Biljana autobus vozi ulicama Vićence

Lep i poseban osećaj je ulaziti u gradski autobus i biti dočekan širokim i toplim osmehom Biljane Krojitorović koja za volanom gradskog autobusa u Vićenci dočekuje svoje putnike. Svi je vole zbog njene neposrednosti i topline, a najviše zbog njenog osmeha, koji je ne košta ništa, a para vredi. Ona dragocenim osmehom dočekuje putnike. Ko je poznaje ponosi se njome.

Biljana je došla u Italiju vrlo mlada sa 21 godinom života. Napustila je Bor odmah posle bombardovanja Jugoslavije, krajem godine, u decembru 1999. i preselila se u Vićencu sa suprugom Nešom (52) i ćerkom Jelenom, koja je tada imala samo 3 godine života; oboje tada jako mladi roditelji, ali svesni činjenice da treba detetu obezbediti sigurniju budućnost.

Zaputili su se na Zapad, u potrazi za boljim i srećnijim životom, jer je bordavanje na njih ostavilo traumu i probudilo u njima strah od života i budućnosti, kao i kod svih koji su preživeli 78 dana neizvesnosti i iščekivanja onoga što niko nije smeo ni da pomisli.

Dolazak u nepoznato

Neša je tada radio u rudniku u Boru na održavanju mašina, dok je Biljana bila nezaposlena, jer je morala da brine o devojčici. Došli su u nepoznatu sredinu u kojoj nisu poznavali nikoga, nisu znali jezik i nisu znali odakle i kako da počnu taj novi život, koji se prostro ispred njih.

– Čovek na sve pristane – počinje svoju priču Biljana za Vesti online, prisećajući se tih nimalo lakih momenata kada su uplašeni pitali same sebe gde počinje taj novi život, bez boravišne i radne dozvole.

– Prvo sam ja napravila trudničke papire, jer sam zatrudnela i imala sam prava na zdravstveno osiguranje. Onda sam 2002. godine otišla u Srbiju da se porodim, a odmah za mnom je došao i moj suprug; u međuvremenu i on je uspeo da preda za papire i vratio se ponovo u Italiju. Čekala sam termin kada treba da se vratim u Italiju da ih podignem. Nije nam bilo nimalo lako sa dvoje male dece; nisam mogla da radim, radio je samo suprug na građevini, a ja sam sa dvoje dece bila kod kuće i brinula se o domaćinstvu i deci. Onda sam polako počela da sve više i više savladavam italijanski jezik, tako su život i moja svakodnevica poprimali sasvim drugi oblik i naličje. Deca su rasla i išla u školu, a Vićenca je sve više i više ulazila u moje pore i nekako da i ne primetim zamenila moj voljeni grad, moj Bor. Vreme je polako počelo da čini svoje, da nas menja i da nas prilagođava novoj sredini. Počeo je da nam se sviđa život u Italiji i narod i mentalitet, polako smo se adaptirali na novi život. Nismo više osećali tu veliku razliku. Odlazili smo kući tri puta godišnje, jer je nostalgija propratni elemenat našeg života, koliko god da nam je ovde dobro i lepo, prošlost, detinjstvo i rana mladost nas vezuje za Srbiju, za Bor i Laznicu, mesto odakle potičemo Neša i ja – kaže Biljana.

Bitna odluka

Biljana je počela da radi u fabrici, jer jedna plata za četvoročlanu porodicu nije baš pokrivala sve prohteve koji su se povećavali kako su deca rasla.
– Uspevala sam da funkcionišem i da se dobro snalazim između fabrike i kuhinje, da prehranim moju decu; učestvovala sam u kućnom budžetu, baš kao što rade sve žene na Zapadu. Suprug je upisao autoškolu i počeo da ide na predavanja kako bi položio za kamion i autobus. Jedno veče se vratio i rekao mi je kako sa njima sluša predavanja i jedna Italijanka, koja hoće da položi za autobus, za D kategoriju. Meni se odmah rodila ideja i probudila se želja da i ja isto to uradim da položim za autobus. Shvatila sam da nema muškog i ženskog posla, svi su poslovi, jednostavno, da mogu da se obavljaju i nije važno da li su za žene ili za muškarce. I tako 2018. godine, uverena u ono što želim da radim, upisujem se u auto školu; ubrzo posle toga položila sam za autobus. Bila je to investicija od 6.000 evra, ali bez alata nema zanata, kaže naš mudri narod. Već sledeće godine počela sam da vozim autobus u jednoj privatnoj firmi. Posle tri godine rada u toj firmi primljena sam u junu 2022. u gradsko saobraćajno preduzeće grada Vićence – istakla je Biljana za Vesti online.

Naša sagovornica nam je otkrila da je odnos sa kolegama, jer u kolektivu provladavaju muške kolege, jako korektan, solidaran i zasniva se na uzajamnom pomaganju.
– Viđamo se na kratko prilikom preuzimanja autobusa, ne poznajem sve kolege, jer kolektiv broji više od 115 redovnih vozača, plus oni koji su primljeni samo na ispomoć – objašnjava Biljana.

Roditelji žive za njihove odlaske

– Radujem se svakom odlasku u domovinu. Uglavnom idemo da obilazimo roditelje, moji su još živi, kao i moja baka, dok moj suprug Neša ima samo majku. Oni nam se tako obraduju i žive za naše odlaske tamo. To me malo boli, ali to je život svih nas koji smo napustili kućni prag rodnih kuća. Nismo imali alternativu, jer a smo je imali sigurno ne bismo bili ovde gde sada jesmo i naši roditelji ne bi nas ostali željni. Nemam hrabrosti da mislim kako oni žive bez nas. Ko je roditelj zna o čemu govorim – ističe Biljana.

Odnos sa putnicima

Bilja nam otkriva da i sa putnicima ima lep odnos, ali bude i neprijatnih situacija, kada putnik uđe u autobus bez karte, a ona nema prava da ga izbaci napolje, ali i iz bezbednosnih razloga se ne raspravlja i ne prepire sa putnicima. Ali zato pozove kontrolore koji su njene kolege koje u tom momentu nisu za volanom, već obavljaju zadatak kontrolora.
– Ja ne započinjem nikakve prepirke sa putnicima, već uzmem telefon i pozovem kolege; i, naravno, onda se situacija otpetlja za tili čas, a da ja nisam morala da sebe stavljam u opasnost, jer ima svakakvih nasilnih putnika, a ne znam ni da li su pri zdravoj pameti. Možda su u alkoholisanom ili nekom drugom stanju, jer ljudi svašta konzumiraju, pa još kad vide ženu za volanom daju sebi za pravo svakakvo ponašanje – završava svoju ispovest Biljana Krojitorović, koja u Vićenci živi sa sinom Borisom (23) i suprugom Nešom.