"Tri puta ponovljena laž postaje istina"
Jedan od najpopularnijih kompozitora i pevača na ovim prostorima Željko Joksimović dao je eksuzivni intervju za srpski magazin "Nedeljnik" u kojem je prvi put otvoreno govorio o politici i društvu, svojim profesionalnim počecima, šta mu je donela Evrovizija, kulturnoj politici…
Joksimović na samom početku priča o tome koliko je teško stvarati i trpeti teret zvan "osporavanje i negiranje svega učinjenog", da je naučen da radi i da je izuzetno ponosan na sve ono dobro što je Srbija dala svetu pominjući neke sjajne projekte i da ne želi da bude u masi onih koji sve što drugi stvaraju omalovažavaju.
- Pa mi imamo Nordeus, momke koji su napravili najpopularniju igricu na svetu kojoj je Murinjo zaštitno lice, a imaju office na Novom Beogradu. Imamo umetnike za koje zna ceo svet, sportiste, naučnike. Neću da pristanem da budem deo one grupe koja uvek krene od negacije da bi došli u neku pozitivnu situaciju- do dobrog smajlija. Kod nas je prisutna ta negativnost i negacija ostalog i ostalih. Da uvrediš, da omalovažiš, da ne priznaš tuđ rad i rezultate. Ja znam koliko je teško stvarati. Oduvek sam znao da cenim kad neko radi i stvara i da se trudim da pohvalim to vreme i energiju čak I kada mi se možda ne svidi do kraja rezultat. Prosto sam naučen da radim i cenim rad. I radnik sam po prirodi. Svakog dana 8 – 10 sati provedem u studiju i radim. Nekada mesecima to ne da rezultat, a nekad za dan napišem celu pesmu. Ali ako ne bih radio svakodnevno izgubio bi se taj jedan dan kada nešto nastane.
Da li je ikada želeo da pravi instant muziku, da li je video sebe na nekoj svetskoj top listi, kakavi su bili njegovi profesionalni počeci vezani za pisanje pozorišne muzike, koliko mu je značio prvi honorar…
Prekjuče si vozio tim Oresundskim mostom koji spaja Malme i Kopenhagen. Da li si pomislio “Uspeo sam. Nema dalje. Možda još neka top lista u Engelskoj”
Ne osvrćem se ja unazad. Ta katarzična osećanja budim samo povremeneo. Svaki umetnik ima te povratke u detinjstvo. Svratiš malo do prošlosti pa i dok se voziš po Oresundskom mostu koji spaja Dansku i Švedsku. Voziš po tom mostu, duva vetar, led, gledaš Baltičko more, vidiš kako je sve to fantastično i ti si fantastičan na tom mostu. Ne volim da poletim. Ima još mostova na koje treba da stignem. Ali zadovoljan sam. S druge strane, što se tiče onog dela o engleskoj top listi, ja nikada, pa ni na samom početku, nisam hteo da budem nešto što je instant i što kratko traje. Na početku sam se bavio primenjenom vrstom muzike. Pisao sam za pozorište, film… i dobro sam živeo od toga. Moja muzika je bila prisutna tokom devedesetih u pozorištima širom zemlje. Radio sam otvaranje 40. sezone Ateljea 212. To je bilo 1995 i moja muzika za predstavu Ace Popovića "Ljubinko i Desanka". Honorar 200 maraka je značio još više s obzirom da sam tada dobio ćerku. Došao sam na premijeru, stojim kao klinac, ulazi Aca Popović u Atelje sa cilindrom na glavi. Još me ne znaju, predstave me kao kompozitora Bati Stojkoviću. Znači mi jer nekako postaješ prisutan u tom miljeu. Vratim se u Valjevo, upalim TV kad na njemu "Večeras je bila premijera predstave "Ljubinko i Desanka", nažalost, noćas je preminuo Aca Popović”. Nisam verovao. Video sam ga samo nekoliko sati pre te vesti. Mnogo me je potreslo.
Šta si još radio za pozorište?
- Radio sam “Mandragolu” u pozorištu u Herceg Novom, u SNP u Novom Sadu predstavu "Rob ljubavi", predstave “Nemam da platim, neću da platim”, “Pešice” Žanka Tomića u Srpskom Narodnom Pozorištu koja je te godine dobila nagradu za najbolju predstavu godine... Veliki je izazov raditi primenjenu muziku. Za reklame, imaš 30 sekundi. Ta neka vrsta okova i ograda i zagrada ti pravi izazov. Podstiče te da budeš kreativniji.Kasnije sam radio "Ivkovu slavu" koju je radio Šotra a Bjela bio producent. Došao sam tada veoma ponosan na uspeh na Evroviziji da me je to na neki način ponelo jer sam napravio nešto čega sam se najviše plašio da neću moći-
Joksimović je komentarisao šta mu znači Evrovizija, koji je bio prvi naziv pesme "Lane moje" i kako mu ni jedan zvaničnik nije čestitao kada se vratio kao drugoplasirani na kojoj je Srbija kao država prvi put nastupila posle 12 godina…
Ti kad kažeš Evrosong pomisliš na par stvari "Twelve points", "Douze points"… i imaš format evrovizijske pesme koja vuče na Abbu, Džoni Logana i ostale hitmejkere. Kada sam se počeo da komponujem stvar za Evrosong napišem prvo pesmu, pustim je mojoj drugarici Anji Rogljić a ona kaže :"Nisi ti to. Dolaziš iz Srbije, nemoj da pravimo nešto što tamo već postoji". I ja tokom noći razmišljam i pustim kaval da svira minut. I napravim melodiju. Oduševim se tekstom, iako sam više voleo da se zove “Da te barem ne volim” što bi bilo greška jer je to Lane moje. Sutradan dolazi cela ekipa RTSa iz Evropesme i kaže "To je to". To moje oduševljenje trajalo je samo 15 sati, a onda su novine počele s pričom da sam ja tu pesmu ukrao. I to je Srbija. Napraviš nešto što je lepo, a kao odgovor dobijaš pokušaje da te uvrede i ospore. Kad nastane nešto što je dobro – ono uvek nekako ostane dobro. Traje. Prizna mu se da je vredelo. Nisu to boljke današnjeg društva. Nisu čak ni samo naše. Koliko pisaca, kompozitora čiji je rad tek posle smrti postao priznat. Nedavno sam razgovarao sa jednim prijateljem iz Rusije. Ja ga pitam kako danas izgleda ruska književnost, ko je taj novi Dostojevski, Tolstoj, a on kaže saznaćemo tek kad umru ovi koji sada pišu.
O Evroviziji kao graničniku u karijeri…
- Mnogo mi je donela. Imao sam pre toga karijeru i veliki uspeh, ali sam u muzičkom smislu ja tada počeo da se menjam. Neposredno pre toga izdao sam “Ledja o ledja”, “ Zaboravljaš” I prosto sam počeo da stvaram drugačiju muziku. Ja sam jedva pristao da odem na Evropesmu I verujem da nije bilo moje majke koja je to toliko želela verovatno ne bih ni otišao. Ti se naravno podsvesno plašiš da nećeš pobediti, a ideš kao već afirmisan pevač. Ali kada sam ovde pobedio I kada je krenula kampanja verovao sam da se ćemo se vratiti nekako ponosni. Da neću obrukati zemlju koja se prvi put tamo pojavljuje posle 12 godina, posle rata, sankcija što je meni bilo jako važno. Posle tog uspeha na Evrosongu otvorila su mi se mnoga vrata. Sećam se kada mi je višestruki pobednik, legendarni Džoni Logan rekao "Druže, imaš tri minuta ili si pukovnik ili pokojnik”.I ja sam imao 3 minuta. Stigao sam na tom takmičenju da budem i izvođač i kompozitor i voditelj. I da se oženim. Kad sam se vratio iz Istanbula nijedan zvaničnik mi nije čestitao, a osvojili smo drugo mesto. Niko. A ja sam siguran da je kultura naša prilika da menjamo imidž zemlje I da drugi ljudi čuju za nas. Voleo bih da mi budemo država koja će izvoziti film I muziku, kulturne projekte, nismo mi samo ni Guča ni Exit. Mi imamo Montevideo, koji je više od filma, verovatno najbolje filmsko ostvarenje u poslednjih 10 – 15 godina. To je prosto film za ponos. Njega je trebalo da vidi što više ljudi u svetu. To nije moguće bez podrške države, možda ne bismo uspeli ni sa podrškom, ali smo morali da probamo.
Svako treba da iskoristi svoja tri minuta i da najbolje od sebe - i svet će te znati, objašnjava Joksimović…
Trebalo je da loptu proturim kroz noge pa da dodam Divcu. Čekamo sastanak i ja vrtim loprtu. Kaže mi Divac “To bre uradi. To 60 % NBA igrača ne zna da uradi”. Sedim posle nekoliko meseci s Divcem i on mi kaže “Ja u Španiji, točim benzin na pumpi a neka mala koja radi tamo kaže “Senjor, Eurovision, a ne kaže Lejkersi već da me je videla kao basketaša na Evroviziji”. Neki ljudi se gnušaju Evrovizije, tipa, kao pobedio je čovek s bradom, obučen u žensko. Ali zašto je pobedio? Pa imao je najbolju pesmu. Taj čovek je danas zaštitno lice Gotjea. Bez obzira na njegovu seksualnu opredeljenost i da li je gej, transvestit, transgender, on je, što bi rekao Džoni Logan, dobio tri minuta. I iskoristio ih je i sad se prave kobasice sa njegovim likom. Odeš u Beč i presečeš kobasicu a ono on ti stoji sa sve bradom.
Devedesete su obeležila teška vremena gde su se mnogi snalazili kako su znali i umeli u borbi za svoju egzistenciju, kao i koliko je ponosan na gest svoga oca u veoma teškim ratnim trenucima…
Da li si tokom devedesetih, a pre muzičke karijere, razmišljao da li ćeš da prodaješ benzin, cigarete...?
Ne, nikada. Učio sam i usavršavao se. Moj otac je tada bio poznati trgovac koji je otvorio firmu široke potrošnje sa velikim magacinima i sarađivao je sa Fruktalom iz Slovenije, PIKom iz Hrvatske… Krene rat, ali on poplaća sve račune i dugovanja Fruktalu, PIKu i svim velikim mejdžerima iz zemlje koja se raspala. Pitaju ga "Što si to plaćao kad je počeo rat”. Pamtim šta mi je tada rekao "Otkud ja znam, završi se sve ovo, ti postaneš poznat i odeš u Sloveniju i tamo ti kažu ima jedan Joksimović iz Valjeva koji mi je ostao dužan". Na to sam jako ponosan i utkao mi je da moram pošteno raditi.
Prvi put Joksimović je u javnosti govorio o srpskoj politici, beogradskom noćnom životu, da li veruje u projekat "Beograd na vodi"…
Šta si mislio 5. oktobra 2000 kada je na vlast došao DOS, a šta u maju 2012. kada je došao SNS?
Imao sam utisak da je 5. oktobar I dolazak na vlast neke u samom DOS-u iznenadio. U smislu “Pobedili smo. Šta ćemo sad”. Kao u Montevideu kad smo igrali s Brazilom i golman hoće da doda loptu beku a on mu viče “Nemoj meni, nemoj meni, da nešto ne zaje.em”. Neke stvari tek shvatiš na kraju. Ja mislim da je urađeno mnogo manje nego što su ljudi očekivali. Puno puta čujem da ljudi kažu ma to je ništa. Nije ništa, ali su očekivanja bila mnogo veća. Dolazak SNS na vlast me je iznenadio. Bio sam u Azerbejdžanu i kad si siguran da je nešto dobilo ustaljen tok a onda dođe do promene i pitaš se “Da li je moguće”? Ja danas ipak vidim jednu striktnu nameru da se nešto izgura do kraja. Mi treba da težimo da postanemo ako ne Švedska i Stokholm, onda bar predgrađe Stokholma. Sistem od koga ćemo početi dalje.
Lično bih jako voleo da uspe projekat Beograd na vodi. Sto puta odem dole na 25. maj i vidim da je Beograd okrenuo leđa rekama. Šta bi se desilo da je Pariz okrenuo leđa rekama. Pa nije najveća atrakcija u Parizu trijumfalna kapija, već Sena. Pa zamisli da je Pariz okrenuo leđa Seni?
Ali šta su prvi komentari ove ideje? “Ma nema šanse ovi to da naprave. Nema teorije. Da podignu ove šine. Nema šanse” A ja kažem: “Daj bože da bude i da tamo kupim stan”. Da ustanem ujutu i vidim reku. Šta je sad na vodi? Splavovi. Kao Beograd ima super noćni život. Koji noćni život? Noćni život u kome malo malo pa neka tuča ili pucnjava
Joksimović se osvrnuo na medije i sve veću njihovu tabloidizaciju…
Šta te nervira kad gledaš TV, čitaš novine?
To što je sve crno da crnje ne može biti. Što nemamo više dobrih dečijih emisija, više malih Dnevnika koji je fantastičan. Što su novinari često površni I maliciozni. Nedostaje nam dokumentarni program. Bio sam ponosan što je Nikita Mihalkov svetsku premijeru filma imao u Beogradu. A sledećeg dana je glavna vest ona u kojoj je navedeno da je pevačica pljunula stilistu.
Kad je bila izložba u Arhivu Srbije povodom obeležavanja ubistva Zorana Đinđića bila je izložena sveska u kojoj je on pisao neke stvari. Izmedju ostalog I najgori scenario za Srbiju. Piše ako bude svetska ekonomska kriza. 2002. godine je on to napisao. A na dan ubistva imao je 7 posto podrške. O čemu mi pričamo. I šta smo mogli da radimo s čovekom tolikog kapaciteta i vizija? Ti si takvog čoveka pljuvao. I ništa iz te bolne lekcije kao narod čini mi se nismo naučili.
Mi smo tabloidizirana nacija. Tabloidi postoje i u svetu, ali postoji i neka kontrateža njima. Kod nas su nažalost i one novine za koje smo verovali da su ozbiljne počele da se bave istim stvarima kao i ove koje nisu ozbiljne. I onda vidiš da je sve bliže propasti. Moraš da znaš gde je tome kraj i mora neko da prvi kaže “Ej ljudi, dosta više. Ajde šaraj malo”. Koliko god da misliš da te sve te vesti ne dotiču to ostaje u podsvesti i živiš s tim. Ili kažeš to je moj biznis i ako si odlučio da budeš javna ličnost onda si spreman da sve to podneseš. I ne samo ti nego i cela porodica. Ja se nekad osećam povređeno pa krenem da objašnjavam, da se raspravljam, nekad sam znao da uvredim u toj odbrani. A sada sve češće pustim. Računam ljudi će shvatiti šta je laž, a šta istina. Ne treba ih potcenjivati.
