Srbija je već nakon 1830. odradila najveći deo posla kada je u pitanju teritorijalno, političko i kulturno oslobođenje od Turske. Međutim, uskoro se povela borba oko plena, jer je knjaz Miloš uzeo svu vlast za sebe.
Iako je načelno dogovoreno da će biti donet ustav, kojim bi se Knjaževa vlast ograničila, godine su prolazile, a do toga nije došlo.
Za to vreme, Dimitrije Davidović je bio jedan od onih ljudi bez kojih bi oslobođenje od Turaka predstavljalo običnu smenu na mestu uzdodršca, a pozitivni efekti bi se osetilli samo na džepovima nekolicine.
Dimitrije je, još od početka Prvog ustanka, bio među čelnicima kulturne revolucije srpskog naroda. Taj romantičarski plamen nacionalizma najjače je goreo u Beču, gde je srpska emigracija, na čelu sa Davidovićem, danonoćno radila na pomoći srpskim ustanicima, i moralnoj i materijalnoj.
U Beču je srpska kulturna elita našla i najbliže utočište nakon sloma Karađorđevog ustanka, i odatle se na sve načine borila da se plamen revolucije ne ugasi. U tu svrhu, Dimitrije Davidović se izborio da se u Beču štampaju Novine Serbske.
Dnevnik koji je uređivao, izveštavao je o situaciji na Balkanu iz srpskog ugla, ali i promovisao tada vrlo živahnu srpsku kulturu.
Povratak u maticu
Nakon uspeha Drugog srpskog ustanka, kao i brojni učeniji Srbi koji su živeli u Pešti, Beču ili Parizu, Dimitrije Davidović se vratio u Srbiju, da izgrađuje zamrlu kulturu, ali i bude Knjazu na usluzi.
Od samog dolaska borio se za ponovno pokretanje Novina Serbskih u Srbiji, mada je u tome naišao na više problema nego u Beču. Knjaz Miloš je u njega imao veliko poverenje, smatrao ga je vrlo darovitim i učenim, ali pomalo uštogljenim činovnikom.
Skoro čitavu deceniju Davidović je radio u Miloševoj službi, vršeći ministarske ili ambasadorske, odnosno povereničke poslove. Iako je bio Milošev izaslanik i u Jedrenu i u Carigradu, najviše traga ostavio je na mestu „popečitelja“ za prosvetu.
Za njegovog mandata, otvorene su brojne škole po Srbiji, a on sam je neumorno radio na izdavanju, ali i pisanju važnih, pre svega istoriografskih dela o srpskom narodu.
Na veoma osetljivo mesto urednika Novina Srbskih, za čije je osnivanje bio među najzaslužnijima, došao je 1832. godine. Kako je to bilo jedino masovno sredstvo informisanja, svaki broj je bio pod velikom lupom javnosti, naročito političkih aktera.
Ulagao u škole i štamparije
Miloš, koji nije znao da čita, tražio bi da mu se svaki broj detaljno pročita, pri čemu je često iznosio primedbe na Davidovićeve stavove. Jer, Dimitrije je novine koristio da iznosi političke ocene i predloge, koje su naišle na veliki otpor u Knjaževoj okolini, iako je sam Knjaz o njemu imao pozitivno mišljenje.
Davidovićevo insistiranje na prozapadnoj orjentaciji spoljne politike, kao i predlozi o razilaženju sa Rusijom, politički su ga udaljili od Knjaza, mada je i dalje ostao urednik Novina Serbskih, ali i neumorni kulturni radnik.
Istovremeno, privatni život mu se raspadao. Jedno za drugim, umirali su mu članovi najuže porodice, sve dok nije 1834. godine ostao potpuno sam. Živeo je od službene apanaže koju mu je odredio Knjaz, ali je njen najveći deo oduvek išao na književne ili štamparske poduhvate.
Za razliku od brojnih koji su knjaževu blizinu iskoristili za unosne trgovačke ugovore ili monopolske poslove, Davidović je sponzorisao književna društva, plaćao štamparije i opremao škole.
Ustavotvorac
Politička borba između vlastele i Knjaza eskalirala je u januaru 1835. kada je u Miletinoj buni Srbija došla na ivicu građanskog rata. Pobunjeni velikaši su naoružani došli u Kragujevac, a atmosfera je bila na ivici incidenta. Pred njih je izašao Davidović, koji je uspeo da posreduje između pobunjenih i Knjaza.
Načelan dogovor je postignut: izradiće se ustav, kojim će se ograničiti Miloševa samovolja, a uspostaviti i princip podele vlasti. Nakon što je više sličnih pokušaja završilo neuspehom, zadatak da napiše ustav dobio je Dimitrije Davidović, ličnost oko čije stručnosti nije bilo spora, mada je politički mnogima bio nepodoban.
Nekoliko nedelja kasnije, prvo nacrt, a potom i čitav Ustav bio je gotov. Bio je to jedan moderan pravni akt, koji je imao glavni uzor u francuskom Ustavu iz 1830. ali je vidljiv bio i uticaj i ideja Ustava SAD.
Pisanje Ustava, koji je donet na Sretenje 1835. trebalo je da bude vrhunac Davidovićeve profesionalne karijere, ali pretvorio se u njegovu noćnu moru.
Liberalizam kojim je odisao Davidovićev Sretenjski Ustav zgrozio je dvorjane velikih sila. Iz Petrograda, Beča i Carigrada došle su ozbiljne primedbe na ustavna rešenja, u to vreme smatrana preopasnim za monarhije koje je plašio prodor liberalnih ideja.
Svoje zamerke, mada nešto drugačije prirode, imao je i Knjaz Miloš, kao i mnogi koji su ga podržavali.
Sretenjski ustav, jedan od najvažnijih pravnih akata u istoriji Srbije, ostao je na snazi jedva nekoliko sedmica, a čini se da je najveću cenu platio upravo Davidović.
Doba nemilosti
Nakon što je ukinut Sretenjski ustav, Dimitrije je pao u nemilost kod Knjaza, a njegove novinarske aktivnosti mu nimalo nisu pomagale.
Davidović je, kao urednik Novina Srbskih, naročito za vreme Miletine bune, iscrpno izveštavao o dagađanjima u Srbiji. I kasnije, povodom aktivnosti vezanih za donošenje i ukidanje ustava, Davidović je kršio pravila novinarstva koja je odredio Knjaz Miloš.
U to doba, štampa je bila dužna da, ukratko, ne objavljuje ništa što se na bilo koji način kosi sa zvaničnom državnom politikom. Dimitrije, koji je novinarski zanat pekao u Beču, jednoj od kolevki brutalne bulevarske štampe, nije ni pomišljao da se podvrgne takvoj vrsti cenzure.
Ali, iako je i na njega padala krivica zbog neuspešnog Ustava, Miloš je Dimitriju i više zamerio što je, nakon iznošenja kritika na račun Ustava, nastavio da ga brani u novinama.
„Ja sam mislio da je od sviju naši učeni ljudi najluđi Zorić, što ide po ovom snegu, po čaršiji, i puca svejednako iz puške, te lovi vrapce; I baš sam mislio da ne ima nikoga luđeg od njega, a Vi, uprav da vam kažem, još ste od njega luđi”, stajalo je u pismu koje je Dimitriju poslao knez Miloš.
Iako je razmišljao i o mnogo žešćim kaznama, Knjaz Miloš je bio, za svoje pojmove, prilično blag prema Davidoviću, te je Dimitrije prošao sa otkazom iz novina, koji se može smatrati nekom vrstom penzionisanja.
S u S – Smrt u Smederevu
Dimitrije je, na izvestan način, proteran iz Beograda, ali je od Knjaza dobio kuću u centru Smedereva, kao i zemlju i godišnju apanažu. Međutim, Dimitrije nimalo nije uživao u zasluženoj penziji.
Kako više nije bio u Knjaževoj milosti, apanaža je često znala da kasni, a Dimitrije nije bio neko ko se mogao baviti, naročito u tim godinama, poljoprivredom.
Bez porodice, često je samovao u bedi, a ostala su i pisma u kojima je knjaza molio za dodeljivanje obećanih sredstava. Miloševo srce bilo je neumoljivo, mada su često postojali i kratki intervali u kojima bi Knjaz i Mita ponovo bili prijatelji.
Nakon tri mučne godine provedene u Smederevu, Dimitrije Davidović je umro u tom gradu 6. aprila 1838. godine. Njegova sahrana u Smederevu prošla je neobeleženo, a nijedne novine, pa ni one koje je sam uređivao, nisu prenele vest da je preminuo.
Dimitrije Davidović je sahranjen na naobeleženom mestu, izvan groblja, na livadi, verovatno na zemlji koju mu je dao Knjaz Miloš. Nakon nekog vremena, kada je Miloševa strahovlada završena, na Davidovićevu ulogu u stvaranju srpske države i kulture bačeno je novo svetlo, i odnos prema njemu se promenio.
Pronađen je, mada ne tako lako, njegov neobeležen grob, a Davidovićevi ostaci su preneti u uređenu grobnicu na Smederevskom groblju, gde su sahranjene na posebnom mestu odmah pored crkve, piše Istorijski zabavnik.
Na nadgrobnoj ploči, kao neki epitaf kojim se opisuje život pokojnika, neuobičajen za naše podneblje, napisano je „DIMITRIJE DAVIDOVIĆ, SAV SRBIN”.
