U Srpskoj dopunskoj školi u Bazelu đaci učiteljice Andrijane Adamović poslednjih nedelja pričali su o ručnim radovima, a najveću pažnju posvetili su nadaleko čuvenom pirotskom ćilimu. Da bi što bolje osetili lepotu, teksturu, boje i te čudesne šare u pomoći je priskočio Aleksandar Petrović, tata Andrijaninog učenika, sedmogodišnjeg Teodora. On je rodom iz Leskovca. Završio je Elektrotehnički fakultet u Beogradu i doktorirao kliničku neurologiju na Oksfordu, a danas radi kao konsultant u Bazelu. Njihov bazelski dom ukrašen je ćilimima različitih veličina, boja i šara.
– U mojoj porodici pirotski ćilimi su sastavni deo života još od kad postoje pisani tragovi i predanja o samoj porodici. Najstariji primerak koji čuvam i za koji znam da je vezen za nas još je iz doba Turaka, pre oslobođenja južnih krajeva Srbije od Turaka, pre 1878. On je pripadao mojoj čukunbaki i spasavao se kroz oba svetska rata i kroz Balkanske ratove. Ima jako neobičnu priču i meni je najdraži – rekao je Aleksandar.
Teodorov tata dogovorio se sa učiteljicom da dođe jedno subotnje jutro u školu i donese manji ćilim da ga deca pogledaju i opipaju. Pripremili su prezentaciju, locirali Pirot na mapi Srbije, upoznali đake sa ovim gradom i znamenitostima, a velika pomoć bio je i katalog pirotskih ćilima Etnografskog muzeja. Jedan netipičan čas mogao je da počne. A počeo je malom varkom. Ponuđen je komad ukrašenog pamučnog tkanja i deca su u prvom trenutku bila zbunjena. Ali, odmah su ga uporedili sa pravim pirotskim tepihom i uočili razliku.
– Aleksandar me je oduševio pristupom ovoj temi. Bio je izuzetno kreativan i deca su uživala. Poverio mi je da mu nije svejedno da stane pred ovakvu publiku. Međutim, kad je preuzeo moje mesto u učionici, bilo je jasno da je potpuno prirodan, spontan, ali i spreman. Svoj talenat duguje i majci, dugogodišnjoj profesorki engleskog jezika u Leskovačkoj gimnaziji – rekla je Andrijana Adamović.
Učenici su imali mnoštvo pitanja, radoznalo su okretali katalog „Dva lica“, a najzanimljivije im je bilo da čuju kako se zove koja šara i kakvo značenje ona ima. Ćilim koji su razgledali ima „samo“ sedamdesetak godina, ali je izuzetnih boja i ukrasa.
– Verujem da je tema pirotskog ćilima zanimljiva i današnjoj deci. Ima mnogo stvari koje su vredne u Srbiji i ovo je nešto ne samo materijalno, nego i nematerijalno, što traje kroz vekove, sa čime se na neki način i identifikujemo jer nas prati kroz slike, filmove, uspomene, kroz naše tavanice i podrume, gde se možda takvi ćilimi i dan-danas kriju, a njihova lepota ostaje nepromenjena. Važno je da naša deca ovde u dijaspori vide da iz Srbije mogu poneti i mnogo toga što je tradicionalno. Bez obzira na to da li je ćilim u Švajcarskoj, Nemačkoj ili u Srbiji, on zadržava svoj smisao – rekao je Aleksandar.
Vreme je proletelo svima i deci i predavaču, a i učiteljici koja se našla u novoj ulozi u svojoj učionici. Svi su bili puni utisaka i dodatnih pitanja na koje su dobili sve odgovore.
Najviše im se dopala „kornjača“
Teodor Petrović je imao priliku da vidi oca u nekoj drugoj ulozi i videlo se da uživa i da je ponosan. Nije hteo da se izjasni ko bolje predaje: tata ili učiteljica.
– Ja znam već puno stvari, ali sam nešto danas prvi put naučio – rekao je Teodor.
– Najviše nam se dopalo kad smo učili šta znače šare i što se svoj deci najviše dopala „kornjača“ – rekli su Sara i Staša Pavlović.
I Petri Adamović je drago što je čula za šaru koja se zove „kornjača“.
Mia Petrović je rekla da joj se sve svidelo, a najviše joj se dopalo kad su gledali razne ćilime na slikama. Marta Adamović je radosna što su učili imena ćilima i što je mogla da vidi pravi ćilim, „koji je mnogo tvrd“.
Emili Petrović se dopala knjiga sa slikama, a Sara Pavlović kaže:
– Meni se dopalo što smo pipali tvrdi tepih i što je sve bilo puno boje.
Marilena Bišai je ovako procenila čas:
– I meni se najviše svidelo što smo videli nešto meko, što nije ćilim, i posle pravi ćilim. On je tvrd da se ne pocepa.
Sara Gajić je takođe uživala u razgledanju knjige sa lepim ćilimima, uz obećanje:
– Na sledeći čas u doneti ćilim koji je istkala moja baba. Nije pirotski, ali ga volim.
Kolika je cena i gde može da se kupi
Velikom zainteresovanošću dece bio je iznenađen i gost-predavač.
– Moj glavni utisak, iako su deca mala, imaju od sedam do 11 godina, jeste da je u njima razvijena svest o lepoti u oku posmatrača. Naravno, pitala su i koliko košta ćilim i gde može da se kupi. Ono što mi je posebno milo jeste što je učiteljica Andrijana imala sluha da na jedan interaktivan način uključi i roditelje u samu nastavu. Za mene je ovo neprocenjivo iskustvo. Iskusio sam atmosferu u učionici, spoznao šta je to što deca u srpskoj školi u Švajcarskoj žele da čuju i kako se nastavnica trudi da im pokaže i da ih nauči. Sve ima svoju svrhu i sve mi se svidelo – zaključio je Aleksandar.
