Napetosti između Azerbejdžana i Rusije rastu već mesecima. I druge bivše sovjetske države distanciraju se od Moskve. Ali, to nije opredeljenje prema Zapadu.
Rukovanje između azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva i jermenskog premijera Nikola Pašinjana u avgustu ove godine pokazalo je nameru da se višedecenijski sukob uskoro okonča mirovnim sporazumom. Dve zemlje godinama su se žestoko borile za kontrolu nad regionom Nagorno-Karabah, u kojem pretežno žive Jermeni.
Rat se završio 2023. godine vojnom pobedom Azerbejdžana – i masovnim egzodusom više od 100.000 Jermena.
No, najnovije bilateralno rukovanje čvrsto je stisnuo još jedan, treći par ruku. Bile su to ruke američkog predsednika Donalda Trampa. SAD su posredovale u ključnoj tački u završnim fazama. Tramp je obećao da će američke kompanije garantovati infrastrukturu i bezbednost koridora koji spaja dve zemlje 99 godina. To bi Azerbejdžanu omogućilo pristup Našivanu, njegovoj autonomnoj eksklavi, od koje ga odvaja jermenska teritorija.
Američko posredovanje – poniženje za Rusiju?
Taj američki angažman verovatno je do sada najvidljiviji znak smanjenja uticaja Rusije u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. A taj gubitak moći koji nije ograničen samo na Azerbejdžan.
Moskva je zvanično pozdravila sporazum. „Sastanak kavkaskih republika u Vašingtonu, uz posredovanje američke strane, mora se pozitivno posmatrati. Nadamo se da je to korak prema miru“, rekla je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova.
Ipak, iz manje zvaničnih glasova može se naslutiti kako se Moskva zaista oseća. Na primer, desničarsko-nacionalistički ruski publicista Aleksandar Dugin napisao je na Telegramu: „Ovo je strašno poniženje za Rusiju. (…) To je potpuni poraz, potpuna katastrofa za našu politiku na Južnom Kavkazu.“
Za Fariza Ismailzadea, nezavisnog poslanika u azerbejdžanskom parlamentu, podrška SAD je, međutim, logična stvar. „Naš cilj je da budemo nezavisni“, rekao je on za DW. „Ne želimo da se odvojimo od Rusije i postanemo marioneta Zapada. Mi stvaramo nove saveze sa centralnom Azijom i Turskom, kako bismo se obezbedili.“
Azerbejdžan ima sporazum o saradnji s Turskom od 2010. Te godine dve zemlje potpisale su bezbednosni sporazum.
Rastu napetosti između Rusije i Azerbejdžana
Međutim, odnosi između Rusije i Azerbejdžana zategnuti su već mesecima. Povod je bio pad azerbejdžanskog putničkog aviona krajem decembra 2024, nakon što ga je pogodila ruska protivvazdušna raketa dok se približavao čečenskoj prestonici Groznom. Poginulo je 38 ljudi.
Nakon određenog oklevanja, ruski predsednik Vladimir Putin konačno je kontaktirao predsednika Alijeva – ali samo kako bi se izvinio zbog rušenja u ruskom vazdušnom prostoru. „Rusija nam nije pokazala poštovanje koje zaslužujemo“, ocenjuje za DW nezavisni azerbejdžanski politikolog Nariman Alijev.
To znači da se važan stub bilateralnih odnosa urušio, ocenjuje za DW Rusif Husejnov, osnivač azerbejdžanskog trusta mozgova „Centar Topčubašov“.
– Do sada su šefovi država dveju zemalja uvek direktno razgovarali jedni s drugima i tako rešavali sukobe. Azerbejdžan je uspevao da održi ravnopravne uslove između Rusije i drugih sila jer smo mi ekonomski jaki zahvaljujući našim rezervama nafte. A imamo i bezbednosni kišobran koji pruža Turska – ističe Husejnov.
Sada se gomilaju diplomatski incidenti – ruska policija uhapsila je osumnjičene azerbejdžanske teroriste, a azerbejdžanske bezbednosne snage su, pak, uhapsile osumnjičene ruske trgovce drogom. Nedavno je, prema izveštajima medija, Rusija napala energetska postrojenja azerbejdžanske kompanije SOCAR u Odesi u Ukrajini.
Azerbejdžanska vlada zapretila je ukidanjem zabrane isporuke oružja Ukrajini ako Rusija nastavi s bombardovanjem, kaže poslanik Ismailzade. „Do sada je naša zemlja isporučila samo humanitarnu pomoć i dizel-agregate u vrednosti većoj od 30 miliona dolara.“
Bivše sovjetske države emancipuju se od Moskve
Za zemlje poput Azerbejdžana, rat u Ukrajini je „prilika“, kaže Ismailzade. „To Rusiju drži zauzetom negde drugde, a mi dobijamo prostora za jačanje diplomatskih odnosa s drugim zemljama – pa i zahvaljujući našem uspehu u Karabahu“, kaže on.
Stručnjak Husejnov veruje da je Azerbejdžan uspeo da nagovori ruske trupe da napuste Nagorno Karabah upravo zbog rata u Ukrajini. „“Mnogi bi pomislili da je to nemoguće, jer vlada mit da ruske trupe, kada jednom dođu, nikad ne odlaze. Ali Rusija je verovatno jednostavno bila preopterećena“, kaže on. Ruske trupe trebalo je da ostanu stacionirane u Nagorno Karabahu bar do 2025. godine.
Od početka ruske agresije protiv Ukrajine i druge bivše sovjetske države promenile su ton prema Moskvi, ukazuje je za DW Dilnoza Ubajdulajeva koja predaje na Institutu za nacionalnu bezbednost Australijskog državnog univerziteta u Kanberi.
Na primer, predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon javno je zahtevao više poštovanja za svoju zemlju od Putina u oktobru 2022. Video-zapis o tome na platformi Jutjubu u međuvremenu ima više od 13 miliona pregleda.
– Rusija je važila kao supersila, ali Moskva nije uspela da preuzme Ukrajinu za nekoliko dana, kako je planirano, a zemlje u regionu su to primetile – kaže Ubajdulajeva. Uz to, kako dodaje, međunarodne sankcije izoluju Moskvu i slabe ugled ruske vlade.
„Multivektorska spoljna politika“
Dok su neke države, poput Kazahstana i Kirgistana, postale tranzitne zemlje zbog sankcija i one izvoze zapadnu robu u Rusiju koja se zapravo nalazi na listama sankcija, neke druge bivše sovjetske države stavljaju, kako kaže Ubajdulajeva, veći naglasak na „multivektorsku spoljnu politiku“ – odnosno održavanje kontakata s raznim zemljama.
– Kina postaje sve važnija – Rusija je sada mlađi partner te zemlje. Kina se više ne bavi samo ekonomskim odnosima, već i delovanjem kao garant bezbednosti – kaže Ubajdulajeva.
Godine 2023. održan je prvi samit Kine i zemalja centralne Azije u Sianu u Kini, na kojem su učestvovali šefovi država Kazahstana, Uzbekistana, Kirgistana, Tadžikistana i Turkmenistana.
Međutim, svi ti napori da se bude nezavistan imaju svoje granice, zaključuje politikolog Alijev. „Naše zemlje su veoma dugo bile kolonije Moskve. Zato imamo postkolonijalni sindrom. Šefovi država bivšeg Sovjetskog Saveza odrasli su s tim da je Rusija broj jedan. Oni se osećaju povezani s Moskvom i to se neće promeniti bar do sledeće generacije – za deset ili 20 godina.“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
