Suzana (56) i Joca (58) Dimitrijević iz Ribara kod Jagodine, koji su na privremenom radu u Švajcarskoj, svadbu su pravili posle 33 godine braka, što je samo po sebi neobično. Ali, ovakva svadba, koju su sami nazvali ozbiljno-neozbiljna, ne pamti se u Pomoravlju, a skečevi mladoženje i šaljive upadice mlade prepričavaće se još dugo u ovom kraju.
Truckanje u traktoru
Svadba je od početka bila neozbiljna. Mladenci su se desetak kilometara, od rodnog sela do restorana u Supskoj gde je organizovano veselje, truckali u traktorskoj korpi ni manje ni više nego čitavih 45 minuta. Za to vreme, bračni par je, sedeći ispod suncobrana za stolom u korpi, ukrašenoj balonima i mašnama, ispijao klaker, piće njihove mladosti, a zvuke muzike remetilo je čangrljanje konzervi privezanih za traktorsku korpu.
Pošto su roditelji želeli da naprave ozbiljno-neozbiljnu svadbu, na ovu ideju je došla njihova kćerka Nina. Sve ostalo što su Joca i Suza isplanirali na svadbi bilo je tajna i za najbliže ukućane, a kamoli goste.
Kada su konačno stigli u restoran, svečano obučeni dočekivali su oko 200 gostiju. A kada su oni posedali u svečanu salu, njome su se zaorili stihovi Rokera s Moravu – „Jesen stiže, dunje kise, ću se ženim, oće mi se“. Onda su Ica i Aca, zaduženi za prevoz mladenaca, mladu uvezli transportnim, a Jocu građevinskim kolicima. Dočekale su ih ovacije gostiju, koji nisu ni slutili da je to bio tek početak veselog programa koji su osmislili ovo dvoje šaljivdžija.
Gađajte nas tanjirima
– Ako vam naša priča bude zanimljiva, uživajte, a ako vam se ne dopadne, gađajte nas tanjirima, kašikama i viljuškama – poručio je Joca gostima i zahvalio „Transportnom preduzeću Aca i Ica“, jer su prevozna sredstva bila udobna i klimatizovana, uz moto „Vozi Miško i tata će sine“.
Joca je nosio bermude i majicu s natpisom „oženjen sam, ali ništa nije ozbiljno“, a Suzana farmerke i majicu sa imenima Srećko, Mačak, Klokan, Johan.
– Verovatno se pitate zašto na majici nema mog imena. To sam, zapravo, sve ja, ali iz različitih perioda naših života. Srećko sam postao čim smo se upoznali. Kada smo se sreli nekoliko dana kasnije, Suza mi je rekla da će tako da me zove, jer sam joj doneo sreću – tog dana svinja joj je oprasila 17 muških prasića. Nadimak Mačak nastao je kada smo počeli da se zabavljamo. Morao sam da se šunjam oko njene kuće, jer joj roditelji nisu dozvoljavali da često izlazi. Klokan je nastao u vreme serije „Srećni ljudi“, jer, kao što je Bisenija Klokanu saopštila da je trudna, to je učinila i Suzana. Kada smo dobili švajcarsko državljanstvo, ja sam postao Johan, a ona frau Elza – pojasnio je Joca.
U vreme kada su se venčali Joca nije mogao da ispoštuje običaj da prenese mladu preko praga, jer je ona imala 93, a on 73 kilograma, pa, kako je rekao, nije mogao da podigne dva džaka cementa. Sada je situacija bila obrnuta, pa je Joca uzeo Suzu u naručje i proneo je svečanom salom.
– Kada smo se venčali ispoštovalismo običaj bacanja sita na krov. Njeni roditelji su bili presrećni. Rekao sam im da treba da budu tužni, jer im je Suza izašla iz kuće, a oni su mi rekli da se zato i vesele. Video sam tad koliko je sati, ali je bilo kasno – Jocine reči su ponovo zasmejale goste.
Prosidba
– Rešio sam da ispoštujem još jedan običaj. Pošto mi je Suza stalno prigovarala kako je nisam zaprosio na pravi način, godinama sam smišljao šta da izgovorim emotivno i romantično, nešto što će da pamti celog života. Mamo, daj mi ono maramče kojim brišeš nos da stavim kako ne bih povredio kolena. Suzo, jel’ tako da nećeš da se udaš za mene? Da ponovim pitanje. Suzo, jel’ tako da nećeš da se udaš za mene – izgovorio je Joca.
– Johane moj, to june neće da te mune, niti ćeš taj film da gledaš. Oberučke ću da se udam za tebe – odgovorila mu je Suzana.
Pošto je očekivao taj odgovor, Joca je spremio „prstenče za ženče“ – plastični prsten sa smajlijem. Suzana je prošetala salom i pokazala ga gostima. Potom su počela darivanja. Snaha je svekrvi Blagoljupki poklonila komplet – grabulje, ašov, vile i lopaticu, da kopa baštu dok snajka šeta pse po Švajcarskoj.
Pošto su pre 33 godine od tašte Stojne Milošević u miraz dobili poni bicikl, mladenci su željno iščekivali šta će ovog puta da dobiju. Tašta je darivala isti poni bicikl, a Suzana se onda provozala po sali. Mladenci su potom obukli majice na kojima je pisalo „udadoh se ja“ i „oženih se ja“ i, praćeni gromoglasnim aplauzom i smehom gostiju, otišli da proslave prvu bračnu noć.
Naravno, i to je bila šala. Otišli su da se presvuku u svečanu garderobu kako bi počeo ozbiljan deo svadbe, koji je započet vatrometom i prvim plesom.
Nakumče
Pošto u vreme kada su se venčali nije bilo nijednog dečačića koje bi bilo nakumče, i ovaj običaj su ispoštovali na svadbi. U kolicima za transport u salu su uvezli deku od 81 godine sa cuclom, koji je grizao pogaču, a umesto mleka pio pivo.
Da bi se rađala muška deca, mlada ga je podigla tri puta.
Svi u pečalbi
Joca je, kao sezonski radnik, u Bern otišao 1988. godine. Posle četiri godine dobio je vizu, a onda se oženio. Suzana i Nina su mu se u Švajcarskoj pridružile 1994. godine. Joca vozi građevinski kran, a Suzana ne radi već duže vreme zbog povrede ruke. Najstarija kćerka Ana, koja sa suprugom Milošem Sarićem živi u Lucernu, i koja bi u decembru trebalo da se porodi, završila je Ekonomski fakultet, a Nina, koja ima sina Andreja, i Milica, su završile knjigovodstvo i obe rade u državnoj firmi. U Bernu je i Jocina rođena sestra Slavica, koja će uskoro da se vrati u zavičaj, jer će otići u penziju.
– Kada odemo u Švajcarsku, sve nam nedostaje. Ovde je bolji život, sve je opuštenije, ljudi su druželjubivi, a na zapadu su hladni. Nema duše kao kod nas – priznaje Joca.
Konačno mlada
Joca i Suzana su januara 1992. godine u Jagodini imali opštinsko i crkveno venčanje, ali su oduvek želeli da naprave svadbu. Hteli su na tri decenije od venčanja, ali je bila korona, potom su pravili svadbu najstarijoj kćerki, a lane krštenje Andreju.
– Zato smo rešili da to bude posle 33 godine, jer imamo troje dece. Sad se više osećam kao mlada. Kada sam se udala, bila sam mlada i ništa nisam znala – Suzana je bila iskrena za naš list.
Pomoć Nebojši
Novac koji su dobili na svadbi Dimitrijevići su uplatili na račun Nebojše Kamenčića iz Plažana, koji je na programu za transplantaciju bubrega u bolnici u Belorusiji.
Jedinstvena zabava
Dragan Živković Karabaš, vlasnik restorana, kaže da je organizovao više od 3.000 proslava, ali da nijedna nije bila ni nalik ovoj.
– Oni su moji dobri prijatelji. Pitali su me još pre četiri-pet godina, a ja sam mislio da se šale. Dopao mi se performans, to što je sve prvo bilo šala, a onda je bila ozbiljna svadba. Drago mi je i da su novac od svadbe dali u humanitarne svrhe. Pošto su tako divni i dobri ljudi, muziku i salu su od mene imali gratis – rekao je Karabaš za „Vesti“.
