Nedelja 22. 7. 2018.
Washington
150
  • Chicago
    240
  • New York
    210
  • Belmont
    210
  • Atlanta
    250
  • Boston
    280
  • Firt
    230
  • Denver
    250
  • Detroit
    250
  • Dover
    250
  • Hartford
    210
  • Orlean
    230
  • Helena
    270
  • Ren
    210
  • Honolulu
    290
  • Las Vegas
    410
  • Portland
    300
  • Salem
    280
  • Santa Fe
    280
  • Tampa
    280
  • Topeka
    270
0
Ponedeljak 08.01.2018.
00:58
J. L. Petković - Vesti A

Spaslo me ime i političke igre

Imali smo sreće. Glavu nam je spaslo to što su na nama sve strane politički profitirale. Pripadnici OVK da ispadnu kao fini, da dokažu da nisu divljaci, Oebs da ima neki uspeh na terenu, a tadašnjoj srpskoj vlasti da opravda dolazak međunarodnih snaga jer, eto, oslobađaju Srbe, priča u razgovoru za "Vesti" Nebojša Radošević iz Prištine, novinar Tanjuga, jedan od retkih Srba koji su se vratili kući nakon što ih je kidnapovao OVK.

V. Sekulić
Dramatično iskustvo: Nebojša Radošević

U zarobljeništvu je proveo 41 dan, a otet je 18. oktobra 1998. kada je sa kolegom Vladimirom Dobričićem, koji je u Prištinu došao iz Beograda, krenuo na novinarski zadatak na aerodrom Slatina, da isprati stanje na terenu nakon sporazuma Holbruk - Milošević, odnosno dolazak verifikacione misije Oebsa, čiji je šef bio američki diplomata Vilijam Voker.

Rizik profesije

- Znali smo da su novinari Radio Prištine, Ranko Perenić i Đura Slavuj kidnapovani u avgustu 1998. Mislili smo da se to dešava nekom drugom. Išli smo gde su borbe, u Glođanje, Klečku. Na Radonjićkom jezeru su pucali na nas. Ali ti si novinar, to ti je posao.

Poglavica donosio hranu

- Tog 18. oktobra 1998. nije ni trebalo da radim. Sutradan je supruzi bio rođendan, pa sam izašao da joj kupim poklon. Istog dana je trebalo da stigne misija Oebsa, pa smo odlučili Kića (Vladimir Dobričić) i ja da ipak odemo do aerodroma Slatina da snimimo njihov dolazak. Ali, kasnili su. Rešili smo da odemo do mesta gde je dan ranije bila pucnjava, u neposrednoj blizini. Deluje neobično, ali umesto levo ka Lipljanu, skrenuli smo desno i naleteli pravo na dvadesetoricu sa puškama, u uniformama OVK. Mi iznenađeni, koliko i oni. Nismo imali gde. Uperili su puške, tražili dokumenta, pitali što nemamo propusnicu njihovog portparola Adema Demaćija da uđemo na njihovu teritoriju. Ubrzo je došao njihov komandant koji je perfektno pričao srpski. Posle sam saznao da je u vojsci JNA bio major.

- Kići i meni su zavezali ruke prljavim krpama kojima su čistili puške. Odvezli su nas do sela Magura i ponovo ista pitanja ukrug. Taj komandant me je pitao šta mi je čuveni fudbaler Prištine Dragan Radošević. Odgovorio sam da mi je to otac. On je dodao: "A dobro. Nemoj da se sekiraš, tebi ništa neće faliti". Na znam da li je to igralo da preživim, ali sam se osećao sigurnije. Bili smo zatvoreni u prostorijama bivšeg Doma zdravlja. Ja u jednoj, Kića u drugoj. Stalno ista pitanja. Usput, čujem psuju Srbe, Slobodan Milošević je kriv za sve, srpski mediji lažu...

Uzeli i naočare

- Čim su nas vezali uzeli su mi i naočare. Imena baš nisu pominjali pred nama tako da smo im mi davali nadimke. Euleks me je zvao da dam iskaz, ali vezano za neki drugi slučaj koji su istraživali. Pitali su me da li sam video Ramuša Haradinaja, Fatmira Ljimaja, ali prosto nisam mogao da potvrdim da jesam.

Dešavalo se da otvore vrata, pa neka deca provire da nas vide, opsuju nešto. Dovodili su i neke ljude sa fantomkama da nas vide. Posle sam shvatio da je to bilo par novinara i iz nekih međunarodnih organizacija. Ali, Međunarodni komitet Crvenog krsta nikada nisu hteli da puste.

Albanac dao besu

- Dok sam bio u zarobljeništvu, onaj visoki krupniji čovek sa sedim brkovima mi kaže: "Ja volim da slušam srpsku muziku, koga ti voliš da slušaš?" Inače je baš i ne volim nešto, ali prvo mi na pamet pala Ceca Ražnatović. Mislim se u sebi: "Aman Nebojša, samo ti još to treba da kažeš" i izgovorim ime Dragane Mirković ili tako nešto. A on meni kaže da najviše voli da sluša Kneza. Pitao me da li igram fudbal. Kada je izlazio rekao mi je da imam njegovu besu da neće ništa da mi se desi. Pitao sam: "A kolega"? On je rekao da se kod njega stvari proveravaju. Ja sam insistirao na činjenici da smo zajedno.

- Drugo veče je došao taj koji mi je dao da jedem. Nazvali smo ga Poglavica. Najavio je da će doći njihovi komandanti. Sutradan dolazi taj major što nas je kidnapovao, pljunuti Staljin, i kaže da smo optuženi za špijunažu i da će njihov sud da zaseda, a sutra dolazi istraga. Četvrti dan, upada jedan sa tompsonom, počinje da viče i gurnu mi cev u usta. Jednom rukom drži pušku, drugom pokazuje amblem i pita da li znam šta je to? Ne znam ni kako da mu odgovorim, kada mi je cev u grlu. Pomislio sam: "Daj opali, da završimo. Bolje to nego da me kolju". Znao sam šta su sve radili ljudima, odsecali glave, mučili, pa taj metak dođe kao najbolje što može da mi se desi. Ali, on je spustio pušku i izvadio marlboro. Pita: "Hoćeš li cigaretu?" Zatim upadaju šestorica, a među njima student koga znam iz Prištine. Kaže on: "Vi ste Srbi svi isti, svi za Miloševića". Odgovorio sam: "Pa i vi ste, glasali ste za njega i u Prizrenu i u Peći." Sa njima je bio i jedan visoki tip sa sedim brkovima. Taj mi je kasnije dao besu da mi se ništa neće desiti. Šta ćete, prosto sam odlučio da mu verujem. Tako je lakše...

youtube.com/AP Archive
Trenutak oslobađanja

Susret sa Vokerom

- Sve je bilo suludo. Kroz prozor vidim autobusku stanicu, redovna linija iz Prištine, ljudi se kreću kao da je sve normalno, a s druge strane pucnjava, ja zarobljen. Kada nam donesu da jedemo, uvijeno u novine, gledamo datum, pa pokušamo da saznamo šta se dešava napolju. Petnaestog dana, oko podne, došla je ponovo delegacija i kažu: "Naš sud je proglasio da niste špijuni i bićete oslobođeni". Pitam: "Je l' ima taj sud neki papir? Pisanu odluku?" Na to mi jedan odgovara: "A bre, vi iz Prištine, a Srbi, a Albanci, svi ste isti. Svi ste ista govna."

Priština nije bila Belfast

- Uoči dešavanja na Kosovu, već pet godina se vodio rat u bivšoj Jugoslaviji, ali nekako smo se nadali da se neće desiti. Nismo bili naivni, znali smo da se ne poštuje međunarodno pravo, da ima problema, ali nismo očekivali da će da eskalira. Priština nije bila Belfast. Jeste bilo tenzija, ali opet i urbana sredina. Komšije su mi bile i sudije i profesori koji su naginjali ideji nezavisnog Kosova, ali smo opet živeli zajedno. Albanci su imali svoje kafiće, mi naše, ali smo zalazili jedni kod drugih, retko i izlazili zajedno, igrali fudbal...

- Čekamo da nas puste, a nikako. Kića i ja smo odlučili da štrajkujemo glađu. Štrajkovali smo četiri dana. Tek onda se pojavio onaj što nam je rekao da ćemo kući i nastala je rasprava. Čim je pao mrak, upadoše, vezaše nam ruke, oči, ponovo prljave krpe, potrpaše u neka stara kola i dva sata su nas vozili po kamenju i nekim brdskim putevima. Mislim da smo bili u reonu Klečke. Tu su nas ubacili u neki podrum. Kići se odvezale ruke, pa je i mene oslobodio, ali upadoše trojica, počeše da se deru, da stavljaju nož pod grlo. Jedan mi je opalio tri šamara i vikao: "Hoćeš da te zakoljem? "Drugi mu kaže: "Dosta, znaš da ne smeš da ih diraš." Tada smo shvatili da smo kažnjeni i da oni imaju svoju agendu. Bili smo smešteni u neki podrum, bilo je prljavo i hladno, kroz rešetke smo videli da pada sneg.

- Ubrzo su nas opet informisali: "Odlukom suda OVK osuđeni ste na 60 dana zatvora jer ste bespravno ušli na teritoriju OVK i niste imali preš oznaku na kolima." Pitao sam: "Je l' se računa ovih 20 dana koliko smo ovde?" Kažu mi: "Jeste, Radoševiću, računa se." Pitam: "A možemo li da dobijemo nešto od rodbine?" A on meni: "Znaš šta... zar ne vidiš da je rat, u planini smo. Uostalom nećete dugo biti ovde." Bilo mi je jasno koliko dugo. Dan zastave je 28. novembar.

Krici i jauci u podrumu

- U tom podrumu za koji mislim da je bio u reonu Klečke, prvi put smo čuli da je još neko zarobljen osim nas. U prostoriji pored su tukli dvojicu policajaca. Mlađeg su izveli napolje i udarali kundacima, vikali što ne zna albanski jezik. Čuli smo kako jauče. Iz razgovora smo za starijeg policajca shvatili da su ga toliko pretukli, da ga više ne diraju. Sutradan su nas opet probudili njihovi jauci i krici. Ubrzo je neko došao, a ispred zgrade smo čuli: "Nemojte više to da radite, tu su i novinari, čuju sve." Ubrzo su ih odveli. Njihove posmrtne ostatke su našli u Dragobilju.

- Jednu noć nas potrpaše u neki traktor, vozili su nas pet sati po nekom snegu. Nemamo pojma da li je to bilo i dalje na Kosovu i Metohiji ili možda na severu Albanije, ali su nas smestili u kuću. Kroz prozor smo videli decu kako idu u školu. Odjednom se čula neka galama, upadoše u sobu, počeše da nas šutiraju. Vade noževe, jedan repetira pušku... Vičem: "Mi smo novinari iz Prištine." Kad su to čuli, promenili su ploču. Tu smo ostali tri dana, a onda nam je 25. novembra jedan izdeklamovao da smo u čast Dana zastave amnestirani. Nakon par dana dobili smo nazad svoje stvari i povedoše nas.

- Ovoga puta su nam zavezali oči belom gazom, pa još pitaju da nije čvrsto, pomogli nam da slučajno ne padnemo niz stepenice dok silazimo. Vozali su nas jedno tri sata, a onda se čula neka galama. Dragobilje. OVK - postrojeni za reklamu, prilazi mi čovek, vidim stranac, ispostavilo se Vilijam Voker. Pita hoćemo li da se obratimo novinarima kojih je bilo milion. Porazgovarali smo sa kolegama... Pitam: "Je l' možemo sada kući, a oni mi kažu da sada čekaju da odu kamere, jer je trebalo da puste nekog Rugovinog iz LDK. On je bio unakažen od batina. Dali su nam satelitski telefon da se javimo kući. Ja sam se, naravno, prvo javio Tanjugu...

Sin poznatog fudbalera

- U novinarstvo sam ušao slučajno. Tanjug je na poznatom prištinskom radiju Koroni dao oglas, pa sam se javio na konkurs. Sutradan me zove šef Tanjugovog dopisništva Đorđe Jevtić i pita: "Hoćeš da radiš?" Kažem: "Naravno". On odgovara dobro, imaš događaj u podne, otvaranje Studentskog naselja. To je bilo juna 1996.
- Moj otac Dragan je bio poznati fudbaler, što je imalo veze sa ovom pričom. Dugo je igrao u Prištini i ljudi su ga poštovali. Kada sam izašao saznao sam da su se raspitivali kod poznatih albanskih sportista o nama, ne bih da pominjem imena. Raspitivali su se i kod kolega. Novinari "Koha Ditore" i još neki drugi su bili vrlo korektni u tome šta su rekli. Zapravo svi, osim jedne koleginice iz Bujku.






 

TRENUTNO NAJČITANIJE

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Miloš Stojković (32)
GUBITNIK
Rasim Ljajić (54)
DNEVNI HOROSKOP
rak22. 6. - 22. 7.
Danas ne ulazite u nove ljubavne odnose, jer biste bili opterećeni nepovoljnim astrološkim aspektima. Bilo bi mnogo napetosti, pa bi takva veza kratko trajala.
SAVET: više odmarajte.
DNEVNI HOROSKOP
rak22. 6. - 22. 7.
Danas ne ulazite u nove ljubavne odnose, jer biste bili opterećeni nepovoljnim astrološkim aspektima. Bilo bi mnogo napetosti, pa bi takva veza kratko trajala.
SAVET: više odmarajte.
DNEVNI HOROSKOP
vodolija21. 1. - 19. 2.
Okruženi ste ljudima koji vas uznemiravaju. Potrebu za samoćom možete zadovoljiti samo ako otvoreno zamolite okolinu da vas ostave na miru.
SAVET: oprezno u saobraćaju.
KURSNA LISTA
  • EUR =
    119.14 din.
  • AUD =
    78.92 din.
  • CAD =
    80.89 din.
  • SEK =
    12.5 din.
  • CHF =
    102.92 din.
  • GBP =
    135.26 din.
  • USD =
    99.6 din.
  • HRK =
    15.91 din.
  • BAM =
    60.91 din.
  • 2018 © - vesti online