Sekondosi, kako švajcarski mediji popularno krste drugu generaciju stranaca u toj zemlji, po pravilu su školovaniji od svojih roditelja. Takav zaključak izveden je na kraju posla oko izrade opsežne studije koja je ovih dana predstavljena javnosti. U časopisu „Društvene promene u Švajcarskoj“ objavljeni su rezultati tog istraživanja i potonje analize u kojima je detaljno upoređivan obrazovni nivo doseljenika, konkretno, šta imaju roditelji od školske spreme, a šta njihovo potomstvo koje je uglavnom uspevalo da iskoristi pogodnosti obrazovnog sistema u novoj sredini.
Istraživači su radi što preciznijih i uverljivijih podataka za svoju analizu organizovali zamašan poduhvat anketirajući čak 24.000 bračnih parova stranaca i njihovu decu. Taj posao obavili su demografi sa Univerziteta Ženeva, a njihov stručni moto je bio sažet u kovanici „međugeneracijska mobilnost“. Uzorak su bile porodice iz delova sveta odakle potiče najveći broj doseljenika u Švajcarsku: Nemačka, Francuska, Italija, Portugal, Španija, Turska, Srbija, Makedonija i Kosovo. To je po rečima Filipa Vanera, jednog od istraživača iz ovog tima, bila dobra osnova da se na kraju dođe do ishoda koji svedoči da je pomenuta mobilnost (odnosno napredak novih generacija) podigla opšti nivo obrazovanja, a za to je posebno zaslužan podmladak prve generacije stranih radnika.
Iznet je i jedan konkretan primer. U slučajevima kada su roditelji u otadžbini prekidali školovanje već sa 15 ili 16 godina, njihova deca su u 60 odsto slučajeva u Švajcarskoj istrajavala bar do 18 ili 19 godina, odnosno do drugog stepena obrazovanja. Time su izvesno sticali prednosti u izboru zanimanja i mogli da konkurišu za zanimanja koja su bila nedostupna njihovim očevima i majkama. Zahvaljujući završenoj srednjoj školi, u 32 odsto slučajeva iz ove ankete mladi su mogli da upišu i studije.
Vaner pritom ističe podatak do koga su došli autori studije da je podizanje nivoa obrazovanja doseljeničkog podmlatka jednak onom koji važi za njihove švajcarske vršnjake i to pre svega u slučajevima da obe grupe pripadaju istoj klasi, odnosno staležu. To važi uprkos preprekama na putu ka diplomi koje predstavljaju diskriminacija i jezički problemi.
Ipak, nije sve tako ružičasto kako izgleda na prvi pogled. Procenat mladih stranaca koji završavaju fakultete je drastično neujednačen jer 54 odsto njih potiče iz porodica doseljenih iz Nemačke. Studija, međutim, ne ulazi u detaljnija objašnjenja oko tih razlika, pa Vaner napominje da bi jedan od faktora mogao da bude i dužina boravka u Švajcarskoj. Došljaci sa Balkana su se među poslednjima doseljavali pa zbog jezičkih poteškoća njihova deca nisu uspevala da dostignu vršnjake iz drugih delova Evrope. Ometalo ih je i „moguće potcenjivanje na koje su nailazili u svom vršnjačkom okruženju u školama“, kaže ovaj švajcarski demograf.
Zaklinjanja
Valjda sve zemlje sveta teže ka tome da imaju obrazovni sistem koji će nuditi iste šanse svima, dakle i domaćinima i pridošlicama. Po Filipu Vaneru, Švajcarska je „po svoj prilici uspela u tome“.
Rekorderi
Švajcarska je zemlja sa najvećim udelom stranaca u svom stanovništvu jer 25 odsto njenih žitelja nije rođeno u toj zemlji. I pored toga, došljaci imaju više problema da nađu posao od svojih domaćina, posebno onih sa fakultetskim diplomama.
