Šutnuli me s televizije zbog duge kose

Jedan od direktora RTB-a zgranuto je zurio u mladića koga je sreo u hodniku zgrade televizije. Momak je imao kosu do polovine leđa, nosio je izlizane farmerice i klompe umesto cipela, a vrhunac je bila majica sašivena od američke zastave.

"Šta ti radiš ovde?!", upitao je direktor momka. Ovaj je samo slegao ramenima i rekao: "Ja sam Srđan Marjanović, muzičar i novinar, spoljni saradnik kod Predraga Kneževića". Direktor je zapenio: "Kakva ti je to majica, na šta to ličiš, od sada ti je zabranjen pristup u ovu zgradu, izlazi napolje, ako te još jednom sretnem, zvaću obezbeđenje!"

Mogla bi ovo da bude scena iz nekog igranog filma o Jugoslaviji iz prošlog veka, iza gvozdene zavese, kada je sve što je dolazilo sa "trulog Zapada" bilo inkrimisano, posebno rokenrol, muzika koja je nadirala kao veliki talas. Muziku su pratili i novi modni trendovi, odeća hipika, farmerice, mini suknje, frula pantalone, majice sa likovima poznatih svetskih rokera i zapadnjačkim simbolima... Naši ljudi, koji su iz većih gradova krenuli preko granice u potragu za boljim životom, pamte to vreme živih igranki, prvih singlica, žurki... Pamti ga i kantautor i gitarista Srđan Marjanović. Kaže da je susret sa direktorom u hodniku RTB bio pomalo neprijatna epizoda iz njegovog umetničkog života, ali da mladost koju je proživeo ne bi menjao za ni za šta na svetu.

- Imao sam tada već nekoliko hit pesama, učestvovao na najpoznatijim festivalima zabavne muzike, ali sam studirao i žurnalistiku, pa me je poznati novinar i urednik RTB-a Predrag Knežević pozvao da sarađujem u njegovoj emisiji "Vreme sporta i razonode". Oblačio sam se buntovnički, mnogima sam zbog toga bio trn u oku, pa me nije začudila reakcija direktora. Više me je začudio urednik Predrag Knežević koji mi je posle toga rekao da moram da se oblačim pristojnije. Bio je to atak na moju slobodu i rekao sam mu "do viđenja zauvek" - priča Srđan.

Vežbao na nacrtanim dirkama

Rokenrol scena je u Jugoslaviji imala porođajne muke. Srđan Marjanović je zato u svim domaćim muzičkim enciklopedijama obeležen kao doajen rokenrola, vrstan gitarista i kantautor.

- Rođen sam u Banjaluci 1952. Kada sam imao šest godina roditelji su me upisali u nižu muzičku školu, na odsek klavira. Želje moje mame Anke i oca Miloša bile su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo. Klavir sam naučio da sviram u školi, ali roditelji nisu imali para da mi kupe taj skupi instrument. Moji roditelji su se snašli, kupovali su velike tabake pak papira i na njima crtali klavijaturu. Satima sam sedeo za stolom i prebirao prstima po nacrtanim dirkama, pokušavajući da u glavi reprodukujem zvuk. Često sam brisao suze, cepao klavir, ali bih vrlo brzo dobijao drugi. Na moju sreću, 1961. preselili smo se u Beograd. Roditelji su shvatili da bi dalje muzičko obrazovanje bilo mučenje za mene i okanuli su se svoje želje da postanem maestro na klaviru. Međutim, moji nebeski anđeli su planirali nešto drugo.

U privatnom biznisu

Srđan Marjanović se danas uspešno bavi privatnim biznisom, ali i dalje stvara, piše tekstove i note. Tako je nastao "Poslednji album" , koji je ove godine izašao u izdanju "Multimedija rekords".
- Na albumu, tačnije dvostrukom CD-u, snimio sam 18 starih i deset novih pesama. Najinteresantnija je svakako pesma "Bivša". To je oda Jugoslaviji jer najlepši deo mog života prošao mi je u toj zemlji. Iako sam imao i peripetija, mnogo sam voleo tu staru dobru crvenu Jugu. Bio sam stvarno strašno nesrećan kad se raspala. Ni sada ne mogu da verujem da se to dogodilo.

Jedan sin lingvista, drugi pijanista

Srećno je oženjen i sa suprugom Biljanom, koja je u rokerskim krugovima poznatija pod nadimkom Žika, ima dva sina, Miloša (26) i Petra (21).
- Miloš je završio studije jezika na Filološkom fakultetu, vrstan je lingvista, pa će mu to biti i profesija. Mlađi Petar je, ako mogu da kažem, moj muzički naslednik, završava studije klavira na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Naravno, kupio sam mu pravi klavir tako da ne svira kao ja na onom od papira. Ali, ne ceni mnogo rok muziku i balade, ortodoksni je klasičar i uvek mi kaže kada ga pozovem da zajedno sviramo: 'Ne bih to svirao ni za kakve pare, naročito s tobom.' Znam, šali se, ali su muzičari koji sviraju klasiku stvarno čudna fela...

Lucija ga naučila pameti

Svirajući i pevajući, Srđan je obišao Evropu, Ameriku i Rusiju, doživeo mnogo toga i lepog i ružnog i smešnog i tužnog. Seća se svog gostovanja u jednom klubu u Švedskoj, kada se preko noći zaljubio u jednu prelepu Luciju, boginju svetlosti, kako ju je nazvao, i isto tako brzo odljubio.
- Dok sam svirao, jedna plavokosa lepotica nije skidala oči sa mene, bio sam siguran da se zacopala u moju malenkost od tabana do ušiju. U pauzi sam joj prišao, seo za njen sto i počeo da joj delim komplimente, malo na engleskom, a malo i sa rukama jer je govorila samo švedski. Ali, stolu je u neko doba prišao momak od čijeg mi se izgleda smrzla kosa na glavi i rekao mi da će me druženje sa Lucijom koštati 50 DM. Shvatio sam o čemu se tu radi i zbrisao nazad na binu. Posle toga, dok sam svirao nisam se obazirao na farove koje su mi upućivale plavokose lepotice - priča Srđan.

Srđanov otac Miloš imao je nekakvu staru gitaru sa ruskim štimom na kojoj je povremeno svirao.

- Bilo je to vreme "Bitlsa" i "Rolingstonsa", gitara je bila jedan od kul instrumenata za devojčice, pa sam odlučio da postanem gitarista i poznata faca. Ni to nije išlo lako, čak je bilo i teže nego sviranje na klaviru od papira, gitara je bila ruska, imala kao prst debele žice i zvučala grozno. Nekako sam je preštimovao, akorde sam učio od klinaca koji su već nešto znali. Vrlo brzo sam dokazao roditeljima da mogu da postanem dobar gitarista i pevač, pa mi je otac kupio lepu i novu akustičnu gitaru. Sećam se da je potrošio na nju svoju platu i po. Stanovali smo na Novom Beogradu, svaka ulica i svaka škola imale su svoj bend. Ja sam svoj prvi bend osnovao u OŠ "Vladimir Iljič Lenjin", na gitaru sam prikačio magnete, a od radio-aparata "iskra" napravio pojačalo. Međutim, tek kada sam krenuo u Devetu beogradsku gimnaziju ozbiljno sam počeo da se bavim muzikom, osnovao VIS "Svici", a kasnije "Usamljenih pet" i "Gru". Žarili smo i palili na igrankama po beogradskim školama, slušali uveče Radio Luksemburg i skidali na uvo hitove svetskih bendova.

Novinar sa gitarom

Doći do studija i prve singlice nije bilo nimalo lako, seća se Srđan. Nikola Karaklajić je u to vreme vodio jedinu rokenrol radijsku emisiju "Sastanak u 9 i 5". Zapazio je Srđana i pozvao ga.

- U to vreme otkrio sam muziku Boba Dilana i Donovana, koji su svirali na svojim akustičnim gitarama i usnim harmonikama i pevali prelepe rok balade. U početku sam ih kopirao, a onda počeo da komponujem. Zahvaljujući tome, gostovao sam u Karaklajićevoj emisiji i napravio svoj prvi snimak u studiju. Vrlo brzo posle toga postao sam solo pevač i gitarista, pa sam 1971. otišao u Švedsku i u klubovima, uz gitaru i usnu harmoniku svirao repertoar Dilana i Donovana. Kada sam se vratio u Beograd mogao sam za sebe da kažem da sam muzičar, dokazao sam to učešćem na omladinskom festivalu u Subotici gde je moja kompozicija "Tražim" odnela prvu nagradu žirija i nagradu publike za najbolju interpretaciju. Odmah zatim učestvovao sam na festivalu "Beogradsko proleće" sa kompozicijom "Moja mala". Dogodilo se ono u šta gotovo niko od rok muzičara nije mogao da poveruje, pa ni ja sam. Snimio sam singlicu za PGP RTB, postao prvi roker sa snimljenom pločom, ako ne računam VIS "Crveni koralji" koji su pre mene objavili singlicu sa instrumentalima.

Tako je počeo svoju muzičku karijeru. Bio je to ujedno, kako su muzički hroničari zabeležili, i početak muzičkog otvaranja velike Jugoslavije prema zapadu. Ali, kako Srđan kaže, nije išlo nimalo lako, iako je objavio tridesetak albuma i paralelno radio kao novinar, pisao o rok muzici u listovima "Zum Reporter" , "ITD", "Večernje novosti" i "Ćao".

- Pokupio sam mnogo nagrada u karijeri, ali najdraža mi je bila ona koju sam dobio od mame Anke koja mi je uvek govorila da se od muzike u Jugoslaviji ne živi, da se manem gitare i ozbiljno počnem da se bavim novinarstvom. Posle dvomesečne turneje po Rusiji sa grupom "Nova dimenzija" vratio sam se kući pun para, kao da sam krez. Kupio sam predivnu kuću u Lipovačkoj šumi, nadomak Beograda, a onda odveo tamo majku. Upitao sam je: "Mama, kako ti se sviđa ova kuća?" Rekla mi je: "Sine, predivna je". Nije mogla pola sata da dođe k sebi kada sam joj rekao da je kuća moja. Tada je priznala da je dobro što mi je muzika ipak najvažnija na svetu i obećala mi da se neće mešati u ono čime se bavim. Možda nekome izgleda čudno, za mene je to najveće priznanje koje sam u životu dobio...