"Seljačka torba" završila u komesarskoj

Nikad nije utvrđeno kako se prvo partizansko poetsko delo slavnog pisca našlo u zaostavštini pilota Đoka Čelebića sa Cetinja, što je otkriveno tek 1980. godine

wikipedia.org

Branko Ćopić sa Mirom Alečković

Tog nedeljnog popodneva, 9. marta 1980. godine, Cetinje je mirovalo u studenoj sumaglici, okruženo poznim snegom i surim, prokopnelim kamenjarima. Nad gradom nestalo Lovćena - izgubio se u belini mećave - u gradu, na smetovima stešnjenim ulicama, nestalo šetača - ugnala ih studen u tople domove. 

U domu Petra Čelebića, u tadašnjem Bulevaru Lenjina 112, veselo. Okupili se prijatelji. Usrdni domaćin bi tek s vremena na vreme, gotovo besprimetno, pogledao prema televizoru ispred kojeg su se jatila deca i pratila emisiju Ponekad nedjeljom iz studija Televizije Sarajevo.

Svete uspomene

Odjednom se trgao. Čuo je glas i prepoznao na ekranu lik Branka Ćopića. Znameniti pisac, duhovna zastava Narodnooslobodilačke borbe, kazivao je kako je, po direktivi i sugestiji doktora Mladena Stojanovića, legendarnog partizanskog vođe i komandanta sa Kozare i iz Bosanske Krajine, napisao prvu pravu "partizansku pjesmu" pod naslovom "Seljačka torba", koja ga je učinila slavnim, a onda se požalio da nema i da nije sačuvao stihove te pesme.

Čelebića su odjednom proželi žmarci, bez reči je za trenutak ostavio goste, otišao u susednu sobu i otvorio kofer koji se retko i samo u izuzetnim prilikama otvarao jer su u njemu čuvane drage i svete, ali bolne uspomene na nestalu i izgubljenu braću: najstarijeg Jovana, gimnazijalca, skojevskog rukovodioca i komunistu, koji je, sa još 12 komšija i saboraca iz rodnih Štitara kod Cetinja pao 1. decembra 1941. godine u jurišu na Pljevlja, Nova, dvadesetdvogodišnjeg komesara čete u Drugoj dalmatinskoj brigadi (teško ranjen u završnim oslobodilačkim operacijama na ostrvu Cresu i potom podlegao u zagrebačkoj bolnici uprkos jedanaest operativnih zahvata) i najmlađeg Đoka - bio je tri godine mlađi od Nova - takođe ratnog komesara čete, omiljenog organizatora kulturno-zabavnih priredbi, poručnika, koji je 1949. godine poginuo kao pilot Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.

Iskrzani tabak

U tom koferu sećanja ponajviše je bilo uspomena vezanih za najmlađeg brata Đoka, a Petar se prisetio da je u njegovoj komesarskoj torbi, posle njegove pogibije, našao jedan požuteli ispresavijani i iskrzani tabak na kojem je na pisaćoj mašini bila otkucana neka pesma pod naslovom "Seljačka torba".

Više od trideset godina on je tragao za autorom te pesme i potajno se nadao da je to, možda, neka poetska tvorevina njegovog brata, a sve mu je bilo jasno kad je čuo ispovest Branka Ćopića i apel urednika emisije Televizije Sarajevo Aleksandra Vujisića da se jave oni koji možda nešto znaju o sudbini ove Ćopićeve pesme...

Sutradan je zazvonio dežurni telefon u redakciji "Politike Ekspres", tada trećeg jugoslovenskog dnevnika po tiražu - javio se verni čitalac "Ekspresa" sa Cetinja, Petar Čelebić, u tom trenutku ugledni društveno-politički funkcioner, društveni pravobranilac samoupravljanja:

- Imam tu pesmu Branka Ćopića, otkucanu na pisaćoj mašini - našao sam je u zaostavštini mog pokojnog brata Đoka, ratnog komesara...

Kako i otkud je "Seljačka torba" dospela u komesarsku torbu Đoka Čelebića, nikad nije razjašnjeno. Tu zagonetku nikad nije odgonetnuo ni Petar Čelebić.

Da li se to dogodilo negde na predugom i premučnom ratnom putu mlađanog Đoka Čelebića, koji je tokom rata stizao i znatno dalje od Kozare i Bosanske Krajine, ili koju godinu kasnije, ostalo je nepoznanica, ali je sigurno da je ona svakako dospela u njegove ruke pre tog kobnog 5. avgusta 1949. godine kada se njegov poslednji let završio u plavim dubinama Dunava.

Brži od gestapovaca

Kao maloletan, Đoko Čelebić nije odmah krenuo u NOB za braćom Jovanom i Novom i sestrom Zorkom - ostao je na Cetinju kao veoma aktivni ilegalac. Krajem decembra 1943. godine, zahvaljujući Mihailu - Čiči Tataru, Draganu Rajkoviću i drugim nemačkim špijunima, provaljena je i pohapšena ilegalna partizanska organizacija na čelu sa narodnim herojem Gojkom Kruškom, koji će ubrzo potom biti obešen na Balšića pazaru u centru grada pod Lovćenom. Đoko Čelebić je izbegao njegovu sudbinu samo zahvaljujući rođaki, takođe skojevki, Milici Čelebić, koja je nekako doznala šta se sprema i na vreme javila Đoku da beži iz Cetinja... Umesto njega, u gestapovski zatvor je dospeo njegov otac Ilija, dobrovoljac i junak iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.

Dečak iz bašte sljezove boje

Povodom veka od rođenja najomiljenijeg srpskog pripovedača, "Vesti" su, iz pera Jelene Arsenović, u decembru 2015. objavile tematski prilog "Sto godina samoće Branka Ćopića":

"Ko bi rekao da će mali plavooki nemirko iz Hašana, iz onog lepog krajolika pod Grmečom, postati najomiljeniji pisac Južnih Slovena? Pa svi oni koji znaju da se takva duša, golema i meka, i takve reči, zavodljive i živopisne, rađaju baš tamo gde se ukrštaju lički doseljenici i bandoglavi Krajišnici. Kraj ognjišta sa puno dece, sa pričljivim i dobrodušnim dedom i pripitim strikanom. U ratu i strahom od njega, u neprestanoj želji da se dohvati Mesec, dok se on otima, izmiče i razgaljuje maštu...

Prvu knjigu koju je pazario bio je Migel Servantes i za nju je jedva iskamčio dva dinara od strikana Nidže. Ulazeći u svet slova i mašte umeo je od uzbuđenja da se sav trese i preznojava, pa je njegov dobri deda mislio da mu se unuk razboleo.
'Čitajući te knjige, bio sam tako uzbuđen i zanesen, tako razigrane mašte da sam sve ono što sam pročitao zamišljao življe nego stvarni svijet oko sebe. Preda mnom su se otkrivali novi nepoznati krajevi, ljudi, životinje. Sve mi se činilo ljepše, bolje i čudesnije nego u običnom životu.'

Tako se zarazio rečima za ceo život, a zahvaljujući daru na kojem mu je zavideo i Krleža rekavši jednom da mu je 'Ćopićeva rečenica, bio bi najveći jugoslovenski književnik', bio je jedini posleratni pisac koji je, osim kratkotrajnog uređivanja dečjih novina "Pioniri", odmah posle Drugog svetskog rata, živeo od pisanja. Sebi je to mogao da priušti, jer su se tiraži njegovih knjiga brojali u desetinama hiljada...

S osećanjem usamljenosti i duboke unutrašnje tuge "najzdraviji sin srpskog jezika", kako ga je u posmrtnom govoru opisao Matija Bećković, okončaće sebi ovozemaljski život. Možda tamo u nekoj nebeskoj bašti sljezove boje vida rane setnim prisećanjem na Nikoletinu Bursaća, poljara Lijana, Jovančeta, mačka Tošu, Ježurka Ježića, Jovandeku Babića, Pepu Bandića...

Sve one neodoljive likove iz romana, priča i pesama koje je kraduckao od detinjstva, partizanske mladosti i posleratnog uzdizanja nove države i novog društva - u kojem je Branko Ćopić bio najčitaniji i najpopularniji pisac, nagrađivan i slavljen, a opet proganjan, što stvarno, što u svojoj preosetljivoj bosanskoj glavi

Takav pisac, omiljen od Vardara pa do Triglava, preveden na više od 30 jezika, nije se mogao tako lako isključiti iz zajednice. Jeste iz Partije, ali ne iz glava i duša bilo kog živog stvora koji se bar jednom mašio za neko Ćopićevo delo.

Ko je čitao setnu priču o prolaznosti života i katkotrajnosti dragih ljudi kroz deda Radetovo nerazlikovanje boja, ili kome se brk smejuljio na samardžiju Petraka ili navijao da bosonogi derani doakaju lukavom Lijanu. Ti se likovi ne daju zaboraviti, baš kao i njihov tvorac.