Ponedeljak 17. 12. 2018.
Washington
00
  • Chicago
    30
  • New York
    10
  • Belmont
    10
  • Atlanta
    100
  • Boston
    120
  • Firt
    20
  • Denver
    110
  • Detroit
    30
  • Dover
    80
  • Hartford
    30
  • Orlean
    20
  • Helena
    110
  • Ren
    -10
  • Honolulu
    210
  • Las Vegas
    40
  • Portland
    150
  • Salem
    60
  • Santa Fe
    00
  • Tampa
    190
  • Topeka
    50
4
Nedelja 25.09.2011.
12:10
P. Živković - Vesti A

Ražalovao i kuma i generala!

Malo je onih, koji su, kao popularni Julka, plenili i na terenu i izvan njega šarmom, duhovitošću, iskrenošću i čistom savešću i koji su bili tako pravični.

Fahrudin Jusufi: Prvi ugovor sa Partizanom sam potpisao za teleću čorbu

Mnogo je fudbalski virtuoza viđeno na prostorima bivše Jugoslavije, kao i naše Srbije. A ljudi, kojima je najvažnija sporedna stvar na svetu i više od igre, uvek vole da polemišu oko toga ko je najbolji, naravno, u zavisnosti od ličnih afiniteta, navijačkog opredeljenja. Činjenica je, ipak, da je mali broj onih koji su plenili i na terenu i izvan njega, svojim šarmom, iskrenošću, životnim stavom...

Jedan od takvih, retkih, sigurno je Fahrudin Jusufi (rođen 8. decembra 1939. godine), istinska legenda Partizana, član najbolje generacije u istoriji jugoslovenskog fudbala.


Najlepše je bilo ono vreme
Beograd pamti Julku. Izdvajao se i na ulici, voleo je život, dobre automobile...
"Sećam se kad sam vozio pežo 404, takav je mogao da se vidi jedino u nekoj od ambasada - seća se Julka. - Ma, voleli su mene generali, imao sam sve što sam hteo, jer sam uvek bio iskren i pravičan. Ostao sam ono što sam bio, a ne krijem da mi je najlepše bilo u onom vremenu".

Popularnog Julku su voleli i poštovali svi jer je bio majstor igre, do kraja iskren i pravičan izvan fudbalskog pravougaonika, a omiljen u društvu...

Reporteri "Vesti" imali su retku privilegiju da ih ugosti takva legende. Kad nije sa porodicom u Hamburgu, Jusufi dane provodi u selu Dren, u blizini Obrenovca. Momčina od skoro 72 leta dočekao nas je sa šeširom na glavi, nasmejan, odmah spreman za šalu...

Na početku priče, pohvale ambijentu u kojem fudbalski velemajstor provodi penzionerske dane.

"Dobijam penziju od države, to je valjda za zaslužne građane", smeje se popularni Julka.

"Pa, kako sine da nisam zaslužan kad sam osvojio sve što je moglo u našem fudbalu u poslednjih 50 godina. Bio sam olimpijski šampion iz Rima, drugi sa Evropskog prvenstva u Parizu, četvrti sa Svetskog u Čileu. A nisam igrao za treće mesto zbog preloma ruke, inače bismo bili treći! Igrao sam sa Partizanom finale Kupa šampiona. Jedino što nisam osvojio je titula sa Zvezdom u Bariju, ali to fizički nisam mogao...".

Nas četvoro jelo dva krompira...

Nema Jusufi običaj da priča o svom životu, niti je prethodnih godina u kontaktima sa medijima, a živa je enciklopedija fudbalskih događaja, kao i onih koji se vezuju za Beograd. Ipak, sam je izrazio želju da priča o svojim počecima.

"U Beograd sam došao 1944. godine, bilo je ratno stanje. Imao sam pet godina, otac je kasnije bio zaposlen u "Braća Stamenković". Išao sam u Osnovnu školu "Vuk Karadžić", kasnije sam završio Višu finansijsku. Sećam se da smo se kupali kao klinci kod Crvenog mosta na Železničkoj stanici, ali ja sam želeo na fudbal. Na to je uticao slučajni susret sa Zoranom Miladinovićem, na Zvezdari. Imali smo između 10 i 12 godina, pobili smo se tada na ulici. Kasnije sam ga gledao na nekom omladinskom finalu i rekao: kad može on, mogu i ja. Sa Zokijem sam posle postao veliki prijatelj".


Dokaz naše moći


Jedna od Julkinih upečatljivih uspomena je finale nacionalnog kupa, sa novobeogradskim Radničkim. Partizan je gubio sa 3:0, pa okrenuo na 5:3.

 

"Uđe Miloš Milutinović u svlačionicu i kaže: kad su oni nama dali tri, mi ćemo njima pet. I, tako je i bilo. Naši navijači već počeli da odlaze sa stadiona, kasnije su se vraćali. Ma, sjajan doživljaj i dokaz naše moći".

A ti počeci u Partizanu nisu bili laki.
"Nisu me primili, ali nisam hteo da odem. Lupao sam loptu u zid i čekao da ih ima 21 na treningu, kako bih mogao da uskočim. A, kada uđem, uzmem loptu, driblam sve do gola... Oni mi kažu - pa, što ne dodaš loptu, a ja ih pitam - da li neko može bolje! Treneri mlađih kategorija su tada bili Šoštarić i Đokica Vujadinović. Bio sam bezobrazan, ali me nisu primili, nisu mi ni sendvič dali, ni patike, a to su deca dobijala. Oteglo se to predugo, pa sam prestao da dolazim".


Otišao je Jusufi u BSK, ali oni nisu primali novu decu, pa se nosio mišlju da se preseli u Sarajevo. Otac mu nije dozvolio, što se ispostavilo kao dobra odluka.

"Primete u Partizanu da ja ne dolazim, pa pošalju Artura Takača po mene, u šest sati ujutro. Artur je bio divan čovek, govorio je 15 jezika... Otac je otvorio vrata, a Takač ga je pitao da li je čuo da ja prelazim u Zvezdu. Otac mu je rekao da bi on to znao i da će moći da razgovara sa mnom čim se probudim. Sećam se da je Takač doneo 200.000 dinara, ali mi je otac rekao da je to loš novac, iako nikad na gomili nije video toliku svotu. Znate, vaspitao me je da budem iskren, pošten i čestit, jer je i on sam takav bio. Dođem tako u Partizan, osvojimo dva omladinska prvenstva, Zvezdu smo tukli i sa 7:0. Ja sam 1957, sa 18 godina ušao u prvi tim i više nikad nisam izašao".


Seća se tog vremena, koje opisuje kao jako teško za život...

"Negde do 1955. godine svi smo bili gladni, nas četvoro je jelo dva krompira. Imao sam pola litre mleka, otac litar i jedan hleb. Ali, bili smo jako srećni, cenili to što imamo. Pogledajte danas, ima svega, ali ne možeš da uzmeš! Jevreji imaju onu čuvenu kletvu - dabogda imao, pa nemao... Prvi ugovor sa Partizanom sam potpisao za teleću čorbu, da svako popodne imam šta da jedem. I, dobijali smo po 12.000 dinara, to je bio maksimum. Želeo sam da stanujem na stadionu i tako je bilo. Zoran Miladinović je imao sobu broj 1, a ja broj 2. Ima mnogo anegdota iz tog vremena, lepo smo se tada družili".

Vaske brinuo samo o parama
Kad se priča o Partizanu, glavna tema je 1966. godina i čuveno finale sa madridskim Realom. Po mnogima, crno-beli su morali tada da pobede, pa da kasnijih godina potvrđuju dominaciju u Evropi.

GENERACIJA ZA SVA VREMENA: Partizanov tim iz finala kupa šampiona 1966.

"To je najbolja generacija koja se rodila u našem fudbalu. Za nešto više falilo nam je rukovodstvo i menadžment. Ne može da se desi da igrate finale Kupa šampiona, a od nas traže da cipele, koje je pravio čika Ika, mažemo u tri štrafte, da bi izgledale kao adidas. Rekao sam, nemoj da mi mažete, neću da ih nosim. Da se ja prodam za 2.000 maraka... Bili smo mali, sitni u rukovođenju. Stalno su me pitali - šta se ti uvek praviš najpametniji? Ja im kažem - ljudi, nemate pojma, da li ste svesni da smo na vrhuncu. Igramo sa Realom, a čime se bavimo. Bilo je i drugih stvari. Po meni, nije trebalo da igra Vladica Kovačević, nego Dača Davidović. Znalo se da ne može da izdrži tempo igre, ali mu je tast bio predsednik kluba, neki ministar železnice, tako nešto. Da se razumemo, Vladica je bio moj ljubimac, Dača nije bio njegov rang, ali je za tu utakmicu bio idealan. A, onda moj kum Vasović izgubi utakmicu, Amansio ga izlomi... Uvek je imao ambiciju da bude leva polutka, bežao je napred... Prepametan je Vaske bio, ali za život nekako naivan".


Milko ne "pasuje"...


Kod Jusufija se igralo samo po zasluzi.
"Svi su igrali po zasluzi, a voleo sam ih sve. Ako daš 70 odsto, ja sam zadovoljan. Nikad nisam mrzeo igrača, samo sam bio realan. Upravi sam tada rekao da mi Milko ne pasuje ništa - odradi dva sprinta i stoji šest dana. Izađem bez njega, a publika mi aplaudira. Vokri je bio momak bez greške...

Ma, hteo sam da napravim ekipu, imao sam dara i mogućnosti, to mi je najžalije..."

 

Mnogo anegdota ima iz perioda kada je Jusufi bio trener prvog tima.
"Dolazi mi neki reporter iz Bajine Bašte, a mi na pripremama. Pita me kako ide, a ja ga ne shvatim ozbiljno. Kažem mu da smo došli da se odmorimo, da radi kad ko hoće i tako. On to objavi u "Sportu", pa su zbog toga zasedali i Upravni i Izvršni odbor. Ali, preživeo sam to".

Znalo se da su Vasović i Jusufi bili lideri te generacije, a Julka je bio kum Vasketovoj ženi na venčanju. Kasnije su imali i sukoba...

"Pomagao sam mu, dva puta je bio izbačen iz Partizana, a ja sam ga vraćao. Postao je standardni prvotimac 1964/65, a ja 1957. godine. Najviše ga je, međutim, zanimalo kako da dođe do para. Sećam se, treba da igramo sa Mančesterom, pripremamo se u Pionirskom gradu. Iskreno, ne znam da li je bila priprema ili - rasprema! Mada sam se uvek trudio da budem spreman, jer kad nisam, govorio sam treneru da ne računa na mene. Ne zbog njega ili kluba, već zbog toga što nikad ne bih nekom dozvolio da mi se smeje. Uvek može da dođe neki klinac koji je spremniji, znate, svako ima svog "ubicu". I tako, spavam ja, a Vaske me gura: kume, znam kako da napravimo pare. Ja mu kažem, stani, bre, Vaske, igramo protiv Mančestera, a on meni, aj' ti spavaj ja još razmišljam. A kada sam se vratio iz vojske, izbacio me iz tima, kaže - dosta je te vladavine".


O sukobu sa Vasovićem popularni Julka priča sa osmehom, jer je to bio klasični sukob mišljenja, kada nije štedeo ni prijatelje. Prosto, uvek je govorio šta misli. Zato, naši čitaoci imaju ekskluzivno prvi da saznaju i šta se dešavalo u čuvenom "generalskom duelu" unutar Partizana, koji je prethodio igranju finala Kupa šampiona.

"Opet smo akteri Vasović i ja. Sve je počelo na treningu, zbog jedne lopte, one "medicinke". Uhvate se Galić i Vasović, a Gale bio jak. Izuzetan napadač, ali opasan samo na terenu, u životu bezazlen. Galić izvuče "medicinku", a Vaske, koji nije voleo poraze, reče da će ga izbaciti iz kluba! U to vreme Vasović je godinu dana bio u klubu, a Galić pet. Ja se Galetu i ne javljam, ni dobar dan ne kažemo jedan drugom, a sa Vasketom sam kum i prijatelj. Krećemo u Skoplje na utakmicu, ulazimo u voz, a mene zovu Vasović, Miladinović i Kovačević i kažu kako su odlučili da isteraju Galića iz kluba. Ja im odgovorim da se ne slažem jer bi takvog igrača u to vreme svako poželeo u timu. Napravim se da kao idem do toaleta, izađem iz voza i pozovem sve koji su uz Galeta i mene. Izađu njih osmorica... Zbog toga su nas kaznili sa šest meseci neigranja, u međuvremenu smo izgubili pet bodova prednosti, Dinamo je imao sedam više od nas..."


Epilog cele priče na godišnjoj skupštini kluba...

"Opet dođu Vaske, Vladica i Zoran kod mene, i ponude mi 3.000 dolara da me kupe. Vladicu isteram prvog, Zoranu sam rekao da ostane, ali da sam prvi put protiv njega. Dođe Skupština, izađem da govorim i kažem da ne mogu da budem sa ljudima koji su želeli da kupe moju savest. Apostrofiram generala Iliju Radakovića i Vasovića. Nisam spomenuo Vladicu i Zorana. Pitam, da li treba da ih trpimo? Rasturim tada Vasketa i opet postanem glavni. Sad ja delim, ali kažem Vasketu da će stalno igrati. Jer, niko nema ništa od toga kad njega nema na terenu. Tako vam je to bilo".

Najveći uspeh su moji - sinovi
O sebi, kao igraču nikad nije voleo da sluša, kaže da najbolje zna ko je i šta je. Uvek pamti prijateljstvo sa pokojnim Zoranom Miladinovićem.
"Znam ko sam i šta sam. Hvatao sam ih na foru, imao sam osećaj kad će protivnik izgubiti loptu, otkačim se 30 metara i tu loptu moram da dobijem. U punom sam trku, zalelujam dva-tri njihova igrača, pa Muja Hasanagić i Gale daju golove. Osvojili smo tri prvenstva. Kad sam otišao u vojsku, pitao sam ko će sada da ih gađa u glavu... Ma, niko nije smeo da me dira, jedino je Zoran Miladinović bio iznad mene, njemu niko ništa nije smeo da kaže. Zapustio se posle, a ja bio na Zapadu... Dođem da ga vidim, on povede kćerkicu, imala je tada 6-7 godina. Rekao sam mu svašta, nisam mogao da gledam kako propada. Rekao je kćerkici da sam jedini koji sme tako da priča sa njim. Partizan ga više nije hteo, a on je Bićeta Mladinića napravio trenerom. Imao je divnu sliku o fudbalu, a polupismen, sa četiri razreda osnovne škole. Sve ostalo za čistu desetku. Bio je prek čovek, a drugi su ga voleli, ali u isto vreme i uništavali".


Kaže da njegova, trofejna generacija Partizana nije mogla da se zadrži.
"Postojale su crne kase, to je bilo vreme polukomunizma, polusocijalizma, polukapitalizma... Mene je Barselona tada tražila, dobio sam i poklon od njih, onu kutiju koja svira. Čuvam je i danas. Nisu me pustili u Barselonu, a tada su mi oca uhapsili. Doživeo sam ja svašta... Pogađali su me i u srce, ali su me svi nekako voleli. Nije im bilo teško ništa da mi daju, najviše sam i dobio. Ali, i dao sam im najviše. Kad sam otišao, dao sam im milion maraka, a Vaske ni dinara. Gale 80.000 dolara, Vladica ni dinara... Mene zakačiše, ali me nije pogodilo, uzeo sam od transfera koliko sam hteo, a volim da dajem, ne samo da uzimam".


Opekao se i kada je seo na trenersku klupu Partizana. I danas mnogi tvrde da su crno-beli u njegovo vreme igrali najbolji fudbal. Nikad navijači nisu podržali nekog trenera kao Julku. Na jednom protestu, cela južna tribina bila je puna i tražila da Jusufi ostane trener.

"Mene su tada hladnokrvno prodali. Nisam tražio pare, to je najvažnije. Nisu imali nikoga, došao sam od srca. Ipak, morali su da me vode na platnom spisku. Rekao sam im - koliko ima generalni sekretar imaću i ja. Ali, te pare sam razdelio, živele su čistačice od mene. Bio sam u sukobu sa generalnim sekretarom Žarkom Zečevićem, govorio je o stvarima koje meni nisu normalne. Skoro sam ga video na Bobekovoj sahrani. Ali, glupo je sad pričati o tome. Partizan je meni otvorio vrata u svet, napravio me čovekom. Mogao sam da budem propalica ili pijanac, ali je tu bio Partizan. Uvek sam mu dužan, jedino njemu i nikom drugom. A, ko je sve bio i kako je i šta radio u Partizanu, druga je stvar. Želeo sam samo da napravim nešto čisto i dobro, da se odužim na pravi način".


Kad priča o najvećim životnim uspesima, fudbal i ne spominje, izdvaja samo porodicu.


"Imam dvojicu sinova, kakve je teško naći u svetu. Imaju za oca popularnog čoveka, a oni imaju svoju karijeru, završene fakultete. To je moj najveći uspeh. I da sva moja unučad studira. Uvek sam pričao da imam 70 godina vremena da budem bogat...".  

Odigrao 2.000 utakmica
Brojke su impozantne kada je u pitanju karijera Fahrudina Jusufija.
"Odigrao sam 2.000 utakmica u karijeri, skoro 400 za Partizan... Crno-beli dres nosio sam 11 godina. Za reprezentaciju sam igrao 55 utakmica, i to samo do 27. godine".
Reprezentativni dres nosio je sa ponosom...
"To su divne uspomene, vrhunac svega što smo učinili u karijeri. Bili smo drugi u Evropi u Parizu, kad su Francuzi vodili sa 4:1, a mi okrenemo na 5:4... To je jedan od najvećih doživljaja. Izgubismo finale na Parku prinčeva od SSSR-a, kada Vidinić nije izašao na vreme na centaršut, a Ponedeljnik dao gol. Sa Vidinićem sam bio dobar, sjajan tip, poseban. Pevao mi je operske arije, ja ga kao slušao, da nam brže prođe vreme. Umro je pre nego što smo dobili prvu penziju kao zaslužni građani. Ljudska sudbina".

 

Šta će nama Bekenbauer!
Vreme provedeno u Nemačkoj i Austriji nikad neće zaboraviti.
"U Frankfurtu su me dočekali i ispratili kao Boga. Pevali su mi: "Ne treba nam Bekenbauer, imamo Jusufija." I stalno smo tukli Bajern, sa 5:2, 6:2, 4:1... Držali su me kao malo vode na dlanu. Igrao sam u Nemačkoj sedam godina, a u Austriji devet... Vratio se kao trener u Šalke. Hteo sam da igram sa sinom Sašom, ali nisam stigao. U Austriji sam bio i trener i igrač, doveo sam ekipu iz treće u prvu ligu. To mi je bio prvi posao. Bregenc je divna regija, tu sam upoznao Zdravka Čolića i Cecu. Čola je tad bio mlad, često je spavao kod mene, jer sam uvek tražio kuću da živim izvan grada".

 

Nikada nije dao na sebe
Sa puno ljubavi Jusufi priča o porodici.
"Stariji sin živi u Beču, ima dve kćerke, završio je fakultet - ponosno će Julka. - Mlađi, Saša, šmeker je kakav se retko viđa. Osnovao je firmu, lepo živi. Na mene je kao radnik, a poseban je u tome što ima osećaj za poslove. Idem u Hamburg, jer imam dva rođendana, unučad je u pitanju, to se ne propušta. To mi je bogatstvo, jer sam shvatio da je fudbal teret kad prestaneš njime da se baviš. Ne možeš da postigneš visinu koju si imao, ideš samo nadole. Gledam neke trenere, pod stare dane rade na milion strana. Pa, dokle više, a najmanje imaju od toga. Forsira ih familija - ko zarađuje u porodici, njega uništavaju. I kad umire, zarađuje..."


O svojoj naravi, temperamentu i pogledu na život kaže:
"Nisam jurio novac, a 40 godina sam bio u inostranstvu. Da sam uštedeo po tri marke nedeljno, bio bih bogat... Goranci su po prirodi takvi, većina se pomiri sa životom, to je pleme koje ne voli da se zamera... Ja nisam dao na sebe, digao bih glavu i kada bih znao da će da me gađaju kamenom. I tukao sam se jer nisam davao da me bilo ko ponižava".

TRENUTNO NAJČITANIJE
Nedelja 25.09.2011. 13:41
Legenda! Bravo za Vesti.
Nedelja 25.09.2011. 17:40
A danasnji fudbaleri, jezivo nepismeni, kad se pojavi pred kamerama ne zna jednu recenicu da sastavi, fizicki nespremni, nemaju snage da trce 15 min, vuku se po terenu ko creva, a premije astronomske. Svaka cast vaterpolistima, ono su srcani momci i pravi sportisti, da mi je skoro neprijatno da ih gledam zavaljen u fotelju jer oni momci zasluzuju da se gledaju stojeci.
Nedelja 25.09.2011. 16:50
Jusufi legenda i kao fudbaler, i kao covek! Hvala "Vestima", za predivnu reportazu!
VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Ronald Zeliger (45)
GUBITNIK
Miodrag Koprivica (63)
DNEVNI HOROSKOP
ovan21. 3. - 20. 4.
Spremni ste na sve jer vam se čini da za to postoje opravdani razlozi. Dopuštate da vas emocije povedu, iako su u pitanju ljudi koji nemaju dodirne tačke sa vama.
SAVET: ne mešajte se u tuđa posla.
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Istovremeno vam stižu dve poslovne ponude. Nijedna nije ono što ste želeli, ali ukoliko je neka od njih vezana za inostranstvo ili inostranu firmu, spremno je prihvatite.
SAVET: ne kolebajte se.
DNEVNI HOROSKOP
devica24. 8. - 23. 9.
Malodušnost koja vas je obuzela može prouzrokovati preteranu osetljivost na svaku provokaciju koja vam je upućena u radnoj sredini.
SAVET: ne prihvatajte sve zdravo za gotovo.
KURSNA LISTA
  • EUR =
    119.14 din.
  • AUD =
    78.92 din.
  • CAD =
    80.89 din.
  • SEK =
    12.5 din.
  • CHF =
    102.92 din.
  • GBP =
    135.26 din.
  • USD =
    99.6 din.
  • HRK =
    15.91 din.
  • BAM =
    60.91 din.
  • 2018 © - vesti online