Za neke blistave srpske umove mnogi od nas nisu ni čuli, da li zbog skromnosti naših ljudi ili zato što su van Srbije, ali činjenica je da širom sveta naši naučnici i istraživači vredno rade i ostvaruju velike uspehe. Jedna od takvih je i Kristina Đorđević (26) iz Bazela, koja je nedavno dobila nagradu švajcarskog Saveza hemičara za izvanredan rad u nauci.
– Moj rad se bavio novom tehnologijom koja istražuje strukturu proteina, koji se koriste kao terapija protiv raka – pokušala je Kristina što jednostavnije da nam objasni.
Na Visokoj školi severozapadne Švajcarske završila je master studije odsek medicinska informatika. Na istom fakultetu je završila i hemiju i započela istraživanje uz podršku kompanije koja joj je stipendirala školovanje i u kojoj je danas zaposlena. Ovo priznanje je veoma značajno i dodeljuje se od 1992. godine, a Kristina je prva dobitnica, kako voli da kaže, „čudnog imena“.
Iako je prošlo više od dva meseca otkako je postala ponosni dobitnik priznanja i dalje nije svesna da je baš njen rad nagrađen:
– Postaću svesna kada bude svečana dodela, što je prolongirano zbog pandemije. A mislim da sada ovo sve više znači mojim roditeljima, jer oni su bili „pravi gastarbajteri“ kada su došli ovde pre puno godina. I često su mi pričali kroz šta su sve prolazili i koliko im je zapravo bilo teško. Tada je bilo mnogo teže biti Srbin u Švajcarskoj. Baš zato što su svesni šta su oni sve prošli, dodatno su se sekirali za mene, jer i ja sam imala poteškoća zbog mog „čudnog“ imena. I upravo zbog svega toga ova nagrada ima još veći značaj i jačinu – naglašava naša sagovornica.
Njena majka Vesna rodom je iz Kladova, ali je odrasla u Modriči u Republici Srpskoj, a otac Milorad – Mile je iz okoline Svilajnca. Ima i mlađeg brata Branka (20).
– Ranije smo živeli u kantonu gde je bilo puno ljudi sa naših prostora. Kasnije, kada sam imala nekih sedam godina roditelji su odlučili da se preselimo u drugi kanton gde je školski sistem znatno bolji. Kasnije se ta odluka pokazala kao ispravna i uticala je na dalji tok mog obrazovanja. Znanje koje sam dobila bilo je sjajno, ali sam imala problema sa drugom decom. Tada u tom malom gradiću, gde inače i danas živim, bilo je svega nekoliko ljudi sa Balkana. Prve dve godine sam bila jedino dete koje nije švajcarskih korena i tada sam doživela mnogo mobinga od vršnjaka. Kasnije se to izmenilo, ali je početak bio vrlo težak i i sve to sam prilično stresno doživljavala. Danas mogu da kažem da me je to ojačalo, osnažilo moj karakter, ali i srpski duh u meni – priča nam Kristina.
Ona se u međuvremenu integrisala u švajcarsko društvo, ali ne i asimilirala. Pohađala je srpsku dopunsku školu, naučila ćirilicu i našu istoriju. Srpski jezik koristi kad god joj se za to ukaže prilika i dobro se snalazi iako joj se, kako kaže, ponekad omakne greška kada su padeži u pitanju. Poznavanju srpskog jezika, tradicije i kulture doprinela je činjenica da je dugo bila član SKUD Kikac iz Bazela. Zbog silnih obaveza je morala da napravi pauzu, ali obećava da će obnoviti članstvo čim se primiri trenutna situacija sa pandemijom.
– Volim da ponekad obiđem i srpske ugostiteljske objekte u Bazelu, da uživam u našoj muzici koju stalno slušam. U autu stalno slušam našu muziku. Pa su čak i svi moji prijatelji naučili neke naše pesme – otkriva nam Kristina.
Za Srbiju putuje često i po nekoliko puta godišnje:
– Najviše vremena provodim u Beogradu kod bake i tetke, a volim da odem i za Lukovicu kod Svilajnca, gde imamo kuću. Važno mi je da imam lep odnos sa familijom. Sa društvom to već ide teže, iako još održavam neke kontakte iz detinjstva, koje sam sklopila tokom letnjih raspusta. Tada sam i po šest nedelja provodila u Lukovici. Mnogi od te dece su danas odrasli ljudi i svoju sreću su odlučili da potraže baš u Nemačkoj ili Švajcarskoj.
Drugarica iz detinjstva
– Ali ima jedna, za mene lepa priča, koju bih želela sa vama da podelim. Pre tri godine sam bila u jednoj knjižari u Beogradu i čujem glas iza leđa: „Jesi ti Kristina iz Lukovice?“ Bila je to jedna drugarica sa kojom sam se igrala kao malo dete u Lukovici. Baš me ovaj razgovor podsetio na nju i podstakao da joj se javim porukom. Zašto sada ovo spominjem? Zato jer neko ko nije „preživeo“ svoje detinjstvo u drugoj državi, a voleo je i neki put čak i patio za tim da ide „kući“, ne može da shvati moju sreću i toplinu u srcu koju sam ja u tom trenutuku doživela. I dan-danas se od srca smejem tome, jer ona nije pitala „Jesi ti Kristina iz Švajcarske?“, već „Jesi ti Kristina iz Lukovice?“ i to je ono ključno, ono zbog čega mi je bilo posebno drago – nostalgično nam je ispričala Kristina.
Sanjam život u matici
Kristinu i brata roditelji od malena učili srpskoj tradicji
Iako rođena u Švajcarskoj Kristina je ponosna na poreklo i vrlo vezana za Srbiju pa ističe da naš zbog toga ona i brat Branko imaju dvojno državljanstvo. Dodaje da Srbiju zove „kućom“ i da su čak i kolege naučile da „kući“ provodi godišnje odmore. Jednog dana bi volela da se vrati u Srbiju i tamo nastavi život.
– To nije odluka koju mogu da donesem sama, jer planiram da imam decu i volela bih da osluškujem i njihove želje. Ali bez obzira gde me životni putevi odvedu, planiram da svoju decu odgajam na način na koju su mene roditelji, da ih učim o srpskoj istoriji, kulturi, tradiciji, pismu, običajima, da ih redovno vodim u Srbiju i upozna sa „našom“ zemljom. Moj san je da se jednog dana vratim dole. Pomalo je čudno reći i imati taj osećaj da se vratiš negde gde zapravo nikada nisi živeo, da ti svaki dan nedostaje nešto što u stvari nikada nisi imao. To jedino mogu da shvate samo ljudi sto su prošli isti put kao moj brat i ja, oni koji su rođeni i odrasli u dijaspori a ostali željni matice – podelila je svoje misli i želje sa nama Kristina.
