Robijao u fašizmu i komunizmu

Doajen srpskog glumišta Vlastimir Vlasta Velisavljević preminuo je 24. marta u Beogradu u 95. godini od posledica korona virusa. U čast velikog umetnika i miljenika publike opet, u izvornom obliku, prenosimo njegovu uzbudljivu životnu priču objavljenu u „Vestima“ februara 2017. godine.

Među ovogodišnjim sretenjskim laureatima, dobitnicima Medalje za zasluge, nalazi se i poznati glumac, doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta Vlastimir Vlasta Velisavljević. U devet decenija dugog i nadasve zanimljivog života, legenda beogradskog glumišta tri puta se ženio, isto toliko puta dopao zatvora, a sveta je video da bi i mnoge stjuardese na prekookeanskim letovima mogle da mu pozavide.Dug život, dugo sećanje, duhovitost i šarm izdvajaju ovog beogradskog boema od mnogih kolega. Vlasta i danas, kada gazi desetu deceniju, neumorno igra – glumi u čak četiri aktuelne pozorišne predstave – vozi kola i koristi sva tehnička preimućstva 21. veka – od Fejsbuka do Skajpa, kako bi redovno bio u kontaktu sa ćerkom Dubravkom i unucima koji žive u Americi.

Dar od dvorskih dama

– Glumom sam počeo da se bavim još kao mali, pre Drugog svetskog rata, u Rodinom pozorištu koje je vodila Nušićeva ćerka Gita. Ona je od svog oca bila počastvovana tako da se malo igra teatra, ali je uspela da napravi pravo, repertoarsko dečje pozorište.

Zanimljivo je da se Rodino pozorište nalazilo na istom ovom mestu gde se nalazi Jugoslovensko dramsko – gde ja sada doživljavam jedan od najvećih uspeha koje može glumac da doživi – tu su me proglasili za doživotnog počasnog člana.

– Predratno školstvo je bilo drugačije od ovog sadašnjeg i onog komunističkog. Nosili smo uniforme, kravate, na kapama je bio znak škole i razred u koji ideš. Posle osam sati uveče nije bilo moguće da izađeš na ulicu. Postojala je briga o deci da ne bi bila prepuštena ulici. Znalo se šta smeju da gledaju u bioskopu. Rano sam ostao bez majke Angeline, a moj otac Milan bio je ložač. On je poreklom iz Novog Bečeja. Bio je dosta vezan za crkvu. Kao dete slabijeg imovnog stanja bio sam na brizi svom učitelju Majstoroviću u školi „Kralj Aleksandar Ujedinitelj“, tu gde je danas muzička škola u Dečanskoj. Čekao sam praznike da na poklon od dvorskih dama dobijem cipele.

– Za vreme okupacije mi smo živeli u Savamali. Tih ratnih godina zime su bile strašne, ovo sada nije ništa, išlo se kolima preko zaleđene reke. Ja sam sa moja dva nerazdvojna druga morao da se snalazim za ogrev. Krali smo cepanice iz vagona na železničkoj stanici. Bili smo mali lopovi u okupiranom Beogradu, što je bilo ravno diverziji. Bili su tu i vagoni sa jabukama koje su Nemci slali na Istočni front za svoju vojsku. Mi mangupi se dosetimo i napravimo dugačku dršku sa šiljkom i onda kroz onaj uski prorez ubodemo jabuku i izvučemo je. Kada smo ih posle prodavali čudili su se zašto su sve probodene! I tako sve dok nas nisu pohvatali. Mile i Nemanja, moji drugari, izvukli su se, a ja sam stradao i završio u nemačkom logoru. Odveden sam u zimu ’42/43. Znam da sam bio u vreme Staljingradske bitke, jer je tamo bila velika žalost, a zastave na pola koplja. Bio sam u logoru Dahau, u stvari, njegovoj ispostavi u Herdeu, malo mesto kod Dortmunda. Zamislite, sada je tamo pozorište. Odatle su nas sprovodili do fabrike granata. Svi smo radili na tim presama, zajedno sa ruskim zarobljenicima.

Sendvič kao bogatstvo

– Nemci nisu odmah ubijali ili streljali, nego su prvo gledali da li ste radno sposobni. Kao i sada, eto, i vi ste novina za naše gastarbajtere, trebala im je radna snaga. Samo što su danas plaćeni i uživaju sve blagodeti, a mi smo bili robijaši. Jedan nemački stari radnik koji je dosta ličio na mog oca bio je montažer kranova, posle sam shvatio da koliko je on meni ličio na mog oca, toliko sam ja njemu ličio na njegovog sina koji je poginuo na Istočnom frontu. On mi je donosio sendvič, što je tada bilo čitavo bogatstvo, a ja sam jednom Rusu, tada sam prvi put video Ruse, dao pola sendviča. Imao je vojničku košulju i dugmad sa srpom i čekićem i tu sam sliku poneo za ceo život. Video sam ga još dva-tri puta, a onda ga jednog dana više nije bilo.

Nikada neću zaboraviti toliku zahvalnost u njegovim očima. Od tada valjda počinje to moje vezivanje za Ruse, mada i ranije nije bilo škole, fakulteta u kojima nije bilo Rusa profesora, u sportu takođe. To je važilo i za balet, muziku, arhitekturu. Pogledajte samo te predratne građevine, većinu su ih projektovali ruske arhitekte, ti beli Rusi što su pobegli od revolucije.

– Vidite, ja na Nemce nisam kivan, znam zašto su me poslali u logor i hvala im što me nisu streljali. A i taj Nemac što mi je donosio sendvič i njegova žena su mi omogućili da pobegnem. I tako sam se vratio u Beograd. U okupiranom gradu tovario sam kamione, a onda i radio u bioskopu. Nemci su sve to uredno beležili i posle mi je uračunato u radni staž. Bio sam zaposlen u Novoj Evropi, bioskopu na Slaviji, a vlasnik je imao još jedan – Kazina se zvao. Prvo se puštala rolna u onom na Slaviji, a onda sedneš na biciklo i nosiš rolnu do drugog bioskopa na prikazivanje. To se zvalo pendlovanje. Pendlovao sam između dva bioskopa.

Hvala Džemalu

– Moji drugari i ja stalno smo planirali da pobegnemo iz zemlje, i za vreme okupacije i posle, nije nam se svidelo to što su donele nove revolucionarne vlasti. Jednom smo uspeli da dođemo do Slovenije, ali Slovenac koji je trebalo da nas prebaci preko granice nas je predao Udbi. A ja sam mu pre toga dao ručni sat koji sam dobio od jednog Jevrejina pre nego što je deportovan. Tako sam dopao tri meseca zatvora, ovde na Adi, tu gde se priča da su streljali Dražu Mihailovića.

– Moj venčani kum Dušan završio je u zatvoru kada se vlast obračunavala s onima koje je smatrala rusofilima. Po mene su došli posle nekih pola godine, 1951, i tako sam dopao na Goli otok. Ali, ne volim o tome da pričam. Uglavnom, kada sam izašao, nijedno pozorište u Beogradu nije smelo da me zaposli. Onda me je jedan upravnik pozorišta iz unutrašnjosti, inače učitelj, ali fenomenalan upravnik, kontaktirao na preporuku srpske familije iz Mostara Šain.

Tako sam bio angažovan u mostarskom pozorištu. Smestili su me u hotelsku sobu. Kada sam sišao u bife, u restoranu je sedeo Džemal Bijedić, koji je tada bio načelnik Mostarskog sreza. Pozvao me za svoj sto, što je za mene kao prokazanog čoveka bilo i te kako važno. Kada je čuo da u sobi nemam kupatilo, primio me je u svoju kuću. Niko više nije smeo popreko da me pogleda. Divan je bio čovek, i on i njegova supruga, i danas kada odem u Sarajevo poslom, a snimao sam nedavno tamo jedan film i seriju „Lud, zbunjen normalan“, posetim njihov grob.

Bojanova „beba“

– Kada su me izbacili iz Beogradskog dramskog zbog ljubavi prema Rusiji, lutao sam Beogradom i naleteo na Ljubu Tadića, koji je na Akademiji bio generacija posle mene. Kaže mi Ljuba da sačekam ispred dok on vidi šta može da mi sredi za posao u Jugoslovenskom dramskom koje je tada vodio čuveni Bojan Stupica. Kad naiđe Bojan i vidi mene: „Glavonja, šta ćeš ti ovde?“ Ja mu kažem: „Pa, rek’o mi Ljuba da ga sačekam.“ „Znam, rekao je i meni. Koliko si gore imao platu“, pita me Stupica. „Sto hiljada“, kazao sam. „Ovde ćeš imati 130.000, marš na probu.“ Za moju nesreću, prva podela je bila „Kad su cvetale tikve“, predstava koja će biti zabranjena. Ali ja sam, iako u popriličnim godinama, postao Bojanova „beba“.

– Uvek sam voleo da putujem. Gde sve nisam bio. Kada sam sa pozorištem gostovao u Kini, ovi moji svi otišli da obiđu Kineski zid. Šta ću tamo, razmišljam, pa mogu bolje da ga sagledam na fotografiji. Dok su oni obilazili zid, ja sam otišao u Institut za pande. Kakve su to životinje! Tada sam shvatio šta je sloboda. Kad su se ovi moji vratili, pita me kolega što nisam hteo sa njima. „Pa šta ću“, kažem, „pogledaj se, crven u licu kao da ti je duša na izdisaju.“ Nisam lud, treba uvek praviti dobre izbore. Ne, nisu moji dobri izbori razlog moje dugovečnosti, već me doktori drže u životu.

– Kako do dugovečnosti? Najbolje bi bilo da se venčate tri puta, da budete tri puta u zatvoru, da se rehabilituje posle toga, ja sam rehabilitovan, da uzmete te pare od države i da ih potrošite na sve što vam treba. Šalim se, naravno. Ništa od toga nije isplativo.

Žena me čekala, ali me se odrekla

– Mnogi golootočani su ostali bez porodica jer su morali pod pritiskom da ih se odreknu, ali bilo je i onih koji su uspeli da izdrže pritisak vlasti. Recimo, supruga „Borbinog“ novinara Ranka Petkovića, koji će posle doktorirati i biti ugledan stručnjak za međunarodnu politiku. Nju i decu su izbacili iz stana, ona je ostala bez posla, ali nije htela da se odrekne supruga. Moja prva supruga Žana se mene odrekla. Čekala me je, ali me se odrekla. Ja to nisam mogao da joj oprostim. Znate, kada ste u teškoj životnoj situaciji, kada te ostavi onaj koga si najviše voleo ili koji je tebe najviše voleo, to je kao da te je ostavio otac, majka. To nisam mogao da oprostim. Ona je ubrzo otišla u Ameriku, a za njom i ćerka Dubravka. Ćerka ima sina Čejza, koji je doktorirao prava, i ćerku Lori. Posle boravka u Beogradu prošle godine, Lori ima ambiciju da postane Srpkinja. Hoće da nauči srpski po svaku cenu. Ta ambicija je porasla naročito nakon što sam joj pokazao našu „silikonsku dolinu“. Nije mogla čudom da se načudi!

Mostarski razgovori

– Rusofobija posle rata bila je gora nego za vreme okupacije. Nemci su manje mrzeli Ruse, jer su ih shvatili kao vojnike, kao ozbiljnu armiju, nego mi posle rata i Titove naredbe nakon sukoba sa Staljinom. U Mostaru sam se družio sa velikim pesnikom Skenderom Kulenovićem i slikarom Mirkom Kujačićem. Njih dvojica su uvek govorili kako Rusi ništa ne znaju da naprave, da nemaju nauku i tako, a onda smo preko radija čuli kako je Sovjetski Savez prvi pustio letelicu u svemir, pa sam ja onda uzvratio: „Eto, ti Rusi što ništa ne znaju, gde su se vinuli.“

Ćerke su dragocenije

– Supruga Nada i ja koristimo svaku priliku da otputujemo. Jednom smo tako leteli za Frankfurt da se nađemo sa mojom ćerkom Dubravkom. Zet Majk je bio oficir u jednoj američkoj vojnoj bazi malo dalje od Frankfurta. I u avionu se poslužim sa dva-tri viskija i toliko me uhvatilo da sam jedva mogao da izađem iz aviona. Takav nisam hteo da idem kod ćerke, a kako nijedan hotel nije imao slobodnih soba, suprugu i mene je primila telefonistkinja zagrebačke agencije preko koje smo putovali. Divne su bile ona i njena majka, sa njima smo održavali kontakte sve do ovih ratova. Nju je ostavio suprug kada je čuo da nosi žensko dete, a ja, vidite, ne žalim što nemam sina. Mislim da su ćerke dragocenije.

Grafit – moj doprinos NOB

– Ko je gledao „Otpisane“, a nije živeo za vreme okupacije u Beogradu, mogao je poverovati da su na Nemce na svakom ćošku pucali. Ma kakvi, oni su bili ozbiljna armija, ko je smeo od običnog naroda protiv njih. „Gde, bre, pobiste tolike Nemce“, rekao sam ovima što su snimali „Otpisane“. Moj doprinos NOB-u bio je taj što je, kada su gostovale nemačke pevačice u Beogradu, na jednom plakatu sa tadašnjom popularnom zabavljačicom, poznatom po zviždanju, pisalo: „Peva i zviždi“, a ja sam dopisao: „I prdi.“ Uhvatio me žandarm, naš čovek Srbin. Kaže: „Beži, bre, iz mog rejona, još mi treba da zbog tebe stradam.“ A vidim da mu se brk smeška, verovatno se slagao sa mnom.