Sreli se posle 62 godine
Zakleli su se da će se, ako prežive Tršćansku krizu, sresti čim se vrate u rodni kraj (Novi Pazar i Sjenicu) i da će zajedno proslaviti "svoj novi život".
Na sreću, rata za Trst nije bilo, sve se srećno završilo, prošle su od tada 62 godine, a Nasuf Muratović (83) iz Novog Pazara i Alija Mujović (87) iz Sjenice, iako su sve vreme živeli na udaljenosti od samo 50 kilometara i želeli da se vide, sreli su se tek pre nekoliko dana.
Susret dvojice nekadašnjih vojnika iz bivše Juge bio je veoma dirljiv, dogodio se na novopazarskoj robnoj pijaci, gde Muratović ima tezgu, a kumovao mu je Muratovićev sin Hidajet koji je godinama slušao priču o očevom najboljem drugu, kome je izgubio trag, danima i noćima provedenim u rovu, sigurnoj smrti kojoj su se nadali i srećnom završetku...
Traganje
- Od kada znam za sebe otac je samo pričao o Aliji sa Peštera koji mu je u rovu kod Trsta spasao život. Nije se više sećao ni prezimena, nije znao gde živi, niti kako izgleda... Čak je imao i informacije da se odselio u Tursku - priča Hidajet Muratović i dodaje:
- Tragao sam za Alijom, ali potraga je bila teška, jer se svaki treći čovek na Pešteru zove Alija, nikakvih slika i drugih informacija nisam imao... Sada kada sam ga pronašao i kada se sreo sa mojim ocem, saznao sam da su se "drugovi iz Trsta" više puta sretali, da je Alija pazario kod mog oca, ali da jedan drugog nisu poznavali, a godine i decenije su prolazile, obojica su starili i menjali se - naglašava Hidajet.
Provokacije Italijana
- Bilo je tada i puno provokacija sa italijanske strane za koje se u našoj javnosti nije znalo. Jedne noći sevnuo je plamen iz suprotnog pravca, gađali su baš naš rov ručnim bacačem. Stajao sam i ovako visok sigurno bih poginuo da me Nasuf u poslednjem trenutku nije povukao u rov, mina je pala na dva metra pored nas i napravila veliki krater. Srećom, ništa nam nije falilo, još tada sam rekao da mu dugujem život.
Nekoliko puta je i on mene spasavao u sličnim situacijama - priča Alija Mujović.
- Presudio je jedan pešterski vašar i jedna emisija na lokalnoj televiziji u Novom Pazaru. Sasvim slučajno moj otac je gledao snimak vašara i u jednom trenutku je povikao: "Eno mog druga. Ovo je Alija, visok, ima brkove, liči mi na njega..." Zamrzli smo snimak i počeli potragu po Pešteru, ljudi su brzo prepoznali Aliju Mujovića iz Sjenice. Kad sam ga posetio u Sjenici pitao sam ga da li je u Trstu delio rov sa jednim Novopazarcem. Odmah se setio mog oca, i imena i prezimena, potom je sve bilo lako. Kada je ovih dana Alija došao na lečenje u Novopazarsku Banju, sačekao sam ga na autobuskoj stanici i odveo na pijacu kod Nasufa i rekao mu: "Evo tvog ratnog druga" - veli Hidajet.
Plakali
- Dugo su se grlili i plakali, a potom i radovali. Kad se Alija vrati iz banje napravićemo slavlje u Novom Pazaru - priča Hidajet.
- Presrećan sam što sam uspeo da sretnem Nasufa, imam 87 godina, mislio sam umreću, a sresti se nećemo. Služili smo vojsku u kasarni u Lovranu, u streljačkoj pešadiji, za sve vreme Tršćanske krize bili smo na granici zajedno u rovu, na prvoj liniji, svaki dan smo se gledali sa italijanskim vojnicima... Čak smo dobili i informaciju da smo žrtvovani, da prvi udar ide po nama i da ga ne možemo preživeti. Bez obzira na tadašnji patriotizam, ratnički entuzijazam i odlučnost da za Tita i otadžbinu položimo svoje živote, bilo je i straha. Alija kao stariji mi je pomogao da napišem oproštajno pismo za porodicu koje je bilo u njegovom džepu, a njegovo u mom. Nadali smo se da će taj prvi udar bar jedan od nas preživeti - priča Nasuf Muratović.
Vitalni starci
Iako su u poznim godinama, Alija i Nasuf su još vitalni. Nadaju se da će se češće sretati i da će imati dovoljno vremena da se sete svega što su u vreme Tršćanske krize preživeli.
