Branko Abramović, rođen u Prištini kao dete vojnog lica, menjao je mnoga mesta stanovanja da bi se na kraju sa porodicom nastanio u Beogradu. Iako po obrazovanju saobraćajni tehničar, muzika ga je vodila na sve četiri strane sveta. Sudbina je htela da baš na jednom od putovanja, onom u Švajcarsku, nađe ljubav svog života i ostane u Lozani. Njegova supruga Mari Andre Abramović, inače profesor francuskog jezika, voli Balkan i Srbiju još od malena. Čisto govori srpski jezik i, kako kaže Branko, bolje poznaje Srbiju od njega. Ljubav ovo dvoje ljudi je divna priča koja mnoge naše sunarodnike razneži i oduševi.
Branko je talenat za muziku nasledio od oca, kaže da od kad zna za sebe peva trudeći se da u tome dostigne oca, pa i ako to nikad nije potpuno uspeo, pesma mu je odredila životni put. Prva svirka u orkestru iskusnih muzičara mu se desila kad je imao 14 godina. Zbog čestih selidbi završavao je školu u raznim gradovima. Počeo je da svira harmoniku, završio muzičku školu, a onda nastavio da svira gitaru. Završio je srednju saobraćajnu u Nišu, 20 godina je radio u vojsci pri telekomunikacijama. Prvi amaterski bend u kojem je počeo da svira zvao se Kratak spoj. Kasnije u Skadarliji pronalazi grupu muzičara sa kojima svira sve lepe pesme… Nastupao je na raznim proslavama, u folkloru. Mari je još kao dete putovala sa roditeljima kroz tadašnju Jugoslaviju u Grčku na more, često bi se zaustavljali u Srbiji diveći se prirodnim lepotama. Ljubav prema našoj zemlji se utkala u mladu Švajcarkinju i od tada njena interesovanja za Srbiju, a posebno Beograd nisu prestala. Do sudbonosnog susreta sa Brankom, Mari je poznavala mnoga turistička mesta u Srbiji, a Beograd je već bio njen grad, a jezik je znala skoro pa savršeno. Zavolela je srpsku muziku, kulturu, istoriju, arhitekturu, kuhinju… tako da nije čudo što je s vremena na vreme u Švajcarskoj obilazila i klubove gde se mogla čuti srpska pesma. Sudbina je htela da se njih dvoje sretnu baš u jednom takvom restoranu.
Družili se godinama
– Mi se često šalimo da Mari mene nanovo upoznaje sa mojom zemljom, a ja nju sa njenom. Posle venčanja sam hteo da je zadivim lepotama Srbije, a onda sam shvatio da je Uvac jedino mesto koje u Srbiji nije posetila. Dok se očekuje da jedna Švajcarkinja uživa u Alpima i zimskim sportovima, u našoj kući se zna da sam ja ljubitelj skijanja i da bolje od nje poznajem sve ski-staze u Švajcarskoj. Ona više voli priče iz Beograda. Poznaje bolje sve muzeje u Beogradu od mene, a o Kaleniću i ostalim pijacama neću ni da pričam, na određenim tezgama je svi pozdravljaju, a ume bolje od mene da kupi i voće i povrće. Često se bake sa tih tezgi šale sa mnom da ja nisam iz Srbije, jer moja žena zna kako se bira hrana na pijaci.
Međutim, njihova priča nije ljubav na prvi pogled. Branko kaže da kad sada pogleda iza sebe shvata da je bilo mnogo „znakova pored puta“, ali tada to nije mogao da vidi.
– U Švajcarsku me dovela muzika. Zadržao sam se svirajući u mnogim švajcarskim i našim lokalima. Sudbina je htela da se nas dvoje upoznamo u restoranu u koji je Mari često dolazila. Postali smo prijatelji. Mene je fasciniralo što dobro govori srpski i poznaje našu istoriju. Prvi stan u koji sam ušao u Lozani je zapravo stan u kome danas živimo. Ja imam brak iza sebe, Mari takođe – družili smo se četiri godine dok nismo postali svesni da nam se dešava ljubav – priseća se Branko.
– Ja sam u Srbiju već bila zaljubljena, volela sam od malih nogu vašu divnu muziku, temperament. To je ostalo kao veliki uticaj možda na moje okruženje, volela sam da se družim sa Srbima, i onda sam došla u taj restoran gde je Branko svirao. U vreme druženja smo zajedno često odlazili u Beograd i nekako život je sve ostalo izrežirao. Venčali smo se 2016. godine – kaže Mari.
Nostalgija za Srbijom
Treba istaći da su Mari i Branko jedno vreme živeli i u Beogradu. Mari je čak na „Kolarcu“ učila godinu dana srpski jezik, jer joj je želja bila da što više usavrši našu gramatiku.
– Volim Beograd do neba! To je najromantičniji grad za mene, mesto gde osećam jaku nostalgiju. Kad to kažem mislim na emociju koju nisam doživela u Švajcarskoj, ali je bila oduvek u meni. Beograd nije lak za nekog ko prvi put tamo dođe, gradska vreva i smog su sastavni deo priče o glavnom gradu Srbije. Ali dok hodam Beogradom, kao da hodam po živoj istoriji. Šetnja kroz grad i pogled na arhitekturu je kao vremeplov svih onih davnašnjih dana koje sam čitala u istorijskim zapisima o vašoj zemlji. Susret istoka i zapada ili večna kapija koja ostavlja bez daha. Tragovi Jugoslavije, Austrougarske, Otomanske imperije, sve je tu.
– Moje veze danas sa Srbijom i Balkanom održavam čitajući časopis „Le Courrier des Balkans“, uživam da gledam podkast Mine David, pratim istraživače Igora Štiksa i Jelenu Vasilijević, koji se bave istorijom i naravno čitam „Vesti“ koje pišu o Srbima u celom svetu. Volim domaću kuhinju Srbije i vrlo često obilazim pijace, to je posebno iskustvo, ali za mene najlepše kad odem sa svekrvom od koje sam naučila vaša jela, Branko tek sad uči da pravi ta jela. Proputovali smo mnogo, 2015. Tornik, Zlatibor, prvo skijanje zajedno. Normalno da kao Švajcarkinja znam da skijam, ali u Švajcarskoj ljudi se generalno iznenade kad čuju da Branko obožava skijanje i da skija ceo život, ja baš i nisam neki ljubitelj toga. Takođe, 2015. smo otkrili Uvac, fantastično mesto u netaknutoj prirodi. Obišli smo i Sarajevo, prošli kroz Foču dok nas korona nije omela u ostalim planovima – kaže Mari.
Korona ih je kao i sve dočekala nespremne, toliko planova su ostavili po strani. Muzika i događaji su osuđeni na kućnu varijantu, škola u kojoj je Mari nastavnica još radi, ali je sve neodređeno zbog trenutne situacije. Ipak, zadržali su vedar duh i pozitivnu energiju.
– Meni se ide u Beograd, nedostaju mi moje ulice, prijatelji, nedostaje mi duh Beograda i jedva čekam da ponovo sa mamom Živkom i mamom Izabelom prošetam do Kalenić pijace.
Inače, očevi su im preminuli pre nego što su se upoznali, a majkama jezik ne predstavlja nikakvu barijeru u komunikaciji. Brankova mama za Mari kaže da je najbolja snaja na svetu. Šarmantni Branko je svoju taštu kupio na prvu.
Koncert na terasi
– Kada je bio prvi talas korone, koji nas je sve zatvorio u kuće, jednog dana sam uzeo gitaru i napravio na svom balkonu koncert za komšiluk, svirao sam na svim jezicima, sve pesme koje motivišu vedrinu sa, naravno, himnom ovog vremena „Bela ćao“. Komšiluk je izlazio na balkone, plesali su, a meni je bilo puno srce što se život nije zaustavio ni zbog ove pošasti. Nagrada kao svakom umetniku bio je buran aplauz. Kasnije smo u nekim kućnim varijantama, u ograničenom broju, kako mere i nalažu, znali da sednemo i sećamo se divnog momenta – kaže Branko, koji već izvesno vreme svira u bendu Raspućin koji nastupa na proslavama kako naših ljudi tako i Švajcaraca.
Imena ulica pišu istoriju
– Volim da čitam imena ulica u Beogradu koja su napisala neku drugu istoriju od one koju sam učila u Švajcarskoj. Balkanska, Novopazarska, Kalenić, Krunska, Njegoševa, Makedonska, Beogradska ulica pa onda šetnja sve do Karaburme i Ade Ciganlije. Preko Vuka, Bulevara Kralja Aleksandra koji je ranije bio Bulevar Revolucije, ulica Kralja Milana, koja se nekad zvala Maršala Tita, i još hotel Moskva, Palata Albanija, do Trga Republike, Knez Mihailova, Studentski trg, Kalemegdan , Kosančićev venac i, naravno, Brankov most! Pa onda dođu Ušće, Bulevar Jurija Gagarina, Bulevar oslobođenja, Bulevar Nikole Tesle 堠sve do Zemuna i Ratnog ostrva… Konji, Cigani, večita pesma i radost čak i u najtežim trenucima… Dunav, Sava sa svojim splavovima. Dok ovo pričam sećam se maminog renoa 4, svih puteva… Sve ovo što sam vam ispričala sam stavila i u turistički vodič za moje poznanike Švajcarce koji su dolazili u Beograd… Nikad neću zaboraviti kada sam u Beogradu videla ponovo reno 4, sva sećanja su se probudila i bilo mi je jasno da ovim putevima ne hodam slučajno, nema slučajnosti sve je predodređeno – priča ushićeno Mari.
Bioskop u stanu
Abramovići grade most između Srbije i Švajcarske, ali i ostalih zemalja. Oni u svom domu neguju internacionalnu priču, često desi da organizuju druženja kao neku vrsti kulturološke razglednice i zato prijatelji vole Mari i Branka. Čak su jednom prilikom napravili mini bioskop za prijatelje Švajcarce kojeg su nazvali Sinema Lizeron, po ulici u kojoj žive, a tada se gledala projekcija filma „Ko to tamo peva“, sa prevodom na francuski. Posle toga se naravno i zasviralo, pa se bioskop pretvorio u divno slavlje do ranih jutarnjih časova. Ovakve akcije su česta pojava u domu ovo dvoje divnih ljudi.
Uvek uz KUD Vez
Mari i Branko su vrlo aktivni u srpskoj dijaspori. Lepo sarađuju sa KUD-om Vez iz Renensa u francuskom delu Švajcarske.
– Mari i ja smo upoznali divnu porodicu Rakić, koji već godinama sa KUD Vez čuva našu tradiciju. To društvo je jedno od retkih u čijim redovima možete da nađete sve nacije koje se interesuju za našu kulturu pa i postanu aktivni članovi u Vezu, tako je bilo sa mnom i Mari. Na njihovoj petogodišnjici su se okupili brojni eminentni ljudi, kako naši tako i Švajcarci. Mari je vodila program zajedno sa divnim Dejanom Cicmilovićem, ja volim da zasviram kod njih i uvek smo tu da pomognemo KUD Vez. Veoma smo ponosni na poznanstva sa tim divnim ljudima iz društva, naročito sa Stanom i Draganom Rakićem koji su godinama na čelu KUD – kazuje Branko.
