Lozničanin male Kineze uči engleski
Kao i mnogi drugi, Bojan Radovanović, fizioterapeut iz Loznice, u struci nije više mogao da čeka posao u zavičaju, pa se otisnuo u beli svet. Dok većina hrli na Zapad ili u daleku Australiju, on se zaputio u Kinu. Bojan je u gradu Ćuendžou, preko puta Tajvana, gde u obdaništu predaje engleski jezik deci uzrasta od dve i po do osam godina. Mlađe uči rečima, a starije frazama, i to je priprema za engleski u školi u koju polaze sa osam godina.
Bojan je dobio potreban sertifikat koji mu omogućava da radi, a Kinezima je, kako kaže, samo bitno da predavač dobro govori engleski i da nema specifičan naglasak.
- Nije mi teško da radim sa njima i uopšte ih ne gledam kao Kineze, tek kad vidim fotku gde sam sa tom decom primetim razliku. Navikao sam se na njih, a deca kao deca, jedan dan slušaju, drugi ne. Inače, nema problema ni sa njima ni sa vaspitačima. Radim pet dana sedmično, neka 22 sata ukupno, tako da nije naporno. Kolege su skroz u redu, niko ne priča engleski, ili je to vrlo malo pa osim dobro jutro i doviđenja i ne pričamo mnogo, ali je većina ljudi i više nego ljubazna. Jeste mi bilo teško da ostavim porodicu i prijatelje, ali nisam više mogao da čekam na posao u Loznici i slušam obećanja. Zato sam rešio da odem iz zemlje, pa makar to bila i Kina - kaže on.
- Ovde se deci ne govori da ne trče jer će pasti i povrediti se. Bezbroj puta sam se presekao videvši dete koje trči nizbrdo, dvogodišnjaka koji samo što nije pao i razbio se o pod, ili petogodišnjake koji mlate štapovima blizu očiju. Kod nas bi za tako nešto bili opomenuti ili grđeni. Ovde se u saobraćaju ne poštuju propisi. Niko nikome ne staje. Pešaci trče preko pešačkog iako je zeleno jer uvek neko može da naleti. To mi je tako haotično da sam se po dolasku u autobusu sve vreme sa obe ruke držao i razmišljao šta ću ako udarimo auto, motociklistu ili drugi autobus - veli Bojan.
Jedini Srbin u gradu
Kineski je savladao minimalno, osnovne stvari koliko da zna da kaže šta želi da jede, a šta ne. Kaže da njihov jezik nije lagan, pogotovu nama sa zapada. Najteže je što jedna njihova reč može da znači više stvari, u zavisnosti koji od četiri tona koriste.
Fraze koje se najviše koriste u vrtićima je savladao jer ih najčešće i sluša. Druži se uglavnom sa nastavnicima iz drugih škola, strancima, a ima i nekoliko kineskih poznanika. Asistent mu je Kineskinja i ona mu pomaže oko svakodnevnih stvari. Jedini je Srbin u gradu. Živi u stanu, kolege kažu da ima najbolju gajbu, pa se bar jednom nedeljno kod njega uveče druže.
- Pre dolaska u Kinu nikada ne bih pomislio da će mi iz zavičaja nedostajati pekare, u kojima, inače, retko jedem, ali bih sve dao za burek. Nedostaju mi slatkiši koje mnogo volim, torte, kolači. U Kini ne koriste rerne kao naše, pa su im slatkiši patišpanji sa šlagom. Možda je neobično, ali mi nedostaju plavo nebo i oblaci. Kada mi neko od drugova od kuće pošalje sliku, oduševim se plavim nebom i onim našim oblacima. Toga ovde nema - kaže "teacher Bojan", kako ga zovu njegovi đaci.
Čudili se dlakavom belcu
Bojan je Kinezima čudan i zato što ima dlake po telu i to im je bilo veoma interesantno.
- Kinezi kao narod nemaju dlake i deci u obdaništu je to bilo vrlo čudno. Trebalo im je mesec dana da se naviknu, stalno su prilazili i dodirivali me po rukama, a i sada to često rade. Ovde većina ljudi nikada nije videla belca ni na slici i onda kada me vide uživo, vrlo im je neobično pa me zagledaju, posmatraju. To se dešava i danas, ali mi ne smeta, već sam se navikao - kaže Bojan.
- Mnogo im je smešno kada u marketu pokušavam da im objasnim šta mi treba, ali ih fascinira kada razumem šta mi kažu. Bezbroj puta sam do sada stao na ulici da se slikam sa nekim Kinezima. Nekoliko puta mi se desilo da muškarci stanu pored mene pa upoređuju njihovu sa mojom visinom, a oni su generalno niska nacija. Pamtim i prvo šišanje, kada sam ušao u salon prišla su mi četiri frizera i pitala smeju li da mi dodirnu kosu - priča Bojan.
