"Misli su mi u Prizrenu, samo je telo u Šumadiji"
U našoj rubrici "5 minuta sa..." razgovaramo sa Srećkom Stojanovićem, penzionerom iz Kragujevca, raseljenim sa Kosova.
U talasu raseljavanja 1999. morali ste da napustite Prizren.
- Radio sam u podrumu firme Kosovo-vino. Živeo sam mirno, lepo, rodilo mi se troje dece. Posle 27 godina rada otišao sam u invalidsku penziju. A onda sam morao da napustim čitav svoj život. Bio je to 16. jun 1999. Imao sam u rodnom Živinjanu kuću i dva hektara zemlje. I 40 košnica s pčelama. Kuća je zapaljena. Nisam hteo da napustim imanje mog čukundede , ali nije bilo drugog izbora. Ušao sam u poslednji autobus.
Za čim najviše žalite?
- Za grobom svog sina. Umro je pet meseci posle jedne tuče sa Albancima. Nismo stigli ni spomenik da mu podignemo. Odem tamo gde leži neobeležen, zapalim mu sveću, pa se nas dvojica ispričamo. A voleo bih da njegove kosti premestim u Kragujevac.
Kako vam je bilo u izbegličkim centrima?
- Prvo smo bili u Vranju. Šest meseci smo bili u sportskoj hali, a pokojna supruga bila je težak šećeraš. Onda je usledio Niš, pa Mladenovac. Na kraju, došao sam u Kragujevac i sad imam svoju garsonjeru. Ćerka mi je udata tu blizu, pa ima ko da vodi računa o meni.
Kada biste mogli, da li biste se vratili u Prizren?
-Uvek! Telo mi je ovde, ali misli su dole. Vuče me nešto kao struja, svakog dana! Imam rodbinu dole, pa kod njih odsedam. Sednem u autobus, put traje i po devet sati. Ali nije mi teško.
Pokušavate da na sudu vratite 10 ari zemlje koju su vam uzeli Albanci.
- Ne treba meni ta zemlja. To je dug prema precima. Pričao mi je otac kako su trpeli gladni da bi štedeli i kupili tu zemlju.
Posle svega, delujete pomirljivo?
- Oproštaj je najvažnija stvar u životu. Svima morate da oprostite, ne zbog njih, već zbog sebe. Da živite u miru. Imam porodicu, nije red da budem ozlojeđen. Iza mene je devetoro unučadi i petoro praunučadi.
Čime se sada bavite u Kragujevcu?
- Berem lekovito bilje po Šumadiji. Znam svaku travku po imenu i za koju boljku je dobra. Šetam mnogo, a onda svratim u Crveni krst u Kragujevcu. Oni imaju Kutak za kvalitetno starenje. Skupi se nas nekoliko desetina. Druženje sa ljudima je lek. To ozdravljuje svaku dušu.
