Proteklih dana, posredstvom Redakcije „Vesti“ stiglo je nekoliko vrednih donacija koje su naši plemeniti čitaoci namenili za štićenike Humanitarnog mosta. Među tim ljudima dobrog srca, po već dobrom običaju, našla se plemenita B. G. iz Adelejda koja je uputila ukupno 600 dolara, od kojih je po 200 dolara izdvojila za DO Majka devet Jugovića iz Gračanice, zatim teško bolesnu i usamljenu Radu Simić iz Šapca i usamljenog siromaška Vučetu Raičevića iz zabitog seoceta Jezero, u mesnoj zajednici Bare na Pešteru. Još 200 dolara uputila je porodica Janković iz Zapadnog Sidneja koja je po 100 dolara namenila takođe Vučeti Raičeviću, ali i devetočlanoj porodici Jelić iz Janturina na Pešteru.
I to nije sve, jer je za Vučetu stiglo još 100 evra koje je uputila Dušanka Krneta iz Vajblingena u Baden Virtenbergu, a 20 evra pristiglo je i od anonimnog donatora iz Nemačke za Bajru Suljević iz Novog Pazara.
Razlog zbog koga je najviše priloga stiglo za Vučetu Raičevića nije teško odgonetnuti, jer sudbina ovog čoveka teško da ikoga može ostaviti ravnodušnim. Sve do 1991. godine, dok se nije teško razboleo od tuberkuloze, danas šezdesetogodišnji Vučeta Raičević, bio je mladić za primer: radan, vredan, pošten, perspektivan. Nije birao poslove, radio je naporno i nadničio kad treba. Jedno vreme radio je i u Beogradu, solidno je zarađivao i planirao je da se oženi i formira svoju porodicu. A onda je sve krenulo po zlu.
– Jedva sam se izvukao. Nakon dve godine borbe za život, potpuno oronulog zdravlja i bez dinara u džepu, vratio sam se na Pešter, u rodno selo Jezero, na granici Srbije i Crne Gore, Bogu iza leđa. Mislio sam oporaviću se, opet ću u svet, zaradiću. Nažalost, brzo sam ostao bez roditelja, a i zdravlje je dodatno počelo da popušta. Jedno vreme preživljavao sam od nadničenja, a kad više nisam mogao da podignem krampu i lopatu, za mene su došli crni dani – ispričao je Vučeta reporterima „Vesti“ pri prvom susretu.
Vučeta se nadao dugo da će Centar za socijalni rad ili neka druga institucija doći da mu pomognu.
– Nadao sam se da će me bar jednom posetiti, da im bar ispričam moju muku i da vide svu moju tugu. Mislio sam sažaliće se i pomoći će mi. Nažalost, prođoše godine, a mojih spasilaca nema. Jedina nada ostala je u dobre ljude. Ne treba mi mnogo: da se obujem, obučem i utoplim, da uvek imam brašno i hleb, da se obezbedim lekovima, da pre zime spremim ogrev, da promenim trule crepove na kući, kako mi ne bi prokišnjavala. Isto tako i da bar dobavim jedan dobar kauč ili neki drugi ležaj, da makar u poznim godinama legnem kao čovek – rekao je Vučeta, ni ne sluteći da će mu dobri čitaoci „Vesti“ priteći u pomoć već posle prve priče objavljene na Humanitarnom mostu.
Narednih dana naši reporteri će ponovo posetiti Vučetu i uručiti mu novopristigle darove koji će ga sigurni smo i više nego obradovati, jer će uz pomoć njih rešiti i možda najveću muku, a to je uvođenje struje i svetla u njegov život.
Slede uručenja
Pored Vučete Raičevića, donacije će biti uručene i penzionerki Radi Simić iz Šapca koja muke muči sa zdravljem i nemaštinom, za korisnike narodnih kuhinja DO „Majka devet Jugovića“ iz Gračanice, porodici Jelić iz zabitog sela Janturine na Pešteru, kao i Bajri Suljević iz Novog Pazara. Tom prilikom zabeležićemo sve što u znak zahvalnosti budu poručili, kako bi bar na taj način njihovi dobročinitelji iz daleka mogli da podele radost sa onima na koje su mislili.
U životu zahvaljujući dobrim komšijama
Usamljeni Vučeta i ističe da je još u životu samo zahvaljujući pomoći komšija iz susednih sela, jer iz njegovog Jezera, gde su ostala još samo dva staračka domaćinstva, više nema ko da mu pomogne.
– Nemam vodu, nemam struju, nemam nikakva primanja. Obradujem se kada mi komšije donesu mleko i sir. Spavam na starom drvenom krevetu, a zimi muku mučim kako da se ugrejem, jer su mrazevi i snegovi na ovom delu Peštera kao u Sibiru – požalio se tada Vučeta.
