Darko Bajić za “Vesti”: Ljubav jača od smrti

Iako je studirao političke nauke, Darko Bajić je još kao mladić shvatio da je film njegova sudbina. Stoga je odlučio da ipak upiše režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, na kome je diplomirao 1982. sa filmom „Direktan prenos“. Bio je to prvi slučaj u bivšoj Jugoslaviji da student diplomira sa dugometražnim igranim filmom.

Sa tim ostvarenjem pobrao je brojne nagrade: pripala mu je specijalna nagrada žirija za debitantskog reditelja na Filmskom festivalu u Puli, Zlatna vrata Pule za najbolju produkciju i još desetina nagrada na ostalim festivalima u Jugoslaviji. U Manhajmu film je osvojio čak tri nagrade.

Publika ga je zavolela kada je 1984. režirao „Sivi dom“, potom i seriju „Zaboravljeni“. Već 35 godina tajnama režije uči studente na Fakultetu dramskih umetnosti, a ovaj rođeni Dorćolac autor je kultnih filmova : „Crni bombarder“, „Rat uživo“, „Balkanska pravila“, „Početni udarac“, „Na lepom plavom Dunavu“, „Bićemo prvaci sveta“. Snimio je film o legendarnom fudbaleru Dejanu Rambu Petkoviću, a u maju publika je videla dokumentarni film „Linija života“ o zatočeništvu njegovog oca poznatog slikara Miloša Bajića u zloglasnom logoru Mauthauzen

Režirao je i predstave u Zvezdara teatru: „Mala“, „Život Jovanov“, „Brod ljubavi“, „Osama-Kasaba u Njujorku“. Sa suprugom Draganom ima ćerku producenta Dariju Bajić Božović.

Mama direktorka

– Rođen sam 14. maja 1955. u Beogradu, odrastao na Dorćolu. Moja sedam godina starija sestra Jasenka me je pre nego što sam krenuo u školu naučila i da čitam, pišem, recitujem. Kad god su roditelji odlazili od kuće ona je uzimala dnevnik i bila moja učiteljica. Zanimljivo je da je moja sestra rođena 1948. i da su roditelji želeli da je nazovu Jesenjinka i čak su to predložili matičaru, ali s obzirom na to da je to bila godina Informbiroa, izgubilo se par slova i tako je ona ostala Jasenka, ali su je zvali Jesenjinka i čitali joj Jesenjinove pesme.

– Moji roditelji su se upoznali u logoru na Banjici. Majka je bila poznata beogradska ilegalka i u jednom trenutku uhapsila ju je specijalna policija. Toliko su je mučili da je pala u komu i čekalo se da dođe doktor i konstatuje smrt. Lekar se već okrenuo da izađe, kada je krajičkom oka video da moja majka pomera mali prst. Samo to je uspela, ali i to je bilo dovoljno da je lekar prebaci u stacionar na Banjici. Tu su se i upoznali – moj otac Miloš, koji je takođe bio uhapšen i tu privremeno boravio kao plućni bolesnik. Otac je na Banjicu stigao pošto su ga kao partizana zarobili četnici negde u valjevskom kraju. Ispostavilo se da će to biti ljubav za ceo život, iako su im se putevi vrlo brzo razišli. Ona je prebačena u ćeliju smrti, a on deportovan za Mauthauzen.

– Otac je u logoru crtao. Kada se pročulo za njegov talenat, logoraši koji su radili u ambulanti i na evidencijama živih i mrtvih prošvercovali su mu papir i presovani ugalj. Nacrtao je više od 150 crteža. To su bili dokumenti zločina. Moji roditelji sreli su se ponovo kad je već došlo oslobođenje, i to ispred zgrade Crvenog krsta u Siminoj ulici. Čak je i fotoreporter ovekovečio taj njihov susret. Uspeli su da savladaju smrt i od tada su bili nerazdvojni.

Završio sam Prvu beogradsku gimnaziju, u kojoj je moja majka bila direktor. Učenici su me zvali VDS, što je značilo viši direktorkin savetnik. Ali nisam imao privilegije, u jednom trenutku htela je da me izbaci iz škole, jer sam imao dugu kosu, čak je pozvala mog oca da mu to saopšti. Eto, tako je bila stroga, a od izbacivanja me spasla razredna.

Bura zbog „Sivog doma“

– Sećam se kad sam snimao seriju „Sivi dom“, urednica programa na Televiziji Beograd bila je legendarna Donka Špiček. Na početku reakcije sa vrha to jest iz Centralnog komiteta, nisu bile dobre. Čak sam optužen za amerikanizaciju. Posle su se strasti stišale. Serija je doživela ogromnu gledanost i kasnije kad god sam dolazio u neprilike imao sam sreću da me je spasavala publika. Jer kad iza sebe imate toliko ljudi koji gledaju i vole seriju, onda za nikoga nije dobro da autor strada u bilo kom pogledu. I moji filmovi imali su više od milion gledalaca i slobodno mogu reći da su mi gledaoci sačuvali glavu.

– Reditelj je uvek pred nekim početkom i pre nego što krenete da snimate novi film uvek morate dobro da razmislite, da osetite impulse vremena u kome živite. Film „Linija života“ je jedan od načina da se sačuva istorija, da se sačuva ono što je izuzetno dragoceno i da ostane novim generacijama koje dolaze. Pravi podsticaj za snimanje ovog filma došao je od moje ćerke doktorke produkcije Darije Bajić Božović koja mi je u jednom trenutku rekla „Zbog čega mi tata da ne napravimo film o deda Milošu?“. Da li će neko za 30, 40 godina uopšte razmišljati o svemu što se dešavalo u Drugom svetskom ratu? Da li će neko razmišljati koliko su se Srbi koji su se i u Prvom i u Drugom svetskom ratu borili na strani pobednika – i koliko su u stvari pretrpeli žrtava. I koliko su te žrtve promenile njihov život.

Neuništivi idealisti

– Upravo linija života Miloša Bajića jeste film o tome i o logoru Mauthauzen, o tome kako je dospeo tamo ikako je uspeo da preživi najveće strahote. U vreme Drugog svetskog rata u logorima širom Nemačke i Austrije ubijeno je više od 11 miliona ljudi. Čak 11 miliona ljudi nije dosanjalo svoj životni san. Želeo sam u stvari da ispričam priču o ljudima koji su uspeli da prežive i da ostvare svoj san. Upravo to i jeste film „Linija života“, linija koja govori o ljudskoj sreći i govori o nečemu što je mnogo važno – govori o tome da ti svi ljudi koji su bili u Mauthauzenu nikada u svom životu nisu mrzeli. Naprotiv, oni su voleli živote, ali nisu praštali. Voleli su život i živeli život sa osmehom.

– To su ljudi koji su prošli teško vreme Drugog svetskog rata – oni su preživeli upravo zato što su bili idealisti. Oni su stvarno verovali u humanije i bolje društvo. Danas je drugo vreme, vreme kada se sve meri novcem, kada se sve meri zaradom. Ovaj film na neki način pokušava da nas vrati vrednostima, najvažnijim ljudskim osobinama: poštovanju, sreći, strasti, ljubavi prema drugima i da negde od sebe ako je moguće odbacimo, zaključamo mržnju.

– Svi mi i ako drugačije mislimo treba da se okupimo i razmišljamo o Srbiji i da pomognemo Srbiji da oni koji budu živeli posle nas imaju mogućnost da odsanjaju svoj san. Mislim da se delimo i da su deobe koje su krenule od Karađorđa i Obrenovića, partizana i četnika, dijaspore i ovih koji žive ovde. Te deobe moraju da prestanu. Mi imamo političke partije koje za druge stranke kažu da su lopovi, a drugi odgovaraju da su oni prvi veći lopovi. Onda u stvari vidite da se niko ne pravda da nije lopov, nego druge optužuje da je veći lopov.

Inat u genima

– U takvoj situaciji moramo pronaći kompromis i to ne tako što će neko praviti ustupke, nego da se pravi jedinstvena strategija Srbije. Šta je zapravo budućnost Srbije, šta želimo od Srbije – da pokušamo da sve ono što su bile naše velike pobede, ono što je sačuvalo Srbiju do danas da negde zamenimo inatom. Nije to inat, to su geni i to su specifične političke situacije i to je Balkan, i to je balkansko pitanje koje ni dan danas nije rešeno.

– Ako pogledate 18, 19. vek, život između dve carevine, turske i austrougarske i zapitate se kako je i na koji način Srbija opstala, videćete da se istorija ponavlja: kako je bilo u 18., tako je sada u 21. veku. Sukob između Istoka i Zapada prelama se preko Srbije. Postoji samo jedna razlika – danas se pored Istoka i Zapada našla još jedna velesila, a to je Amerika. Izuzetno je teško da se Srbija održi u ovom vremenu i stoga je važno da imamo strategiju za budućnost. Strategija je da se složimo, potom da vidimo na koji način Srbija može da napreduje i kako da obezbedimo našoj deci da žive u stabilnoj Srbiji. Moramo da se manemo razlika i da zaboravimo sukobe koje smo imali ranije.

– Mi jesmo Evropljani koji su se uvek suprotstavljali agresiji i u Prvom i u Drugom svetskom ratu i kao mali narod imali smo velike žrtve. A to što danas postoje neka poglavlja koja nam ovi iz Evrope postavljaju, i to što nekim drugim zemljama na takav način nisu tražili ta poglavlja, to je drugo. Jesam ja za Evropu, ali pod uslovom da se posebnosti malih naroda koje su stvarane hiljadama godina poštuju, jer uniformisanost ničemu ne vodi.

San predaka

– Na otvaranju Beldoksa u Kombank dvorani, bivšem Domu sindikata bilo je 1.500 gledalaca kada je prikazan film „Linija života“. Prepuna sala. Želeo sam da vidim kako će reagovati publika i moram reći da je reagovala izuzetno emotivno. Ono što sam primetio da je ovaj dokumentarni film imao misiju – ko god da je prišao da sa mnom razgovara, počeo je da priča o svojim precima. Znate moramo sebi priznati da svi nosimo u genima foldere naših predaka. Te foldere nekad otvorimo, nekad ne otvorimo. Kad ih otvorimo vidimo da unutar njih postoje vrlo tačni uputi kako možemo da očuvamo vrednosti koje je neko napravio pre nas i moramo biti svesni da mi živimo san naših predaka. Kao što mi sada sanjamo o budućnosti, a te naše snove će živeti naša deca, naši potomci koji dođu posle nas.

Zločin kao pomena

– Moj otac je svedočio protiv upravnika jednog dela logora u Mauthauzenu. On je crtežima svedočio o zločinima koji su se desili. Međutim bio je svestan daleke 1967. godine da je tek negde oko pet odsto zločinaca procesuirano. Ostali nikada nisu i tada je moj otac Miloš napravio svoju prvu izložbu uljanih slika. Tada je konstatovao „Nad nebom ove planete zločini i nasilje se ponovo javljaju i ponovo opominju“. Tu izložbu otac je ponovio 1973. godine, kada sam i ja posetio Mauthauzen. Tada mi je otac prvi put pričao o logoru smrti.

Susret sa Istvudom

– Upoznao sam mnoge filmske velikane, a možda najveći utisak na mene je ostavio Klint Istvud. Kad sam radio „Sivi dom“ nije bilo raznih datoteka koje ti nude snimljene šumove, tada toga nije bilo svaki zvuk se snimao. I pošto nismo mogli da dođemo do dobrih škripa točkova, udaraca, mi smo to onda krali iz filmova Klinta Istvuda. To sam mu i ispričao i on se nasmejao. To je možda poslednji pravi autor reditelj.

Film o Svetozaru Miletiću

– U septembru treba da počne snimanje filma „Svetozar Miletić“. Naša priča počinje kada su zbog montiranog procesa uhapsili Svetozara, koji je bio značajna istorijska ličnost, koja je živela u veoma važnom vremenu, sredinom 19. veka i početkom 20. veka. To je trenutak kada je Srbija prolazila kroz važne političke dileme baš kao i danas. To je priča o pravom junaku.