Moskva u panici: Nikad više kao pre!

Srbi koji žive u Moskvi slažu se ocenama psihologa da je broj žrtava samoubilačkog napada u prestoničkom metrou mnogo veći od 39 poginulih i više od 100 povređenih. Psihološke traume pretrpelo je nebrojeno ljudi, a sve je više onih koji iz straha više neće koristiti metro. "Ranije su putnici bili zadubljeni u svoje knjige ili spokojno spavali u vozu, a sada primećujem da nervozno zagledaju jedni druge", kaže "moskovski Zemunac" Dušan Jeličić.

Epilog terorističkog napada, koji su izvršile žene-samoubice u ponedeljak ujutru na moskovskim metro stanicama Lubjanka i Park kulture javnosti je poznat: 39 mrtvih i više od 100 povređenih...

Međutim, ruski psiholozi tvrde da je mnogo više žrtava nego što je navedeno u zvaničnom bilansu. Ogroman broj Moskovljana je pretrpeo psihološke traume, za samo 48 sati od napada pomoć psihologa zatražilo je čak 600 ljudi, među kojima su članovi porodica poginulih, žrtve, očevici, ali i drugi žitelji prestonice.

Građani Moskve odali su poštu žrtvama

Mnogo je onih koji se sada ne usuđuju da putuju metroom već se radije odlučuju da na posao idu taksijem ili sopstvenim automobilom, a jedan broj građana koji je bio primoran da ide podzemnom železnicom žalio se na nervozu, ubrzano lupanje srca, napetost, nelagodnost... Najveću traumu pretrpeli su oni koji su se zatekli na licu mesta kada je napad izvršen: žrtve i očevici, a zatim i njihove porodice.

- Od 15 do 30 odsto ljudi suočavaju se sa jakim posttraumatskim stresom, a kod žrtava i očevidaca se javlja osećaj ugroženosti, nemoći i nepravde. Osoba oseća nervozu, napetost, razdražljivost i ima noćne more...

Porodice koje su izgubile najmilije sa intezivnijim osećanjima i tugom nosiće se do godinu i po dana... Ostalim ljudima taj osećaj straha i nesigurnosti prolazi za tri do četiri nedelje, iako sećanje na tragediju ostaje zauvek - objasnio je profesor psihologije sa prestižnog MGU univerziteta, Madrudin Magomed Eminov.

Jedna od zaposlenih u moskovskom metrou ruskim medijima objasnila da "u trenutku napada nije bilo straha, ni panike već samo želje da što pre stigne pomoć". Šok je usledio kasnije...

Mnogi se sa stresom bore uzimajući sedative, ali lekari savetuju da to ne čine na svoju ruku.

Psiholozi još kažu da masovna nervoza i strah silaska u metro mogu da traju samo nekoliko dana od tragičnog događaja, ali da se taj nivo napetosti vremenom smanjuje.

- U ovom trenutku, i dalje je veliki broj onih koji se boje da siđu u metro - izjavio je psiholog Ramilj Garifulin. - To je takozvani, adekvatni strah, strah za svoju bezbednost što je prirodna reakcija...

Da ima istine u rečima psihologa Garifulina potvrđuju i Srbi koji već godinama žive i rade u Moskvi.

Dušan Jeličić

Zemunac Dušan Jeličić (25) svakog dana vozi se "crvenom linijom" metroa na kojoj je masakr i počinjen. U trenutku bombaškog napada bio je kod kuće, ali priznaje da i danas oseća veliku nelagodnost kad treba da se spusti u metro.

- Dugo sam se kolebao posle tog napada da li ikada više da uđem u metro. Prelomio sam, jer nemam drugog rešenja, ali se i dalje ne osećam nimalo prijatno, ni bezbedno. Svestan sam da je čista sreća izbeći tako stravičan događaj.

Ranije su putnici bili zadubljeni u svoje knjige ili spokojno spavali u vozu, a sada primećujem da ljudi nervozno zveraju jedni u druge, a naročito zagledaju one koji im se učine sumnjivim ili nose torbu. Vidim strah u njihovim očima, a osećam ga i ja - priča Dušan.

Nataša Dubravac

Dok je u ponedeljak ujutru nešto pre devet sati išla na posao, Kraljevčanka Nataša Dubravac (25) nije ni slutila šta se dešava u podzemnoj železnici, a još manje da je od mesta zločina - Parka kulture, udaljena svega dve metro stanice.

- Bila sam na stanici Borovickaja, izašla sam iz voza i krenula ka prelazu. Ali, svi prelazi su bili zatvoreni, pa smo izašli na ulicu... Bila je velika gužva i vladala je panika iako u tom trenutku niko nije znao šta se zapravo dešava. Tek kad sam izašla na ulicu, pozvala me je mama na mobilni i rekla mi za nesreću.

Kasnije sam gledala fotografije na kojima su prikazani stravični prizori iz metroa: delovi tela mrtvih ljudi, ranjeni koji bespomoćno leže i mnogo razlivene krvi i strah je počeo da me sustiže. Pre neki dan sam imala i košmare. Iskreno, bojim se, taj strah se smanjuje kako dani odmiču, ali je tu negde i dalje prisutan - ispričala nam je Nataša.

Deca i mladi koji su na TV videli slike nesreće takođe bi mogli da imaju određene psihološke traume. Produženi stres može da se manifestuje bolom različite vrste, noćnim mokrenjem u krevet, povlačenjem u sebe ili obrnuto, agresijom. Ako se uvide takve reakcije roditelji bi morali da razgovaraju sa decom, i da ih na taj način umire.

Ipak, svi psiholozi su saglasni sa konstatacijom da život mora da ide dalje i ohrabruju građane rečima da su male šanse da se takva tragedija baš njima ponovi.

- Život je težak, ali to je jedina stvar koju mi imamo i uprkos svemu moramo da nastavimo da živimo - zaključio je profesor Eminov.

Treba biti obazriv Kruševljanin Marjan Milenković (25) već pet godina živi i radi u Rusiji. Vest o masakru u moskovskom metrou čuo je na radiju dok se vozio autobusom.   Marjan Milenković - Zastrašujuće je to što se desilo! Osećam neku vrstu bojazni pri ulasku u metro, ali s obzirom na to da je podzemna železnica osnovno prevozno sredstvo u Moskvi zbog gužvi u saobraćaju, primoran sam da ga koristim. Rizikujem pa šta bude, a biće onako kako je čoveku suđeno.   Moram priznati da sam i ranije bio zabrinut za svoju bezbednost dok sam u metrou. Plašim se pijanih ljudi i omladine koja u afektu ili nehotice može da te gurne pod voz, a smatram da je policije nedovoljno na metro stanicama. Posle ovih terorističkih napada ima ih više, ali sad je kasno... U svakom slučaju, trebalo bi biti obazriv.