Žene u Srbiji: Za snajku nema penzije (4)
Zbog teškog života mlade žene odlaze sa sela i seoska domaćinstva u Srbiji se gase. Nevladina organizacija Sekons u partnerstvu sa Evropskom mrežom protiv siromaštva bavi se problemima siromaštva i socijalne isključenosti u seoskim sredinama. Jedan od projekata odnosio se i na istraživanje položaja žena na selu.
Marija Babović, predsednik organizacije i docent na beogradskom Filozofskom fakultetu, ne krije svoje ogorčenje posle rada na terenu i susreta sa ženama koje je imala u poslednjih nekoliko godina.
Žene u Srbiji |
- Istraživali smo isključivo položaj žena u poljoprivrednoj proizvodnji, koje nazivaju pomažućim članovima domaćinstva. Ta kategorija ima oko 200.000 žena u Srbiji. Položaj im je izuzetno težak, one rade puno radno vreme, često i duže, sedam dana u nedelji. One su neplaćena radna snaga, izvan svih pravila koja važe na tržištu rada. S druge strane, one nemaju pristup prihodima svog domaćinstva, ne mogu da odlučuju šta će se proizvoditi i kako će se trošiti novac. Često nemaju novca za nabavku ličnih stvari - ističe Marija Babović.
Njihovo istraživanje je pokazalo da se ništa bitno nije promenilo u porodičnim imovinskim odnosima na selu, gde još važe pravila iz srednjovekovne Srbije.
- Žene ne raspolažu imovinom i zavise od muža. U muževljevom domaćinstvu ne poseduju zemlju, kuće, sredstva za proizvodnju, traktore, kombajne, i to ih degradira. Rade svom snagom, a lišene su prava koja proističu iz tog rada. Oslanjaju se na članove porodice ako se razbole. Mnogo žena na selu nema ni zdravstveno osiguranje. Saznali smo da u selu Županjevac važe samo običajna pravila. Penziono osiguranje se prvo uplaćuje vlasniku, zatim njegovoj ženi, pa sinu. Dok na snajku dođe red ona je već u godinama kada je kasno. Položaj joj postaje veoma neugodan.
Život od ručnog radaInteresantno je da su članice Sekonsa nailazile i na žene koje su tvrdile da žive kao bubreg u loju i da su to bile žene koje su ušle u osmu deceniju života. |
Organizacija Sekons je u istraživanjima obuhvatila žene od 18 do 75 godina. Ni mlade žene, posebno one koje su završile samo četiri razreda osnovne škole, nisu pošteđene porodične diskriminacije, a uz to idu i loši uslovi za život na selu.
- Putevi do planinskih sela u okolini Bosilegrada toliko su loši da je do njih nemoguće stići kada je zima. Sela su udaljena od Bosilegrada i po 40 kilometara, a od najbližih prodavnica i po 20 kilometara. Što je najgore, u selima žive samo starci. Sinovi i ćerke ih posećuju samo do kraja oktobra. Pojave se tek kada sneg okopni, da vide ko je u selu živ, a ko mrtav. Nije čudo što mlade devojke sreću traže u gradovima iako opet rade najteže i najmanje plaćene poslove, kao da im je sudbina zapečaćena samim tim što su rođene i odrasle na selu - priča Marija Babović.
