Zoran Jovanović je rodoljub i srcem i delom. Povodom Sretenja, Dana državnosti, ove godine je ovenčan Zlatnom medaljom za zasluge i rezultate na unapređenju položaja srpske zajednice u Švajcarskoj, o čemu su „Vesti“ već pisale. To odlikovanje je potvrda za njegov dugogodišnji trud i patriotizam. Čovek od kojeg treba da učimo i prepisujemo, kao nekada u đačkim klupama, kako se voli otadžbina. Iz rodnog Aleksinca obreo se u Švajcarskoj, naučio je nemački jezik i počeo da pomaže svakom ko je bio u nevolji.
Orden koji mu je uručen je simbol obostranog poštovanja: otadžbina koja svoju zahvalnost odlikovanjima izražava i rodoljub koji delima se odužuje kolevci iz koje je izašao. Mnogi ljudi kojima je Zoran pomogao ne zaboravljaju ispruženu ruku. On je jedan od onih koji – umesto da podmetnu nogu – ispruže ruku. Takve ljude treba voleti, slediti njihov primer, ugledati se na njih i uzvratiti im kad je i njima pomoć neophodna, jer su i heroji samo obični smrtnici. Zoran je junak našeg doba, on je skoro svakodnevno nesebično podržavao, hrabrio i otvarao vrata svog doma svima koji su bili u nekoj nedaći. Takvo čovekoljublje ne može i ne sme ostati anonimno. On je, po mnogima, uzor i heroj našeg vremena. Takva smelost dovodila mu je u pitanje i život, no on se nije osvrtao na pretnje. Mogu li pretnje biti prepreka idealima?
Zoran je rođen 30. avgusta 1949. godine u Aleksincu, ali sledeći oca u njegovoj službi odrastao je u Jugoslaviji, po raznim mestima, od Pirota do Sežane. Sa 30 godina je napustio Aleksinac tako što je otišao na zimovanje kod prijatelja u Švajcarsku. Već od prvih godina se uključio u sindikalnu borbu za prava radnika, ali istovremeno za širenje istine o Srbiji i Srbima.
Uvek uz maticu
– Počeo sam da studiram srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti u Prištini, ali zbog spleta okolnosti, koji je i danas poznat, nisam studije priveo kraju, već sam se preselio u Švajcarsku. Kao član i radnik sindikata SMUV i UNIA na najvišim funkcijama započinjem borbu za prava radnika, a najviše čoveka, u svim životnim segmentima. Posle kvalifikacije, kako bih mogao da ovlašćeno delim pravne savete radnicima, radio sam savesno taj posao dajući celog sebe. Bio sam i predsednik migranata Kantona Soloturn oko 20 godina, a i dalje sam aktivan u centralnom predsedništvu Unije u Soloturnu i nacionalnoj skupštini Unije u Bernu.
Član je Fonda dijaspora za maticu u Beogradu, predsednik nadzornog odbora udruženja „Dr Draga Ljočić“ iz Cuga i član UO „Mileva Marić Ajnštajn“ u Bernu.
– Zajedno sa Anđelkom Krasojević, koordinatorkom srpskog radija Mladost, borio sam se da se srpska reč ne ugasi već širi Zapadom. Borim se za čast i istinu o Srbiji i njenom narodu, jačanje međunarodnog ugleda Srbije i Srba u svetu i izgradnju mosta između dijaspore i Srbije – objašnjava vrlo jednostavno i skromno svoj rad Zoran Jovanović, čije je srednje ime altruista.
Njegova uloga je veoma važna za život naših sunarodnika u Švajcarskoj, ali i u matici, jer je član UO Matice iseljenika i Srba u regionu sa sedištem u Beogradu, potpredsednik Pokreta Slobodnih sindikata Srbije, član Beogradskog foruma za svet ravnopravnih pod upravom Živadina Jovanovića, jedan od koordinatora srpskog radija Mladost u Arauu. Oprobao se i kao pisac i član je literarnog kruga Zlatno pero.
Ambasador „Ćirilične kuće“
Takav rodoljub, kao što je Zoran, ne može da ne bude zapažen i odlikovan, jer to ide po zasluzi, a njegova je ogromna i nepobitna. On je živa spona između dijaspore i matice, a to je dovoljan razlog da bude odlikovan Zlatnom medaljom za zasluge od Republike Srbije, potom Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Vidovdanskom poveljom i mnogim drugim priznanjima za doprinos u očuvanju i unapređenju veza Republike Srbije i dijaspore.
Zoran je počasni ambasador projekta „Ćirilična kuća“. Najbolje o njegovom radu, trudu i altruizmu govore reči Živadina Jovanovića:
– Zoran Jovanović je svojom metodom tihe diplomatije postao narodni diplomata visokog ranga.
Dodati nešto ovim rečima bilo bi suvišno, jer sve što je moglo i imalo da se kaže oslikano je tom rečenicom, kao potvrda svega onoga što je Zoran.
Porodično gnezdo
Jedno vreme je živeo u Bernu, a zatim se skućio u Soloturnu i svio porodično gnezdo sa suprugom Dijanom, poreklom iz Sofije, iz obližnje nam Bugarske, i postali su roditelji dvema veoma uspešnim devojkama, Danijeli i Nataliji.
Pesnik zlatnog srca
Osim što rodoljublje nosi u srcu, Zoran je to isto svoje srce podelio i sa stihovima. Nedavno je objavio dvojezičnu koautorsku zbirku pesama na srpskom i italijanskom „Zamrznuti trenuci/ Attimi congelati“ sa Tatjanom Pavlović i Radom Rajić Ristić.
Jači od pretnji
Jovanović je tokom NATO bombardovanja organizovao brojne proteste po Švajcarskoj: od demonstracija ispred parlamenta, pa sve do sedišta UN u Ženevi.
– Sretao se i sa brojnim švajcarskim zvaničnicima. Na jednom prijemu mi je prišla Doris Lojtard, tadašnja predsednica Švajcarske. Mislila je da sam Francuz. Kada sam joj rekao da sam Srbin i da želim da pomogne Srbiji njena saradnica je htela da prekine razgovor, ali ova to nije dozvolila. Celo veče smo razgovarali, sve je zanimalo. Posle sam saznao da je ta saradnica bila Albanka sa Kosova i Metohije. Bilo je posle i pretnji od strane Albanaca, jednom su me čak napali i nožem… Ma bilo je svega, ali nijednog momenta nisam ustuknuo ili se uplašio – otkriva Zoran samo delić svoje borbe za istinu o Srbiji i Srbima u Švajcarskoj.
