Mnogo je na Pešteru, Goliji, Rogozni i Kopaoniku starih, onemoćalih i bolesnih, o kojima nema ko da brine i čiji opstanak dobrim delom zavisi od pomoći dobrotvora iz ovog kraja i dijaspore, među kojima su i čitaoci „Vesti“.
Neki su godinama štićenici našeg Humanitarnog mosta, a neki, poput usamljene i teško bolesne bake Stanice Milojević iz sela Dobrinja kod Tutina, do sada nisu bili na našim stranicama i nisu imali priliku da osete blagodet pomoći dobrih ljudi rasutih po belom svetu. Uboga Stanica (70) nije imala poroda, a od kada joj je pre pet godina preminuo suprug živi sama i hrabro se bori sa svim nedaćama koje je prate: siromaštvom, nestašicama, raznim bolestima, samoćom i neizvesnošću.
U selu nema bližih rođaka, pa osim retkih komšija (u Dobrinji je ostalo još vrlo malo stanovništva) nema kome da se obrati za pomoć.
– Iz Dobrinje je otišlo mnogo ljudi, skoro svi mladi, ostali smo samo mi starci koji nemamo gde i kod koga da odemo, da se borimo za još koji dan života i da čekamo da nas ovaj odozgo pozove. Desi se, zimi posebno, da danima, a nekada i nedeljama ne sretnem čoveka, pa počnem da pričam sama sa sobom. Kao malo dete obradujem se kad mi neko zakuca na vrata. Samoća ubija gore od sirotinje, a razgovor mi je ponekad najbolji lek – priča baka Stanica.
Naglašava da živi od 90 evra poljoprivredne penzije od koje često ne može ni dinara da izdvoji za lekove i lečenje, jer su preči: ogrev, struja, brašno i druge najneophodnije namirnice.
– Kad kupim lekove moram da štedim na hrani, desi se da danima „postim“ i samo sebi „vodim dušu“ do sledeće penzije, ako se ta crkavica uopšte može nazvati penzijom. Ponekad mi neko od komšija donese ponešto slatko, hleb, zejtin ili šećer i kafu iz grada i to mi mnogo znači – ističe ova jedva pokretna starica.
Žali se da je više puta pokušavala da izdejstvuje dodatnu socijalnu pomoć ili tuđu negu i da je uvek odbijana.
– Za državu i opštinu mi stari smo odavno otpisani, a najteže je nama koji smo sami i o kojima niko ne brine. Bog je samo uz nas, a nebo iznad nas. Posete me povremeno devojke iz Centra za socijalni rad u Tutinu, popijemo kafu i popričamo, hvala im, i to mi mnogo znači. Pošto sam do sada imala tri operacije (tumor, kukovi i žučna kesa) i za lekove sam potrošila sve što sam imala, više sebi ne mogu da priuštim ni najobičniju mast za reumu, jer je 10 evra za mene bogatstvo – kaže starica.
Baka Stanica veli da nema nameru da popravlja kuću, da ne mašta o kupatilu, da više ne može da ode ni do lekara u Tutinu i da joj je najpotrebnije da joj sobica u kojoj boravi uvek bude topla, da ima malo bolji šporet, da nabavi televizor i da ne oskudeva u lekovima. Ako joj neko pomogne da dobije nešto od ovoga bila bi mu, kaže, neizmerno zahvalna.
Bog je tako hteo…
– Dok sam bila mlađa često sam noću plakala što nemam dece i još tada sam slutila da će doći godine kada ću ostati potpuno sama. Moj pokojni suprug uvek me je tešio da je to „od Boga“ i da ne treba da se sekiram. I, evo, dođoše baš te godine. U gradovima postoje starački domovi, bolja socijala i razni dobri ljudi koji brinu o starima, pa im je lakše. U zabitima Peštera, Golije i Rogozne život je višestruko teži, zato ljudi masovno napuštaju ove krajeve, pa preminule starce često nema ko ni da sahrani – tužno će baka Stanica.
