Dominacija na tržištu omogućila je velikim kompanijama da povećaju cene, a izvršnim direktorima da podignu sopstvene plate, otkrili su istraživači.
Ekonomista i viši saradnik Univerziteta u Kvinslendu, Džon Kvigin, rekao je da su rukovodioci bili u mogućnosti da „izvuku novac sa vrha“ zahvaljujući rastućoj tržišnoj moći i većim profitnim maržama.
Zabrinutost je izneta u zajedničkom podnesku federalnoj istrazi ’Bolja konkurencija, bolje cene’, koja je svoje preporuke iznela u martu.
Profesor Kigin je rekao da velike kompanije mogu da naplaćuju više cene, zaračunaju više marže i da dopuste rukovodiocima da sebi isplaćuju veće plate od malih kompanija.
– Kada kompanija radi veoma dobro, malo toga može da spreči vrh da uzme pravičan deo toga. Generalni direktor u značajnoj meri mogu sami da određuju svoju platu – istakao je profesor i dodao da baš kao što kompanija dobija cenu iznad konkurentne tržišne cene, izvršni direktor može da dobije više nego što bi mogao dobiti na drugom radnom mestu.
Tržišna snaga – bolja plata
Profesor Kigin je citirao istraživanje iz 2022. koje je pokazalo da se 57,8 posto rasta plata generalnih direktora može pripisati isključivo tržišnoj snazi.
Navedeno istraživanje je, takođe, povezalo povećanje marže od jedan odsto sa smanjenjem potrošnje na inovacije od 1,7 odsto i gubitkom ukupne faktorske produktivnosti od 1,02 odsto.
Tako je nagrada šefa Vulvortsa Breda Bandučija iznosila 8,6 miliona dolara u finansijskoj godini 2023, njegov glavni finansijski direktor je dobio 2,9 miliona dolara, a generalni direktor VulisX 2,3 miliona dolara.
U periodu 2022-23, ukupna naknada bivšeg generalnog direktora Kolsa Stivena Kejna iznosila je 10,2 miliona dolara, a novog generalnog direktora Lea Vekerta 3,3 miliona dolara.
Te godine, šef Vesfarmersa Rob Skot zaradio je 8,17 miliona dolara, njegov glavni finansijski direktor 4,6 miliona dolara, generalni direktor Kmarta 5,3 miliona dolara, a generalni direktor Banings 5,5 miliona dolara.
Bivši izvršni direktor Kvantasa, Alan Džojs, dobio je 21,4 miliona dolara za svoju poslednju godinu nakon povlačenja iz kompanije.
Monopol i moć „monopsonije“
Ekonomista Flavio Menezes, koji je koautor podneska, rekao je da su se plate generalnih direktora značajno povećale od 1980-ih, što se poklopilo sa porastom marži i tržišne koncentracije.
Rekao je da je ova tržišna moć dovela do toga da su dominantne kompanije mogle da povećaju svoje marže i iskoristiti taj novac za zapošljavanje skupih menadžera.
Profesor Menezes je rekao da su ovi vrhunski menadžeri tada bili u mogućnosti da svoje kompanije učine još profitabilnijim, povećavajući njihovu tržišnu moć još više.
– To znači da su produktivniji, ali koristi od te povećane produktivnosti ne idu u potpunosti potrošačima – istakao je Menezes.
On je rekao da su izvršni direktori sa višemilionskim platama bili gotovo nezapamćeni 1980-ih.
Pored toga, rekao je da su ove kompanije bile u stanju da imaju i monopolsku i moć „monopsonije“, misleći na tržišnu strukturu gde jedan kupac kontroliše tržište, što znači da mogu manje da plate svoje radnike i dobavljače.
Manja pregovaračka snaga radnika
Profesor Kigins je rekao da su do kasnih 1970-ih, rast produktivnosti i rast plata imali tendenciju uzajamnog rasta.
Međutim, on je rekao da su plate od tada odvojene, a manje koristi od povećane produktivnosti stiču radnicima.
– Ako pogledate industrijske odnose, bilo je mnogo promena u zakonodavstvu od tog vremena i praktično sve su imale efekat smanjenja pregovaračke moći radnika – istakao je Kigins.
