Holanđanka koja je volela Srbe (1): Htela sam pogled iza scene
Svetska javnost je konačno, posle dve decenije i na uporno zalaganje hirurga vojne bolnice Koran, člana Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske dr Mirka Šošića, dobila priliku da se upozna sa potresnim ratnim dnevnikom Jeni Ligtenberg. Reč je o Holanđanki koja je rat u Bosni i Hercegovini provela na Palama, u ratnoj bolnici Koran. Ova holandska humanitarka je tada, u 63. godini života, odlučila da otkrije istinu o Srbima koji su još od tog vremena bili sistematski demonizovani kao "krvavi koljači i ubice". Rat je, od septembra 1993. pa sve do januara 1996. provela na Romaniji, i vredno, pred spavanje, beležila sve ono sa čim bi se tog dana susrela. Iz njenih svakodnevnih beleški nastala je knjiga "Ratni dnevnik: Pale 1993 - 1995". Zahvaljujući ljubaznosti dr Šošića, kao i čelnicima Izdavačke kuće "Svet knjige", "Vesti" ekskluzivno prenose odlomke dnevnika Ligtenbergove, potresno svedočanstvo o srpskoj strani u bosanskohercegovačkoj golgoti.
U rat zbog recepta
Januar 1993. Nisam pretpostavljala da će jedan recept iz Beograda, koji nije mogao da bude tamo realizovan zbog sankcija, predstavljati početak mog dnevnika. Stizalo je sve više zahteva, pomagala sam gde god sam mogla, dok mi se nije obratila humanitarna organizacija Dobra volja da im pomognem pri dešifrovanju imena lekova koja su stizala faksom. Bio je to veliki posao, jer su proizvođači tih lekova bili iz Jugoslavije, Rusije i drugih zemalja istočne Evrope, pa su upotrebljavali drugačiju nomenklaturu. Na primer, dijazepam se na Zapadu zove valijum, a na istoku bensedin. Poslužila sam se internacionalnom nomenklaturom Kraljevskog holandskog društva za unapređenje farmacije u Den Hagu, koja mi je pomogla u rešavanju takvih problema.
Stiže službeni poziv
U Holandiji sam počela da prikupljam neutrošene lekove, kucala sam na vrata gradskih i bolničkih apoteka i, što se više primicao 1. april, datum kad je trebalo da nastupi moja planirana prevremena penzija, to su moji planovi da odem u Bosnu da radim postajali konkretniji. Moj izbor je veoma svesno pao na područje pod kontrolom bosanskih Srba, o kojima su mediji, po mom osećaju, izveštavali previše jednostrano. Pored toga, tri strane su bile u sukobu, a samo jedna je dobila sankcije. Htela sam da pogledam iza scene. Napisala sam pismo ministru zdravlja doktoru Kaliniću na Palama i primila sam službeni poziv.
Ostavljam sve što mi je drago
U svom dnevniku, tog januara 1993. godine, Jeni Ligtenberg je zapisala i sledeće reči, očgledno dodate mnogo kasnije: "Nešto se u meni događalo, jedan (mladalački) san pretvarao se u stvarnost, ali, kakvu stvarnost? Ostavljam sve što mi je drago, spaljujem sve mostove za sobom.
Ukratko: sve sam stavljala na najosetljiviju vagu, na tas koji je, uz poriv i nagon da krenem, prevagnuo. Sa malom grupom saradnika sakupljala sam lekove, odeću i hranu. Nakon što su sve formalnosti bile sređene, uključujući i dozvolu Ujedinjenih nacija, mogao je da se precizira datum polaska. Početkom septembra, sa skoro kompletnom apotekom - što je meni bio prioritet - putovanje je otpočelo."
Svedočanstvo o strašnom vremenu
U predgovoru za knjigu, prvi ministar zdravlja u Vladi Republike Srpske, prof. dr Dragan Kalinić, ovako je opisao i dnevnik i Jeni Ligtenberg.
"Ovaj dnevnik nema literarnu pretencioznost, ali poseduje autentičnu, dokumentarnu težinu, jer je istinsko svedočanstvo o jednom vremenu pre dvadeset i više godina, na koje naš narod može biti ponosan. I to, ni manje ni više nego iz ugla jednog stranca, holandske apotekarke Jeni Ligtenberg. Ona se, nekoliko meseci nakon penzionisanja, u svojoj 63. godini uputila na 1.700 kilometara daleko putovanje od Amsterdama do Pala, malim crvenim kombijem punim lekova, u Republiku Srpsku, ostavivši svoje najmilije u Holandiji. Htela je, kako svedoči, "da sve pogleda iza scene", na kojoj su Srbi, zbog propagande zapadnih medija i političara u nesrećnom ratu u BiH, prikazani kao varvari i jedini krivci. Samo su nama Srbima uveli sankcije i ona je u tome diskriminatorskom postupku, pre svega vođena osećajem za pravdu zapazila da to nije logično i za to je želela da lično proveri opravdanost takvog postupka i ako treba da pomogne."
