Šta je najviše mučilo Andrića?

Doći i proći kroz Višegrad, a ne svratiti u istoimeni hotel pored drevnog mosta, ne posedeti na terasi i ne odmoriti oči na divnoj kamenoj ćupriji, koja je sa jedanaest moćnih lukova zakročila i vekovima se drži i odoleva pomamnoj i ćudljivoj Drini, dođe mu isto kao kad bi se čovek našao u kakvom velikom svetilištu a propustio da vidi hram koji je tu zemlja nebu podignula i ne pomoli se onome kome je taj hram posvećen.

Ivo Andrić

Hotel Višegrad na desnoj obali Drine, tik uz most, sa širokom terasom nadnesenom nad reku, koja katkad i u toku jednog dana po nekoliko puta promeni ćud i boju, već ravno pedeset godina liči na kakvu džinovsku binu sa koje se u svako doba do mile volje može uživati u lepoti vitke ćuprije što tako postojano kroti ovu divlju i moćnu vodu i premošćuje burne, tajnovite vekove.

Lepa krojačica

U sadašnjem ruhu i sa sadašnjim imenom hotel je od decembra 1963. godine, ali on, zahvaljujući prvenstveno Ivi Andriću i njegovom nenadmašnom romanu, živi na temeljima mnogo dublje zakopanim u vremenu, barem do onog zemana kad je minuo turski vakat i vlast u Bosni od onemoćale i umorne carevine sa Bosfora preuzela Austrougarska monarhija.

Kad je osamdesetih godina devetnaestog veka na mestu sadašnjeg hotela nikla ponajveća zgrada u kasabi, Hotel zur Brucke (Hotel most), vlasništvo "debelog i flegmatičnog Jevrejina Calera", narod ga je ubrzo prekrstio u Lotikin hotel, po stvarnom i neprikosnovenom gazdi u njemu, Calerovoj svastici Lotiki.

Hotel Višegrad obnovljen i preuređen, ubuduće će nositi ime Andrićev konak i nesumnjivo još više podsećati na vremena carevina koje su se smenjivale u Bosni. Neko se konačno pametno setio da je upravo to mesto na kojem je ponikao i sa kojeg se u sazvežđe besmrtnika vinuo tvorac romana "Na Drini ćuprija" i tolikih drugih dela neprolazne vrednosti i da mu i na ovaj način valja odati počast, tim pre što je i sam u mladosti noćobdijao u Lotikinom hotelu, a možda tu i sročio prve retke svog slavnog romana.
 

Višegrad

 

Tako je sačuvana uspomena na velikog pisca koji tu, kao na večnoj straži, bdije nad glavnim junakom svog najpoznatijeg dela i podseća da je neke najlepše godine života, godine detinjstva i rane mladosti, ostavio u ovoj čaršiji - da je i on utirao kaldrmu na mostu i šetalištu duž Drine. Upravo o tome mi je pre bezmalo četrdeset godina, u leto 1975, nekoliko meseci posle Andrićeve smrti, lepo kazivao profesor Josif Ugoči, njegov savremenik i ispisnik. Sreli smo se slučajno baš na terasi višegradskog hotela, kad su ga tog leta davnašnje uspomene i nostalgija doveli u grad njegove mladosti iz kojeg se četrdeset i tri godine ranije odselio i za sva vremena se nastanio u Zemunu.
 

- Ivo je uvek bio zagonetan - sećao se tada profesor Ugoči - i nekako stariji od svih vršnjaka. Izdvajao se od nas ozbiljnošću i jednom čudnom mirnoćom i koliko se sećam on, recimo, nikada nije akšamlučio sa ostalim višegradskim momcima. Ovde smo se poslednji put sreli u leto 1924. godine, on je ubrzo potom pošao za konzula u Fijumi, današnjoj Rijeci.

Najverniji i najodaniji drug mu je bila knjiga od koje se nikada nije odvajao, a znali smo, mada je to krio u devet jama, da je bio zaljubljen i u jednu mladu krojačicu. Bila je rodom od Krsmanovića, a imala je kuću tu odmah pored Drine, nedaleko od mosta. Nikada ga niko od nas nije video sa njom, ali smo opet nekako znali da mu je draga i da on bez neke jutrom i u predvečerje ne šeta ispod njenih prozora...

Koga da pitam

- Ponovo smo se sreli posle bezmalo pola veka - sećao se dalje profesor Ugoči. - Slučajno, u Beogradu, na Slaviji. Ja jednog dana sedim u trolejbusu, krenuo put Kalemegdana. Na Cvetnom trgu eto ulazi jedan stariji gospodin, smeran i prav kao koplje. Gledam, Ivo! Ne znam da li sam ga poznao po slikama iz novina i sa televizije ili je on zaista ostao dovoljno sličan Ivi Andriću iz onog proleća 1924. godine kada smo se poslednji put sreli na višegradskoj ćupriji. Čim progovorih, on se zaradova kao dete:

- A, Josife, pa to si ti - živ!
Sede pored mene. Reče da je i on krenuo malo u šetnju do Kalemegdana. Nismo se čestito ni upitali za zdravlje, a on se odjednom nešto zamisli, pa veli:
- A, boga ti, Josife, sećaš li se ti one naše dečje igre iz Višegrada, kako se ono zvala, ono svi posedamo u krug, a jedan trči okolo i krije loptu...

- Harman, harman, Ivo, zar si zaboravio - zborim mu ja.
- A jeste, jeste, boga ti, harman, harman! Upamtio sam igru, ali sam joj ime zaboravio i toliko sam se godinama mučio da se setim, nisam imao koga da upitam - reče i uzdahnu duboko kao da je teško breme skinuo s pleći.

Dok smo se približavali Kalemegdanu, izgledao je nekako čudno uzbuđen i zadovoljan kao kad dobro žedan čovek dobije čašu ledene vode ili kao kad stari zidar nađe lep kamen za ćošnik...

Dok je stari profesor, zagledan u talasiće smaragdne Drine koji su se rojili ispod vitkih lukova mosta, strasno kazivao o Andrićevoj čežnji za izgubljenom reči, setio sam se jedne njegove misli o rečima: "Najlepše su one reči koje uzalud tražimo..."