Kako su se zavoleli sin nemačkog vojnika i ćerka srpskog zarobljenika
Nije život Dragice Matejić iz Miloševa kod Požarevca i Herberta Šredera iz Hildena u Nemačkoj ispisao romane, ali jeste pesme, a za "Sećanje", poslednju koja je iz srca izašla za Herberta, Dragica je letos u Kostolcu dobila nagradu "Orfej na Dunavu".
A njihova prva pesma napisana je romantične prolećne večeri daleke 1975. kada su se prvi put sreli. Ona mlada, ambiciozna Srpkinja, došla je u Nemačku da nauči jezik i da se vrati u Beograd, a onda je srela mladog i naočitog golmana, koji joj je poremetio sve planove. Naučila je Dragica nemački, čak tako dobro da je dosta i knjiga prevela, ali se zbog Herberta nikad nije vratila u Beograd.
- Kad sam te video tako lepu i nasmejanu, ostao sam kao prikovan za tebe - ispričaće kasnije Herbert koji je iza sebe imao jedan neuspeo brak i jednu ćerku koju je mnogo voleo.
Usledili su susreti puni nežnosti, igranke ispunjene zanosom. Rodila se ljubav koja će potrajati celog života, iako u početku nije bilo baš lako. Isprečile su se predrasude, a njih je u odnosima Srba i Nemaca uvek bilo, naročito posle Drugog svetskog rata. Javi se bol, ponekad i želja za osvetom. Rat je puno zla naneo i Srbima i Nemcima. I sad, odjednom, svi moraju da ispaštaju, Herbert, nemački vojnik sa Istočnog fronta i Dragica iz Srbije, ćerka srpskog zarobljenika koji je rat proveo u nemačkim logorima.
Herbertovoj majci Gertrudi, kojoj je suprug Hervard, januara 1943, poginuo kod ledenog Staljingrada, dok se Herbert još nije ni rodio, nije bilo pravo da se njen sin veže s devojkom iz "suprotnog tabora". Koliko je samo puta izvirivala da vidi ima li i njenog supruga u grupi koja se vraća sa ruskog fronta. Nikad nije verovala da će Harvard zauvek ostati ispod ledenih zidina Staljingrada. Čekala je tako godinama i ništa nije dočekala, osim da joj posle toliko godina, kao iz neke osvete, njen sin jedinac Herbert, kojem je i ime dala slično očevom, za snaju dovede - Srpkinju! "Herberte, sine, zar za tebe nemačke devojke nisu dovoljno dobre", umela je, kao za sebe, da prozbori Gertruda tiho, prekorno i ispitivački gledajući nepoželjnu snaju.
- Sve više sam tonula u ljubav, a vremenom je i Gertruda omekšala. Verili smo se u božićno predvečerje 1975 - seća se Dragica.
Srušene barijere
Ali, kako narodne i božje zapovesti zapovedaju, trebalo je da upoznaju i njene roditelje, a tu je Dragica očekivala probleme. Ipak, puni nade u razumevanje i sa verom u svoju ljubav, u proleće 1976. pošli su u Srbiju. Dragica je bila gotovo uverena da će njeno rodno Miloševo u svoj rascvetali raj primiti i Herberta. Otac Zara i majka Dušanka znali su da će njihova mezimica doći s momkom - Nemcem. Nije im bilo lako. Šta će reći selo? Zna se šta su Nemci uradili u Kragujevcu i celoj Srbiji u kojoj su streljali 100 Srba za jednog svog vojnika. Osim toga, Zara je ceo rat bio nemački zarobljenik. Zar sve te muke da zaboravi?
"Sećanja" za Herberta
Herbert je sudnjeg dana Dragici počeo da priča "neke nevažne stvari" koje ona nije razumela.
- Tek kada ti srce kucati prestade, postade mi jasno čemu sve to. Shvatila sam tada da nema više nade, da nam je prošlo poslednje leto - zapisala je Dragica u pesmi "Sećanje", za koju je ove godine u Kostolcu dobila nagradu Orfej na Dunavu.
- S mamom nije bilo problema. Kad je videla sjaj u mojim očima, Herberta je prihvatila kao nekoga ko njeno dete čini srećnim, makar on bio i Nemac. S tatom je, međutim, išlo teže. Kao zarobljenik u Nemačkoj svašta je doživeo i sasvim slučajno preživeo. I sada je taj Herbert, potomak tih mučitelja, došao dete da mu uzme. Teško ga je prihvatio, ali ga je prihvatio jer je shvatio da je Herbert ljubav njegovog deteta, a ne sin njegovih mučitelja. Dugo ga je izbegavao, iako je Herbert naučio poneku srpsku reč, a i Zara nije potpuno zaboravio "svoj zarobljenički nemački". Izgleda da su baš te Herbertove srpske reči i Zaretov nemački napravili "proboj fronta između dva suprotna tabora". Polako su počeli da se "ispituju" na tom čudnom srpsko-nemačkom, a nedugo zatim zajedno su popili i pivo. Razgovori su vremenom postajali duži, a uz čašicu rakije ponekad su trajali i do duboko u noć. Herbert se trudio da nauči srpski, pa su polako počele i komšije da dolaze - ispričala je Dragica.
U Nemačkoj su, po povratku iz Srbije, nastavili da žive u svom bajkovitom svetu ljubavi. Herbert je imao položene sve ispite za navigatora jahtama i manjim brodovima, pa su medeni mesec proveli na moru krstareći iznajmljenom jahtom.
- Herbert na pramcu, ja spremim kafu i tako je počinjao naš romantični dan na pučini Severnog mora. Muzika i ples, a mi sami na palubi koja se ljuljuška i opija nas u našem tek započetom snu. Sledile su godine i naša krstarenja po Severnom i Istočnom moru, u Danskoj, Holandiji... Često sami, a ponekad i sa probranim, veselim društvom. Bilo je nezaboravno, isto kao i skijanje na Kopaoniku ili uživanje u mirnom, idiličnom Miloševu. Zara i Herbert svaki put bi ispili po rakijicu i pivo, a onda bi potekle priče. Prave, razumljive, jer Herbert je srpski bio već dobro naučio. "Zaretovog Nemca" zavolele su i komšije, a Herbert je Miloševo zvao svojom "banjom". Svaki dan nam je bio lepši od prethodnog - seća se Dragica.
Poslednja želja
Vremenom, Dragica je postala prevodilac i pisac, poznat i priznat od nemačkih i srpskih književnih institucija, a u obe zemlje ima i svoju čitalačku publiku, jer piše i na srpskom i na nemačkom. Čak je sa ova dva jezika mnoge knjige i prevela. Mnogo je pisala o nemačkoj i srpskoj kulturi, upoređivala ih i povezivala. U Hildenu je postala predsednica nemačko-jugoslovenskog KUD "Hilden". Priredila je nebrojeno internacionalnih književnih skupova. Za taj deo rada, grad Hilden joj je nekoliko puta dodeljivao diplome, a za zasluge u stvaranju mostova među narodima različitih vera i kultura odlikovana je medaljom grada Hildena.
Stihovi i za Herbertovu ćerku
- Herbertova ćerka je živela kod majke s još dve sestre iz majčinog drugog braka, ali je zbog nesporazuma s majkom u 13. razredu gimnazije došla kod nas. Bila je s nama do studija, ali je studije prekinula i udala se. Ima sina koji je posle razvoda ostao kod oca. Bili smo uvek u dobrim odnosima, a u kontaktu smo i danas. Ona živi u Bavarskoj. Mnoge sam stihove posvetila i njoj, iako nije moje dete. Deca celog sveta su moja - kaže Dragica.
Dok je Dragica pisala, prevodila i organizovala književne i kulturne skupove, Herbert se bavio humanitarnim radom i razbijanjem medijskih laži o Srbima. Učestvujući u javnim diskusijama, imao je problema s onima koji su lažima naseli, a da bi bio ubedljiviji i jači na glavu je često stavljao "šajkaču" ili prkosno oblačio srpsku narodnu nošnju. U Miloševu je bio već toliko usvojen da je od rezervisanog "Zaretovog Nemca" postao - "Naš Herbert Šumadinac".
- Srebrnu svadbu obeležili smo 2002. na terasi naše kuće u Miloševu. Sami i sa toplim šumadijskim povetarcem koji nas je milovao - kaže Dragica.
Gradili kuću za budućnost
Dragica kaže da je njen otac Zare bio kovač, a majka Dušanka domaćica.
- Tata više nije radio kad smo došli Herbert i ja. Moja sestra, Herbert i ja srušili smo staru i napravili novu kuću. Tata je umro 1991. u 71. godini, mama 2005. u 85. godini, a sestra 2008. u 71. godini. Kućili smo se u Miloševu, jer smo tu planirali da provedemo naše penzionerske godine, a živi smo još samo moj sestrić, koji živi u Novom Sadu, i ja koja ću zime i dalje provoditi u Hildenu, a leta u Miloševu.
Posle završenog radnog veka, Dragica i Herbert leta su provodili u Srbiji, a zime u Hildenu. U njihovoj kući gosti su im, osim Srba, bili i mnogobrojni prijatelji iz Nemačke, Rusije, Hrvatske, Bosne i svih krajeva bivše Jugoslavije. Godine su prolazile, a Herbertu kao da se učinilo da se njihovoj idili bliži kraj. Jedne večeri je kroz neobavezni razgovor rekao da bi želeo da u Miloševu naprave i večnu kuću. Nekoliko godina posle podizanja spomenika, Herbert je 24. januara 2017. preminuo.
- U Miloševu je tog januara bila neobično hladna zima. Oštra gotovo kao i ona januarska 1943. kada je Herbertov otac Hervard poginuo kod Staljingrada - završava Dragica priču o sebi i svom Herbertu koji je večni mir našao na brežuljku groblja u Miloševu, u Srbiji koju je neizmerno voleo.
Zbogom, duhovni čoveče
- Sad zbogom, dragi naš Herberte. Zbogom veliki humanisto i poborniče našeg naroda. Zbogom, veliki duhovni čoveče. Ime je tvoje već upisano u čitulju velikih, a skromnih, za vekove nezaboravljenih pokojnika - rekao je nad Herbertovim odrom književnik Ratko Stojilović, a u pripoveci "Prizma života" ovekovečila Dragica Matejić.
