Živimo u našminkanom staljinizmu

Večiti nezadovoljnici su zapravo razmaženi: Jovan Matić

 

Čovek koji je podigao rege u Srbiji i danas je najprepoznatljiviji po muzičkoj poruci ljubavi i mira kao frontmen Del Arno benda, iako je reč i o novinaru koji je četvrt veka stalni dopisnik Frans presa iz Beograda, svedok vremena za koje tvrdi da je zanimljivo, uz sve ono lepo i rđavo što ta zanimljivost nosi.

Jednom ste rekli da je Srbija imala svoj politički Peti oktobar, ali da se on nije dogodio i u kulturi. Zašto je to izostalo?
– Mislim i da je onaj Peti oktobar zapravo u našim glavama imao veći značaj nego što se čini. Petog oktobra u kulturi nema jer živimo uznemirujuća vremena. Ovo je vreme kraja kapitalizma kojem jednostavno nije potrebna kritička misao koju bi donela dobra kultura. Tako ni u svetskoj, pa tako i našoj kulturi više nemamo kulturu. Sve što imamo su neki spojevi marketinga i nekulture.

Mislite li da je ta kritička kultura opasna za vlastodršce?
– Kultura je pomogla sistemu kada se on uspostavljao, ali sada kad taj sistem propada, ta kritička misao mu uopšte ne treba. Niko neće da finansira umetnike da bi ovi kritikovali sistem koji smatra da pomaže njihovo postojanje. Mi sada živimo neku novu, našminkanu vrstu staljinizma. Živimo u jednom gulagu u kome ti ili ne daju da radiš, ili te pošalju u zatvor, ili te prosto eliminišu. Imamo posla sa sistemom koji se raspada iznutra i nema nikakvu nameru da ustukne. Zato se promoviše površnost i umetnici čija imena zaboravljamo, a kamoli njihove pesme. Nema više ni velike književnosti, ni velikog slikarstva, nema velikog filma, ni muzike. Zato i nema dobre kulture. Ona nikome ne treba.

Ali, ako to većini ne odgovara, zašto ta većina ćuti?
– Pitanje je gde je uopšte većina. Posle svega što smo preživeli, posle obećanja da će nam sutra biti bolje, samo ako preživimo još ovaj rat, još ovu krizu i još ovu nemaštinu, još ovu poplavu, ljudi i dalje veruju u to "bolje sutra" koje im se nudi, čak i kad ono uopšte ne dolazi. Imamo naopaka stremljenja. Bavimo se novim ljudskim pravima, a ne branimo ona stečena prava poput onog da pet dana radiš, a dva dana se odmaraš. To pred našim državnim ocima nestaje i niko ne reaguje. Eto, sad će nam nametnuti novi Zakon o radu i kao ostatak zapadnih društava bićemo u polurobovlasničkom položaju. Nećemo biti vlasnici ni svog vremena, ni svog dostojanstva, nego u vlasništvu firme koja nas plaća.

Ko se u društvu zapravo nije preispitao, elita ili mi sami?
– Svako ima svoj deo odgovornosti. Od tragičnog raspada Jugoslavije mi smo imali isključivo elite koje su se bavile samo svojom korišću. To su ljudi bez ikakve vizije za svoje narode. Oni nisu u stanju da vide makar 10 ili 20 godina unapred. Jedini koji je možda imao neku viziju za svoj narod, eno, leži u Aleji velikana. Njega su vrlo efikasno uklonili. Mi inače uklanjamo brzo sve one koji bi mogli ovu žabokrečinu da počiste. A odgovornost naroda? Pa nikad se nije preispitao kad decenijama bira jedne te iste kretene. Mi nismo ni pokušali da, za promenu, biramo sposobne ljude.

Dakle, tiha većina ustvari nikad nema odlučujući uticaj?
– Nema. Nikada nije ni imala. Sve su revolucije neka vrsta manipulacije. Nijedna od njih nije mogla da prođe bez prećutne ili otvorene podrške instrumenta sile u državi. Bez vojske i policije. Nema ništa od pištanja na ulici. Da smo samo duvali u pištaljke, ništa se ne bi dogodilo i ništa se ne događa ni ovde niti bilo gde u svetu.
 

Sad kad imamo volju svih stranaka da Srbija treba da ide u Evropsku uniju, da li je taj put postao sam sebi svrha?
– Mislim da nama Evropska unija uopšte ne treba. Ona nam neće ništa doneti. Da je to tako, možemo da proverimo kod svojih komšija Bugara, Rumuna, Madara, Hrvata. Ni vlast se ne tu ne pita mnogo. Ona ima agendu. Ona je u jednom levku i nema kud. Pravac Evropa. Ta Evropa je istovremeno i brutalna i klimava i sva zavisi od toga da li će nemačka privreda ove godine rasti jedan ili dva odsto. Pazite sad ovo, nije nam valjala Jugoslavija u kojoj smo imali jedinstveno tržište, slobodu kretanja, nacionalni identitet, a sad nas ti koji su zemlju razbili vode u zajednicu koja nudi to, ali uz mnogo veću cenu.

Znači sjahali smo konja da uzjašemo magare?
– Danas vlasti pokušavaju da ubede klince da ništa u Jugoslaviji nije valjalo. Ja nisam nikad bio komunista, ali nemam pravo da lažem. Mi smo tada zaslužili i dobili poštovanje svih ljudi koji su prošli kroz našu državu. Ne verujem da će se to vreme više ikad vratiti jer je to bilo vreme drugih vrednosti i nije sve bilo u novcu.

Kakva je Francuska država iz vremena kad ste odrastali tamo, a kakva danas?
– Nekada je bila velikodušna. Prihvatala je ljude koji su dolazili da rade i razvijaju se. Iz severne Afrike, istočne Evrope. U odrastanju nismo naučili šta je rasizam, a dobili smo i ono najbolje od Francuza. Od tada oni kontinuirano idu nizbrdo. Nije to više dobra zemlja za život.

Beograd je bolje mesto?
– Jeste, mada to ljudi ovde ne razumeju. Naš kvalitet života je u mnogim aspektima bolji. Tamo je život prebrz. Nema vremena za komšije i prijatelje. Nema ničeg posle radnog vremena. Život je jedno veliko radno vreme.

Tvoja muzika govori o ljubavi i sreći. Šta je danas potrebno ljudima da budu srećni u ovakvoj zemlji?
– Sreća je individualna. Gladnom je sreća tanjir jela. Znam čoveka koji ima pet velikih nekretnina, dobar posao, ženu koja radi u korporaciji, dete, dva automobila, pa opet hoće da emigrira. Znam i jednog iz Marinkove bare koji bi bio srećan da zameni ciglom karton u kojem živi. Da bi čovek bio srećan, mora pre svega da bude svestan. Sve ono što nam se danas čini kao mana, već sutra može postati njena prednost. Odete 30 kilometara od Beograda i možete kupiti nekretninu, kuću s velikim placem za novac koji Francuz mora da izdvoji samo za takse kod prelaska iz jedne garsonjere u drugu. Ako to nije sreća, sačekajte da naiđe oluja, pa ćete videti šta je sreća.

A kakva je situacija kod vas?
– Sebe smatram srećnim utoliko što nisam poludeo, radim ono što volim a ne očekujem za to nagradu. Kad smo počeli pre 28 godina, nije bilo nijednog rege benda u čitavoj SFRJ. Niko nije nosio dredove. A danas svaka republika bivše države ima svoju rege scenu i svi se pozivaju na nas kao inspiraciju. Čovek ne sme da ima prevelika očekivanja od života. Večiti nezadovoljnici su zapravo razmaženi.