U Pasijem Potoku, nekada velikom selu na planini Rogozni kod Novog Pazara, već godinama dim se vije još samo iz jedne oronule kuće u kojoj godinama sam živi Milanko Drobnjak (57), gorštak koji nije hteo, a nije ni imao gde da ode.
Ostao je Milanko na bezvrednom porodičnom imanju u nadi da će do ovog dela opustele planine doći put, da će se oženiti i skućiti i da će od posne planinske zemlje moći bar da prehrani sebe i svoju porodicu. Sada kada mu je 57. godina života, kaže da se grdno prevario, jer za dve decenije mukotrpnog rada samo motikom, krampom i sekirom ni kuću nije uspeo da prepokrije, spava na starom vojničkom krevetu, često ostaje bez najosnovnijih namirnica. Nema televizor, frižider, šporet, vodu, kupatilo. Živi životom s kraja 19. veka.
– U očaju više nisam znao šta da radim. Često sam pomišljao i na najgore, da odem u šumu i sam sebi prekratim život. A onda mi je jedne noći prošle godine sinula ideja da i ja, iako u ovim godinama, sam i bedan na opusteloj planini, pokušam da se oženim – priča Milanko i dodaje:
– Čuo sam da u ovaj kraj dolaze Albanke iz Skadra, da se udaju za naše ljude, da ne gledaju na godine i na imovinsko stanje, i da, kad procene da je neko dobar čovek i da se sa njim može živeti, hoće i u najzabitija sela. Imao sam tada dve krave. Odmah sam jednu prodao i zaputio se u Albaniju, dobio sam i neke preporuke, a u Skadru i vodiča. Četvrtog dana naišao sam na Dilju (41) iz jednog zabitog sela u planinama severne Albanije. Ništa joj nisam krio, rekao sam joj da, ako se uda za mene, ide u zabito selo i u sirotinju. Na moje veliko iznenađenje i radost, odmah je pristala, jer smo slične sudbine, ali oboje spremni da se borimo i da zajednički poboljšamo naš sadašnji život – naglašava Milanko.
Dilja ističe da je čim je ugledala Milanka osetila da je čestit čovek.
– Odlučila sam da krenem sa njim, pa šta nam bog da. Ovde sam nekoliko meseci, teško je, daleko smo od grada 20 kilometara, zimi odsečeni od sveta, oskudevamno u svemu. Kupamo se u metalnom koritu u kome i perem – priča Albanka Dilja i dodaje:
– Ali bog nas je već pogledao, odmah sam ostala trudna i sada sam u četvrtom mesecu. Sad nas je u Pasijem Potoku dvoje, a uskoro će nas biti troje, pa četvoro, petoro… Potrudićemo se da očuvamo porodično ognjište kakvo god da je, a ako baš budemo morali da odemo, zajednički ćemo se lakše snaći negde u Novom Pazaru – naglašava ova otresita Albanka. Ističe da će već ovog proleća ona i Milanko zasejati više krompira i kukuruza i da će pokušati da kupe još jednu kravu, a kasnije i konja.
Bračnom paru Drobnjak mnogo bi značila svaka pomoć čitalaca „Vesti“: da kupe namirnice, da poprave krov na kući koji prokišnjava, da nabave šporet na drva, da plate dug za struju. Voleli bi i da imaju i televizor, električni šporet, frižider. Beskrajno bi se obradovali nekom novom ležaju, posteljini, kupatilu, tuš-kabini…
– O svemu ovome za sada samo maštamo. Daće bog da nam dobri ljudi pomognu, pa da poneki naš san postane i stvarnost – rekla nam je na rastanku Dilja Drobak, srećna što će uskoro postati majka.
Stigla prva pomoć
Uprkos epidemiji korone, otežanom kretanju i bespuću u kome Milanko i Dilja žive, na molbu „Vesti“, humanitarac i naš saradnik Hido Murtović otišao je u Pasiji Potok i Milanku i Dilji uručio namirnice u vrednosti 50 evra, 5.000 dinara i još 50 evra.
– Oduševili su me, u godinama su, žive u muci i sirotinji i mnogo se vole. Odneo sam im pomoć jednog čitaoca „Vesti“ iz Norveške koji me je zamolio da obradujem neki siromašni i novopečeni bračni par. Pomoć je stigla u prave ruke i u pravom trenutku. Nadam se da će im pomoći i drugi dobri ljudi – ističe Muratović.
Dva leva opanka
Kada smo sreli Milanka, odmah smo primetili da na nogama ima dva leva opanka. Na naše pitanje zar ni opanke nije mogao da kupi, nevoljno nam je rekao da nije i da se snalazio kako je znao i umeo. U paketu Hida Muratovića dobio je puno obuće.
