Lisica među vojvodama

Jutjub

Stojan Simonović Koruba

 

Rođen je 1872. godine u siromašnom selu Šaprancu, u donjoj Pčinji. Godine 1878, kad je formirana pogranična Preševska kaza, bilo mu je svega šest godina. Čuvao je ovce po brdima, silazio u dolinu Pčinje, išao u vodenicu ili se kupao u reci kad pripeče letnje sunce. Školu nije učio. Kad je nešto malo odrastao, u Pčinji je počeo da deluje komitski pokret. Stojan je odmah pristupio ovoj organizaciji i položio pred vojvodama i komitama zakletvu.

Prelazio je noću granicu, dolazio u pogranična sela, u manastir Sveti Pantelejmon, javljao se izvršnom odboru u Vranju i prenosio najpoverljivija pisma. Preko granice u Preševsku kazu ili čak u Makedoniju preveo je na desetine komitskih četa, a nijedna mu nije nastradala. U pograničnoj zoni znao je svaku stazu i bogazu, sve potoke, uvale i pećine na Kozjaku. Tako je postao duša komitskog pokreta. Razume se, on je spretno rukovao i oružjem i učestvovao je u mnogim okršajima i borbama protiv askera, suvarija i graničara.

Ali, kao pravi junak, nikad nije postupao svirepo. Koruba je više puta bio u smrtnoj opasnosti. Takav je slučaj koji sažeto opisuje Stanislav Krakov. Naime, askeri su u Tabanovcu opkolili kuću u kojoj su se nalazile komite. Iz nje je istrčao potporučnik Vasiljević i bio teško ranjen. Vitka Vranjanca metak je smrtno pogodio. Koruba je hitro i lukavo reagovao. Uzeo je baba Kiprin-džube, kratak kaput, i ispod njega sakrio pušku. "U jednom skoku, ne osećajući teret ovčjih koža na sebe, preleteo je Koruba preko dvorišta. Dva vojnika skočila su da ga uhvate živog. Smrt ih je bacila na zemlju pre nego što su stigli ruke da ispruže. Koruba je dobio snagu diva. Zgrabio je ranjenog Vasiljevića ispod koša, povukao ga za sobom preko zida, na kome je samo Kiprino džube ostavio".

Ime Stojana Korube izgovaralo se s velikim poštovanjem u svoj Preševskoj kazi. U Pčinji posebno. Turske pogranične jedinice organizovale su mnoge zasede i potere, ali im je ovaj lukavac uvek umakao. Ipak, jednom je upao u zamku. Prešao je granicu iz Srbije noseći važno pismo izvršnog odbora za starešinu svih komitskih četa u Turskoj. Sišao je u dolinu Pčinje, preobukao se u jednoj vodenici i pošao svojoj kući, da vidi porodicu.

Nije ni slutio da su askeri organizovali veliku zasedu u obliku polukruga. Odmah se bacio na zemlju i krišom progutao pismo. Vojnici su ga skinuli golog i nemilosrdno tukli motkama. Ostavili su ga u lokvi krvi, a oni pošli naviše, uza strmu kosu, da mu zapale dom. Stojan je polako podigao glavu i gledao kako plameni jezičci gutaju njegovu siromašnu kuću i slušao plač žene i oca. Posle toga se našao u zatvoru u Skoplju. Prilikom pretresa Turci mu nisu našli zlatnike koje je majstorski sakrio. Zlatnim medžedijama potplatio je stražara i pobegao. Došao je u Šaprance i porodicu preko granice doveo u Vranjsku Banju. Opet je prišao komitama, bogat za jedno veliko životno iskustvo. Njegovi saborci nazvali su Lisicom.

Godine 1912. sa srpskim vojnicima i komitama učestvovao je u probijanju turskih karaula na Starčkoj kuli i silasku u Pčinju i manastir Prohor Pčinjski. Odatle je otišao u Kumanovsku bitku i istakao se junaštvom. U Prvom svetskom ratu prešao je Albaniju i preko Grčke i Solunskog fronta dolinom Vardara i Morave u strahovitom jurišu oslobađao srpsku zemlju. Od 1911. godine živeo je sa porodicom u Vranjskoj Banji gde je dobio plac i nešto zemlje na korišćenje. Izmučen teškim životom i napornim radom, Stojan Koruba umro je 1937. godine. Sahranjen je u Vranjskoj Banji gde je živeo njegov sin Vlada, učitelj. Vlada je imao dve ćerke koje su se udale i odselile iz Banje.