Kada smo se u Novom Pazaru susreli sa samohranim ocem Vukomirom Tomovićem, bolesnim sedamdesetogodišnjakom, koji u naselju Šestovo, u kući koju su mu svojevremeno sagradili čitaoci „Vesti“, sam brine o paralizovanim i nepokretnim sinovima Ivanu (43) i Predragu (33), prve reči bile su:
– Ponekad poverujem da neko „odozgo“ gleda i da tačno zna kad nam je potrebna pomoć. Pomislim i da to možda Zorka, Ivanova i Predragova majka, koja je preminula pre pet godina, šalje dobre ljude da pomognu našim od rođenja nepokretnim sinovima o kojima sada samo ja brinem. Da nije tih dobrotvora, posebno čitalaca „Vesti“, ne znam kako bi ih prehranio, oblačio, lečio… Evo, baš ovih dana ostali smo bez dinara u kući. Donacija iz Kanade stigla nam je u pravom trenutku.
Uručivši dar od 300 dolara Ljudi dobre volje, koji smatraju da je delo važnije od imena, Vukomir je dodao:
– Hvala do neba tim divnim ljudima, njihovih 300 dolara, nama mnogo znače. Platićemo struju, kupićemo najneophodnije namirnice i sredstva za higijenu, nabaviti lekove. Istina je da sve to ne bi mogli od male socijalne pomoći koju Ivan i Predrag dobijaju. Sakupljamo i novac za nova „električna“ kolica, ali nam baš ne ide, jer uvek ima prečih stvari.
Istina, već skoro dve decenije Ivan i Predrag Tomović su štićenici Humanitarnog mosta „Vesti“. Dobri ljudi iz naše dijaspore pomagali su im još dok su bili mladići i sa siromašnim roditeljima živeli u zabitom Pasijem Potoku na planini Rogozni.
Uz pomoć opštine Novi Pazar i donatora iz celog sveta Vukomir je uspeo da u novopazarskom prigradskom naselju Šestovo izgradi kuću, pa su sada Ivan i Predrag blizu lekara u zdravstvenom centru i Specijalne bolnice za lečenje obolelih od mišićne distrofije gde godišnje provedu najmanje po mesec-dva dana.
– Naš život bio bi znatno lakši kada bi uspeli da nabavimo bar jedna električna kolica koja bi nam omogućila da sami odemo do lekara ili do Novopazarske Banje. Mehanička koja imamo više ne možemo da guramo rukama, ponestaje snage – priča stariji Ivan Tomović, uputivši veliku zahvalnost dobrotvorima iz Kanade.
Ista suma novca, od istih dobrotvora, uručena je i Milošu Jovanoviću, obolelom ratniku sa Košara, koji sa bolesnom majkom Rosom (karcinom dojke) i sestrom Marinom živi u zabitom selu Troštice na padinama Golije. Dobijeni novac Miloš planira da, pod uslovom da stigne još neka donacija, uloži u malterisanje i utopljavanje kuće koju su mu prošle godine izgradili čitaoci „Vesti“ i njegovi saborci. Kuća nema trotoare, nije omalterisana, zimi je prilično hladna, a put do Troštica je prohodan samo leti.
– Imamo i nameru da obezbedimo neko bolje grejanje. Najbolje bi nam bilo da kupimo neki veći šporet na drva koji bi mogao da „pokreće“ bar dva radijatora i bojler u kupatilu. Izgradnjom kuće naš život se znatno poboljšao, ako uspemo i da je utoplimo, biće još bolje – priča Miloš, koji je godinama bio od svih zaboravljen.
Nije imao čak ni zdravstvenu knjižicu, niti mogućnost da se leči od hormonalnih, metaboličkih i psihičkih poremaćaja koje je zaradio u teškim bitkama na Košarama. Nakon što se vratio, za samo godinu dana, sa 80, ugojio se na čak 165 kilograma. Noću se često budi i sanja poginule drugove. Zahvaljujući „Vestima“, dobrim ljudima i delimično Vojsci Srbije, bio je na VMA gde je konstatovano da je težak invalid i da mu valja stalno pomagati.
Čeka vojsku i put
Tokom prošle godine Vojska Srbije je slala svoju mehanizaciju da probije i pročisti put do Troštica. Već drugog dana, nažalost, pokvario se glavni buldožer, pa se cela ekipa povukla neobavljenog posla. Miloš, Rosa i Marina veruju da će Vojska doći ovoga leta da završi započeti posao i omogući im da tokom cele godine imaju vezu sa svetom.
Beskrajna zahvalnost
– Prolivao sam krv za Srbiju, nosio na rukama moje ranjene i poginule drugove, borio se do poslednjeg dana tamo gde je bilo najteže. Ništa nisam tražio od moje države osim da me besplatno leči i smesti u neki topli sobičak. Nažalost, država ni to nije mogla ili nije htela da mi omogući, pa su mi, nakon pisanja „Vesti“, krov nad glavom obezbedili dobri ljudi iz celog sveta i moji saborci, hvala im gde god da su! Želim im dobro zdravlje i svaku sreću, hvala dobrim ljudima iz Kanade, pozdravite ih mnogo i zahvalite im se – poručuje ovaj teško oboleli ratnik sa Kosova i nada se da će mu država Srbija obezbediti makar i najminimalniju invalidsku penziju.
[su_note note_color=“#ececec“ text_color=“#000000″ radius=“1″]POZIV DONATORIMA: [su_spacer] Ako želite da se uključite u neku od akcija HUMANITARNOG MOSTA, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara HUMANITARNOG MOSTA na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.[/su_note]
