Tajni dnevnik Virdžinije Vulf u Novom Sadu

Gordana Đurđević Dimić i Gordana Jošić Gajin

"Jedan najobičniji dan gđe Vulf naizgled se može porediti sa svakodnevicom svakog od nas: ona piše, šeta pored reke, doručkuje, raspravlja sa suprugom o književnosti, očekuje sestru da joj dođe u posetu…

A u stvari, neprekidno razmišlja o društvenim konvencijama, umetnosti, vremenu koje neumitno teče, pamćenju punom mimikrije, slobodi, životu i smrti.

Ona ne može da se pomiri sa činjenicom da njeni najmiliji nisu više s njom. Tragični događaji iz njene prošlosti je opsedaju, ne daju joj da diše. Uranja u svoje rukopise, ali ni tamo ne nalazi sigurno utočište.

Njen crno-beli svet, na ivici ludila i genijalnosti, stvarnosti i snova, radosti i tuge, ljubavi i mržnje, satkan je od raznolikih doživljaja likova koji su potekli kako ona sama kaže: “iz njene šolje čaja”.

Prepliću joj se događaji iz literarne fikcije sa stvarnošću i ona gubi vezu s realnim životom. Sve više se identifikuje s likovima iz romana i kao podeljena ličnost svakome od njih daruje svoje osobine.

Poistovećuje se sa tugom koju oni nose, proživljava svaki njihov trenutak burno i na kraju završava tragično: ubijajući njih u romanu, ubija i samu sebe…

Tajni dnevnik Virdžinije Vulf je komad ispričan jezikom postmoderne koja je obeležila naše vreme. Virdžinija Vulf, inspirisana svojim životom, piše futuristički roman u kome lik čita knjigu u čijoj radnji i sam učestvuje. Tako se vremenska pletenica prošlosti, sadašnjosti i budućnosti plete pred gledaocima kao svedocima. Virdžinija u svom dnevniku kaže: ‘Vreme se ukida’" – kaže o predstavi rediteljka Milena Pavlović Čučilović.

Gordana Đurđević Dimić kao slavna Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf (1882-1941)

Rođena je u Londonu. Majka joj je bila poznata lepotica Džulija Prinsip, potomak Marije Antoanete i model mnogim slikarima i ranim fotografima. Virdžinijin otac ser Lesli Stiven bio je autor mnogih knjiga.

Živeli su na prestižnoj adresi, u delu Londona poznatom kao Kensington, gde su roditelji sami obrazovali mladu Virdžiniju, u kući punoj dece i iz njihovih prethodnih brakova, kao i Virdžinijinu rođenu sestru i dva brata. Porodicu su stalno posećivale i znamenite ličnosti iz sveta literature viktorijanskog perioda, a ne treba zanemariti ni izuzetno bogatu kućnu biblioteku.

Iznenadna majčina smrt, u vreme kad je imala 13 godina, doprinela je prvom od nekoliko Virdžinijinih nervnih rastrojstava. Posle smrti oca imala je najozbiljniji napad, posle koga je bila nakratko zatvorena u jednoj mentalnoj ustanovi. Biografi tvrde da su i Virdžinija i njena sestra Vanesa bile žrtve seksualnog uznemiravanja od strane svoje polubraće, te da je i to doprinelo njenim mentalnim problemima, u koje spadaju i česte depresije i promene raspoloženja, sve do njenog samoubistva.
 

Sa grupom kolega pisaca i prijatelja njenog brata sa Kembridža, Virdžinija je formirala takozvanu Blumsberi grupu, u kojoj su se vodile duge diskusije među intelektualcima raznih profila.

Pored Virdžinije, najpoznatiji Blumbsbergovci su bili pisac E. M. Forster i ekonomista Džon Majnard Kejns. O Blumsberi grupi napisana je čitava biblioteka knjiga, analiza i memoara, čak iako se ne računaju literarna ostvarenja članova grupe.

Propagirali su pacifizam i toleranciju prema različitim seksualnim opredeljenjima, što su primenjivali i u praksi.

Formalno, Virdžinija je bila udata za Leonarda Volfa, člana Blumsberi grupe, ali je dugo bila u ljubavnoj vezi sa pesnikinjom i aristokratkinjom Vitom Sekvil Vest, čiji je muž, diplomata i pisac, Herold Nikolson, takođe bio biseksualac, što je sve opisao njihov sin u memoarima "Portret jednog braka".

Nakon što je završila poslednji roman: "Između činova", Virdžinija je pala u depresiju, što se pojačalo vazdušnim napadima na London, na početku Drugog svetskog rata.

Izvršila je samoubistvo tako što je obukla teški zimski kaput, napunila džepove kamenjem i onda ušla u reku blizu svoje kuće. Telo su joj našli posle dvadeset dana. U pismu ostavljenom za supruga zahvalila mu se na dobroti i svemu što joj je dao, ali je osećala da tone u ludilo iz koga više nema snage da se izvuče.

Kvalitet njene proze je u liričnosti. Mada se u njenim romanima ništa značajno ne događa, njihova snaga je u perceptivnoj i receptivnoj svesti likova, a nikako ne treba zanemariti ni “stilsku virtuoznost, koja, u sadejstvu sa liricizmom stvara svet prebogat auditivnim i vizuelnim impresijama.” Knjige su joj prevedene na više od 50 jezika, a među njenim prevodiocima su i Horhe Luis Borhes i Margerit Jursenar.