Igrao je za naše ljude širom sveta "Bure baruta", "Gorski vijenac", "Malograđane", "Kokošku", "Montenegrine"…
Dešavalo se Voji Brajoviću da istovremeno glumi u čak deset predstava. I u četiri pozorišta u isto vreme! Igrao je u srpskom i crnogorskom narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, Gradu teatru u Budvi i, naravno, u svom matičnom, Jugoslovenskom dramskom.
Za ulogu kneza Vićencija dobio je nagradu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a proslavio ga je Tihi iz "Otpisanih".
Rođen je 11. maja 1949. u Beogradu. Detinjstvo i mladost je proveo u Valjevu. Tu je sreo Ljiljanu, koja će mu roditi dvoje dece, Vukotu i Iskru. Sa glumicom Milicom Mihajlović ima sina Relju.
Uz spisak glumačkih nagrada duži od nečije biografije, Vojislav Brajović bio je i upravnik pozorišta i ministar kulture, a sada je savetnik predsednika Borisa Tadića. "Treba biti aktivan u društvenom životu. Sve ostalo je autistična opcija. Baš me briga, mene politika ne interesuje i šta? Ti ćeš da vučeš svoje, a društvo će da ode na stranputicu, u ambis i ti nisi odgovoran, je li?"
Očev dosije
Želja Zorana Radmilovića– Jednog dana je kod mene došao Zoran Radmilović i rekao: Molim te, zatvori vrata da niko ne čuje: Ja bih hteo da dođem u Jugoslovensko dramsko pozorište, samo da slučajno ne čuje Mira Trailović, jer neću više da izigravam glupog Avgusta. Mislim da sam zreo da igram u jednom Šekspiru, Čehovu, Dostojevskom. Dogovorimo se mi i prođe godinu dana, možda i manje, kad upade Dragan Nikolić u klub "Bojan Stupica" i plače. Šta je? Otkrili su Zoranu rak sa beznadežnom perspektivom. On je posle operacije bio još godinu dana, igrao je čak, dok metastaza nije završila ono što je počela. Nije došao u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali to je bila njegova velika želja. Imao je 51 godinu kad je umro. |
– Sticajem okolnosti moji mladi roditelji, koji su bili i oslobodioci Beograda, sreli su se oslobađajući Valjevo. Moja majka je pošla da traži svoa brata i našla je mog oca, koji je poveo sa sobom sve do oslobađanja Slovenije, Trsta, Zagreba. Moj brat se rodio u Karlovcu posle oslobođenja. Ja sam se rodio u Beogradu. Onda su nas izbacili iz stana jer su mog oca uhapsili po Rezoluciji Informbiroa. On nije bio nikakav ideološki pripadnik ničega, samo je izgleda bio suviše inteligentan za svoje okruženje. Imao sam priliku da pročitam njegov dosije. To je tragično isto koliko je i smešno.
– Moja majka koja je imala 20 godina i dva sina. Otišla je u rodno Valjevo, a tada već nije imala roditelje. Bili smo podstanari. Ona je radila. Dok je otac bio u zatvoru, mi smo bili najlepše obučena deca, bez dinara, ali je vodila domaćinstvo. Majka je mene vukla da recitujem kao klinac od četiri-pet godina. Znam kad je bila jedna selekcija da se da cveće Titu od valjevskih pionira, ja sam izostavljen. Kao, ne može dete informbirovca, neke takve budalaštine. To sam saznao tek kasnije.
– Valjevo je za mene neobično značajno. Moram da vam kažem da je moj otac govorio: Valjevci, to su dobri ljudi. Zahvalan sam Valjevu što sam imao sreću da tamo živim. Nažalost, sad u njemu imam vrlo malo rođaka. Moj ujak je umro pre dve godine, ne mogu da shvatim da je to tako brzo prošlo.
Heroj na tavanu
– Na Akademiju me je primio Predrag Bajčetić, koji je za mene bio veliki autoritet. Moja generacija je bila, da tako kažem, štreberska, išla je redovno na predavanja. Predrag Bajčetić je tada imao tridesetak godina, a ja 18 kada me je primio. Mi smo sad već generacija, a tada je to bila ogromna razlika. Zaista sam ga gledao kao veliki autoritet. Bio je jako strog. Minja Dedić je bio čovek teatra i on je veoma aktivno paralelno radio predstave u Beogradskom dramskom pozorištu. Mi smo znali njegov sistem sa crnom i belom rukavicom. Držao je obe. Kad podigne belu, dobro je, crnu, nije dobro.
– Sa "Otpisanima" je stara Jugoslavija dobila svoje heroje. Dobijao sam više stotina pisama dnevno, a bukvalno nisam imao novca da se prehranim. Tek je "Povratak otpisanih" koji je doneo nešto više para i boljitak mom standardu, ali ne mogu da ne kažem da su mi pomagali roditelji šaljući mi spakovane pohovane teleće šnicle u tegli sa mašću da bi duže trajale i da sam se hranio kod majke svoga druga i kuma Tonija Laurenčića. Naravno, ne redovno, ali znala je tetka Vera da mi je teško, pa me je pozivala na ručak. Inače, ja sam jako stidljiv, ne bih nikako drugačije prihvatio pomoć. Stanovao sam na nekom tavanu u Hadži Milentijevoj ulici, upravo oporavljen od teške tuberkuloze. Ja sam pod lekovima snimao i prve "Otpisane". Imao sam tuberkulozu sedamdesete godine, a snimalo se 1973, ali moje lečenje je još trajalo.
– I Dragan Nikolić je bio jako popularan. Neki su me gledali popreko, mislili, šta on hoće, ljubaka se tamo sa nekim ženskama i malo je strog, a Gaga je opušten, šeret i prava slika našeg nacionalnog karaktera. Neverovatna je osobina Dragana Nikolića da maksimalno drži raspoloženje na snimanjima toliko da su svi presrećni što su uopšte imali taj radni dan.
Lenjir u glavu
Ne znam šta je pijanstvo– Nikad se nisam napio. Nikad nisam uzimao stimulativna ili opojna sredstva. I ne znam šta je to. Možda sam nešto propustio, pogotovo kad je u pitanju alkohol koji je u mojoj profesiji na neki način odbrambeno sredstvo. Zato je dosta mojih kolega pomrlo, a pre svega od lošeg alkohola. |
– Jugoslovensko dramsko pozorište je nekad bilo pojam. Kada prođem pored izloga nisam smeo ni da zamislim da će se tu možda pojaviti moja slika i pisati moje ime. Niko nije hteo da igra hor staraca, kojih ima 14-15 i onda se profesor Brana Đorđević setio da pozove mlade ljude, svoje studente. Obožavali smo Branu Đorđevića. U to vreme Isak Amar je hteo da podmladi ansambl Beogradskog dramskog pozorišta po uzoru na Stupicu i zvao je našu klasu da igramo u predstavi Bore Draškovića "Kad su cvetale tikve". Prestao sam da dolazim na probe u JDP zato što sam morao da igram nekog oficira Ozne. Onda me
je Bojan Stupica zvao u kancelariju, tu je bila njegova stroga sekretarica Nada Medina. Tada je projektovan novi teatar "Bojan Stupica". Lupio me je nekim lenjirom po glavi i pitao: Jesi li ti zaljubljen, imaš li para? Zašto ne dolaziš na probe? Para nikad nisam imao i nikad nisam bio bez ljubavi. Kaže, pa zašto ne dolaziš? Priznao sam da nam u Beogradskom dramskom nude angažman. On onda pita koliko nam nude para. Ja kažem – 50.000. Dobićete ovde 55.000. Napišite molbu. Napišemo molbu i tamo nas prime, a mi srećni.
– Obišao sam skoro pola sveta sa predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde su bile takve kritike i ovacije koje se teško mogu prepričati. Obično gostujemo na Bijenalu u Bonu, u Vizbadenu, Rimu, Beču, Varšavi, Parizu.
– Naše uloge postoje samo dok postoje sećanja na to. Naša umetnost je zaista prolazna, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš i onda kad se setim šta sam igrao i koliko sam igrao bilo bi zaista neukusno biti nezadovoljan, pa ja sam odigrao samo recimo deset Šekspirovih uloga. Znate, kad glumac kaže kako radi, kad vam se žali, on se u stvari hvali. Ja stalno podvlačim crtu, zato što mislim sutra ću da crknem, nije strašno, ali uvek kad odigram nešto mislim da mi je to poslednje što sam odigrao.
Tako je bilo kad sam snimio prvi film, pa i posle četrdesetog, kao da nikad neću dobiti ulogu. A koliko sam filmova snimio, ne mogu da verujem. Kao što još uvek ne mogu da verujem da imam 60 godina.
Glumio ministra
– Moj sin Vukota ima 30 godina, Iskra treba da diplomira. Njih je oboje, ne baš mojom radošću, zarazila ta profesija. Vukota je i producent i pisac scenarija i glumac. Iskra treba da diplomira glumu kod Mirjane Karanović na Akademiji lepih umetnosti. Nadam se da se Relja neće tim baviti. Ali, neka ide svojim putem. Neću se nikad mešati. Čime god da se bavi, važno je da bude bolji od mene. Znate kako se u Crnoj Gori kaže, ja mislim to i za Vukotu, neka bude bolji od oca kao konj od magarca.
Kartanje kao sport– Pušim cigare i cigarilose, ne pušim cigarete, ne uvlačim dim, ali zagađujem okolinu i prostor oko sebe. Najviše volim da zapalim dok s društvom igram karte. I znam, to je za neke ljude strašno šta to znači, ali ja to doživljavam kao veoma korisnu relaksaciju. |
– Moja deca nisu imala opterećenje zbog moje profesije zato što su moji roditelji bili apsolutno posvećeni svojoj, pa onda i mojoj deci. Prosto su bili takvi ljudi da nikad nisu na sebe skretali pažnju.
Recimo, moj otac je skoro bio na samrti, a kad god biste ga pitali kako je, odgovarao je da je dobro, a imao je jedva 41 kilogram, ako je imao i toliko kad je umro. Tada je pušio 80 cigara dnevno. Nije trošio šibice, nego jednu drugom palio. Majka je umrla jako rano. Mislim da je ona nekako menjala svoj život za moj. To je jedna antička priča za neku drugu priliku.
Ja sam bio jako nastradao. Vežbao sam nešto, pa sam pao, polomio vratne pršljenove. Ležao sam tada na neurohirurgiji i imao parezu. Majka je mislila da sam se šlogirao, dobila moždani udar i u toj istoj bolnici umrla. Ali, ja mislim da je to čista zamena.
– Kad sam bio ministar kulture, moj sin Relja, koji je tada imao pet godina, došao je u kabinet Ministarstva. Bila je to stara zgrada, nekadašnja banka sa velikim vratima, stubovima i on je to doživeo kao neki dvor. Uveče sam ga uspavljivao, pričamo pred spavanje, a on kaže: Tata, a ti sad radiš i u onom dvoru? Da, da, kažem, sad radim. I tamo glumiš ministra?
– Danas sam savetnik predsednika i svim snagama se borim za odbranu nacionalnog i kulturnog identiteta. Ja samo pokušavam da njegovu viziju ostvarujem, da mu pomognem.
Uvek sam želeo mnogo više da uradim. Prosto nisam stigao da uradim sve što sam započeo. Možda ću u nekom drugom životu.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
