Srbin naučio najčuvenijeg robota na svetu da hoda, umro zaboravljen!
Stvaranju najčuvenijeg robota na svetu Asimo (Advanced Step in Innovative Mobility) u velikoj meri doprineo je naš naučnik Miomir Vukobratović!
Hod, stabilnost i kretanje robota urađeni su na osnovu teorije “tačke nula momenta” koju je razvio pokojni akademik.
Inženjeri “Honde” su prilikom realizacije hoda kod Asimo robota koristili kao jedinu moguću teoriju tačke nultog momenta koju je razvio naš naučnik još 1969. godine. Tu činjenicu potvrđuju inženjeri, kao i sam tim “Honde“, kako na svom internet sajtu, tako i prilikom svake prezentacije robota.
Miloš Jovanović, najbliži saradnik Vukobratovića i istraživač u Institutu “Mihajlo Pupin”, u kojem je akademik radio do smrti radio, kaže za Telegraf da će Srbija kasno postati svesna kakvog je čoveka imala.
- Miomir Vukobratović je bio predan radu, neprastano je radio, sve dok ga nije savladala demencija. Do kraja 2009. dolazio je na institut i radio iako je bolest uzimala maha – kaže Jovanović.
On dodaje da je tek posle prezentacije robota Asimo poraslo interesovanje javnosti za akademika Vukobratovića, koji je svoj život proveo skromno i mirno.
- Miomiru su najvažnije bile porodica i njegov naučni rad, kojima je bio maksimalno posvećen. Živeo je skromno i dosta često u oskudici, kao i njegov narod na kojeg se najviše ponosio. Kako je živeo tako je i otišao sa zemlje – dostojanstveno, skromno, mirno i povučeno – kaže on.
Jovanović tvrdi da Asimo postoji zahvaljujući akademiku Miomiru Vukobratoviću i njegovom radu u polju robotike.
Naime, jedan od najvećih problema pri konstruisanju ovog robota bio je kako ga podstaći da hoda, a da ne izgubi ravnotežu. Rešenje je još pre 40 godina ponudio srpski naučnik.
- Kod čoveka, a i kod robota, na stopalu postoji tačka gde je momenat svih sila jednak nuli. Čim vrednost momenta postane veća od nule, robot modifikuje svoje kretanje i tako održava ravnotežu. Upravo zahvaljujući ovom rešenju akademika Vukobratovića prvi “Hondin” Asimo robot postao je simbol humanoidne robotike – objašnjava Jovanović.
Marina Vukobratović Karan, jedinica akademika Vukobratovića, kaže za Telegraf da je njenom ocu porodica bila izvor snage.
- Moj otac je bio porodičan čovek kome je porodica mnogo značila i iz koje je crpeo veliku ljubav i podršku koja mu je davala snagu da istraje. Moja majka je skoro pedeset godina bila pored njega i pratila ga na putovanjima kada god je mogla, slušala njegova predavanja u zemlji i inostranstvu, bez obzira na to što nije bila inženjerske struke, ali njeno prisustvo u publici mu je omogućavalo da svaki put svoju misiju dovede do kraja – kaže ona.
Marina ističe da njen otac nikada nije želeo da živi i radi u inostranstvu jer je voleo Srbiju.
- Nikada nije želeo da živi i radi u inostranstvu i pored mnogobrojnih ponuda koje je imao, jer, kako je govorio, nije želeo da bude ničiji. Želeo je da ostane u svojoj zemlji i da svojim studentima i saradnicima pruži maksimum obrazovanja kako bi se iškolovali kadrovi koji su potrebni našoj zemlji i naučnoj budućnosti – objašnjava akademikova ćerka.
- Sećam se da su dolazili poslediplomci iz raznih krajeva, Niša, Kragujevca, Skoplja u Institut Mihajlo Pupin, a on ih je odvodio u institutski restoran da se okrepe i doručkuju. Posle bi ih ostavljao na neko vreme u svojoj radnoj sobi sa ispitnim zadacima same, a na moje pitanje kako, kad mogu da prepisuju jedni od drugih i da se dogovaraju, otac mi je odgovorio da nema problema i da su oni su već njegove kolege inženjeri – prepričava Marina Vukobratović Karan.
Ona tvrdi da je njen otac odbio ponudu Univerziteta u Londonu da bude njihov doživotni dekan u vreme NATO bombardovanja ocenivši je kao neprimerenu.
- Kada je krenulo bombardovanje dobio je ponudu s londonskog univerziteta da bude doživotni dekan na jednom od njihovih tehničkih fakulteta. Nije se dvoumio, istog dana im se zahvalio na takvoj počasti i dodao da ne može da prihvati poziv, jer je apsolutno neprimeren u situaciji kada se njegovom narodu i zemlji preti uništenjem. Veoma ga je bolela tadašnja situacija u kojoj se našao naš narod, a kao intelektualac se obraćao svojim kolegama i saradnicima iz drugih zemalja, puno pisao, objašnjavao i slao apele koji su i dan danas sačuvani u njegovoj biblioteci – tvrdi ona.
