom za čvarke, koji je otac izradio. Okupimo se oko kazana i kusamo kašikama, ali jednom zakukam majci da mi je tako vrelo jer ne mogu da pratim ritam starijih da bi se ljudski najeo nego da mi da tanjir da odvojim za sebe. Posle obroka pevale su se partizanske pesme. Bio je neki refren „napred, napred, Titovi pioniri“. Jedan policajac iz komšiluka preinačio ga je u „napred, napred, leteći tanjiri“, pokazujući na mene. Tako sam odmalena dobio nadimak Tanjir po kojem me i dan-danas dozivaju u kraju.

Cena sirotinje

Na nagovor Steve Fridla, Nemca koji je ostao u Beogradu posle rata, krenuli ste na hokej na travi kao član Čukaričkog na njegovom prvobitnom igralištu. Dar za fudbal ipak je prevagnuo.

– Ja sam, figurativno rečeno, jeo loptu. Savršeno sam vladao tehnikom. Mogao sam neprestano da žongliram od moje škole „Josif Pančić“ do terena BASK-a na Carevoj ćupriji. Jednom je tu igrala Crvena zvezda. U poluvremenu sam dečačkom veštinom zabavljao publiku kao neki cirkuzant. Zapazio me je tada Virgil Popesku, Rumun, posleratni fudbaler Partizana, a zatim trener u klubu, koji je uzeo srpsko ime, baš Stanislav. Poslao je dole nekog čika Duleta, koji je u administraciji crno-belih vodio registrovanje igrača. Nije mogao da veruje da ne treniram fudbal nego se glupiram s hokejom na travi.

Uputili ste se u Partizanovu kuću.

– Čika Dule mi je rekao da dođem na okupljanje pionira. Kad sam mu predočio da nemam pare za prevoz između dva brda, Banovog i Topčiderskog, uhvatio se za džep. Izvadio je crvenu stodinarku. Na svom prvom treningu „petlića“ zatekao sam Slavka Drljaču, Miloša Radakovića, Dragoslava Profirovića, braću Petrović, igrače iz moje generacije koji su kasnije postali Partizanovi prvotimci. Nisam prepotentan kad kažem da fudbalski nisu mogli da mi priđu, iako sam ja bio žgoljav kao štap za pecanje.

Mada ste, kažete, odskakali od njih, zahvatilo vas je neočekivano razočaranje.

– Posle nekoliko igranja, potkraj godine je vršen odabir za pionirsko prvenstvo grada na proleće. Ulazili smo jedan po jedan u kancelariju u kojoj su za dugačkim stolom sedeli čika Dule i trener. Pitali su me šta su mi roditelji. Velim da je majka domaćica, a otac mašinbravar. Njih dvojica šu-šu-šu: znaš, mali, talentovan si, ali ipak dođi drugi put pa ćemo da vidimo. Dečaku od 12 godina se srušio svet. Izlazeći iz prostorije, srdito sam im se obratio pre nego što sam tresnuo vratima: Samo da znate, jednog dana doći ću vam glave! A do kuće suza mi suzu stiže.

Slatka osveta

Nije prošlo dugo, osmehula se sledeća sreća.

– Na Čukarici, budući da su tu Trinaesta gimnazija i Šumarski fakultet, steklo se mnogo učenih ljudi, koji su uticali na naš odgoj i lepo vaspitanje, a zanimali su se za prilike u fudbalu. Kažu mi iza zime da će jedan trener, temeljni engleski đak, koji se vratio sa fudbalskog školovanja u Londonu, da napravi turnir beogradskih škola. Bio je to Miljan Miljanić. Po navici, a na njegovo zaprepašćenje, igrao sam bos. Niti sam imao patike, niti su mi bile neophodne, ali je on insistirao da ih obujem. Zatražio je od Dragana Fišera, potonje legende Sinđelića, da mi ih ustupi jer se utakmica njegove škole završila. Veličina mi knap, ne osećam noge kao svoje, ne mogu da se sastavim s loptom. Izujem se pa opet bosonog. I odigrao sam najbolje.

Miljaniću, treneru Zvezdinih pionira, predstavili ste se odsečno.

– I njemu je bilo čudno da ne igram nigde, ali mu kažem da ja ne igram već da u igri letim, jer sam „Leteći tanjir sa Čukarice“. Onda sam mu predočio šta se desilo u Partizanu, a i da mi otac, iako svestan mog talenta, ne da da treniram pošto je škola važnija od fudbala. Naravno, i zato što je hajdukovac.

To lovcu na bisere, tvorcu buduće nezaboravne generacije crveno-belih, nije bila prepreka.

– Jednog dana – tap. Ispred kuće staje mercedes sa policijskim oznakama. Ulazi čovek u dvorište, a moj otac se zgranuo. Poznao ga je, jer je neretko imao posla s organima reda zbog preke naravi kad se napije. Šta li je sad? Bio je to Miša Milošević, visoki službenik policije, koji je u Zvezdinom rukovodstvu imao zaduženje upravo da ubedi roditelje da je za njihovo dete najbolje da pristupi crveno-belima. Čim se predstavio, obrazlažući razlog dolaska kod nas, ocu je pao kamen sa srca.

Registrovani ste u junu 1959.

– Kod Miljanića sam od početka bio predmet pokazivanja. Čiča, kako nas je uputio da ga oslovljavamo, izveo bi me pred saigrače da demonstriram šta i kako treba da se radi. Ja u Zvezdi ništa od tehnike nisam naučio, jer sam to već držao u nogama. Trebalo je samo moju urođenu veštinu nadgraditi fizičkom snagom i taktikom, a Miljan je za nju bio bog. I danas vapim na trenerskim seminarima da je najbitnija azbuka fudbala, a to je tehnička doteranost igrača. Džaba taktika ako ne ume da se doda tačna lopta.

Brzo ste se slatko osvetili partizanovcima za razvejane snove.

– Na gradskom prvenstvu za pionire pobedili smo ih sa 4:1. Dao sam dva gola. Nagrađeni smo pasuljem s rebrima. Pre odlaska na ručak Miljan me izdvojio sa strane pored dvojice iz Partizana. Pita me da li ih poznajem i da li sam s njima nešto potpisao. Bili su to čika Dule i trener. Stavio sam na znanje da moj potpis nije u njihovim dokumentima, ironično dodajući da mi je i dalje nejasno da li sam odbijen zbog nedovoljne kilaže ili zbog fudbalskog neznanja. Miljan se iskidao od smeha…

Odlazak u Borovo

Još niste zvanično debitovali u Zvezdi, odbili ste volju kluba da vas kali u Radničkom iz Kragujevca. Našli ste da je najbolje da odete u Borovo. Zašto tamo?

– Kad je Miljanić 1966. postavljen za glavnog trenera, bio sam svestan da s nepunih 20 godina još nemam fizičku snagu za mesto u prvom timu, ali i da mi igračke sposobnosti daju za pravo da to očekujem. Poštujući sopstvenu ličnost, ne dajući na sebe, raskinuo sam ugovor. Borovo sam odabrao iz dva razloga. Bili su stabilan drugoligaš, s ambicijama za ulazak u Prvu ligu, finansijski obezbeđen zbog dotoka novca iz čuvene fabrike obuće, a tamo su me vodile i lepe uspomene. Na državnom kupu za pionire sa Zvezdom dao sam 11 golova u tri utakmice. Dodeljen mi je i pehar. Kad sam se razočarao u klub, kući sam ga grlio i ljubio kao malo dete. Osećao sam da mi daje putokaz za dalje. Idem tamo gde će da me prime.

Bridi Miljanićev šamar

Trener Nikola Perlić, predratni jugoslovenski reprezentativac, oduševio se što Miljanića držite za drugog oca, a direktor kluba Vam je već na prvom treningu sačuvao noge.

– Kaže mi Perlić: „Nešto si tanak.“ Priznajem mu da jesam, pošto je to očigledno, ali i s puno samopouzdanja ustvrdim da sam u glavi jak. Odmah sam pokazao šta znam. Direktor me povukao s terena, šaljući me u svlačionicu. Pomislim ponovo stara priča, ali je on tako želeo da me poštedi grubih nasrtaja budućih saigrača.

U Borovu vas je zapazio Hajduk, ali i Vojvodina. Istakli ste se i protiv reprezentacije Jugoslavije koja se i tom utakmicom spremala za iskušenja na EP u Italiji 1968. Evrogolom ste zatekli Miodraga Kneževića, koji je branio u niškom Radničkom.

– Da sam otišao u Split, ispunio bih ocu želju. U poluvremenu prijateljskog meča u Novom Sadu ostao sam u svlačionici. Dok sam se tuširao, neko mi lupa na prozor. Bio je to opet Miša Milošević, koga je Miljanić poslao da me vodi ponovo u Zvezdu. Odbio sam ga. Vratio sam se u Borovo. Kad ujutro oko sedam sati, neko mi gruva na vrata. Koja li je to budala sabajle, pitao sam se. Došao je sam Miljanić. Čim sam otvorio vrata, ošamario me tako da sam odleteo u stranu. Pošli smo za Beograd.

Ispoljili ste dobročinstvo potpisujući novi ugovor.

– Stajalo je da stan dobije Cole Janković, jedini iz moje generacije koga Zvezda nije bila stambeno obezbedila. Kad sam odlazio u Lil posle Mundijala 1974, vratio sam svoj stan. Tu se uselio trener Žarko Nedeljković – objašnjava Stane.

Generala Kadijevića nije predriblao

U braku ste s Mirjanom. Imate ćerku Adelu, profesorku klavira, koja ime nosi po vašoj majci. Kako se sećate tasta, počivšeg generala Veljka Kadijevića, koga je početak raspada Jugoslavije zatekao na glavnokomandujućem mestu u JNA.

– Dok smo se zabavljali, buduću suprugu sam lagao da sam trgovački putnik, pošto za vikend zbog karantina sa Zvezdom nikada nismo mogli da budemo zajedno. General je iskazao želju da im prvi put dođem u kuću, da me vidi ko sam. Znao sam ko je Veljko Kadijević, ali nisam imao pojma da je on Mirjanin otac.

Vaš susret oči u oči već na ulaznim vratima bio je iznenađenje za obojicu.

– Krenuo je da priča kako je kao veliki partizanovac gledao mnogo utakmica crno-belih i da je za njega najbolji jugoslovenski fudbaler ikada Miloš Milutinović, jer grabeći brzo napred i dribla i dodaje i ima sjajan periferni vid. Pitao je Mirjanu zna li likom nekog Zvezdinog igrača, a ova mu je odgovorila da zna jedino Džaju. A onda je suočio sa istinom: jedini koji može da stane Plavoj čigri rame uz rame je Stanislav Karasi! Ovo ti je, ćerko, taj Karasi, tvoj trgovački putnik. Dodao je i da smatra da sam brži i snažniji od Miloša, imajući u vidu i to da je Milutinović imao samo jedno plućno krilo.

Dugmetara Ljubiše Pavkovića

Bili ste glavni fudbaler među dečacima u kraju.

– Moja je bila i lopta, ali nisam bio nadmen zbog toga. Svako je mogao da igra. Poznati harmonikaš Ljubiša Pavković mi je bio drug iz razreda. Njega sam zadirkivao da ću da ga primim samo ukoliko me nauči da sviram. To zaista i jeste bila moja želja. Imajući u vidu da mi je majka pevala u crkvenom horu, zamišljao sam kako je o praznicima radujem svirajući harmoniku uz njen zadivljujući glas. Nisam, nažalost, odmakao daleko u učenju.

Dva kup meča protiv svojih

U godinu dana, u martu 1968. i martu 1969, dvaput je igrao za Borovo protiv Miljanićeve Zvezde u Kupu Jugoslavije. Oba puta, prvo u četvrtfinalu, a dogodine u osmini finala, crveno-beli su kao gosti pobedili sa 2:0 i oba puta golovima Dragana Džajića i Stevana Ostojića.