Geolog sa lirskom dušom

Željko Knežević je više od dve decenije poznat čitaocima kako „Vesti“, tako i mnogih časopisa u matici i rasejanju. Reč je o svestranoj i zanimljivoj osobi po mnogo čemu. Po profesiji je geolog, po misiji rodoljub, a po vokaciji pesnik. Popularnim rečnikom kazano, tri u jedan, kako često naš sagovornik voli da se našali.

Rođen je u Strmici, nadomak Knina, u Hrvatskoj, 9. septembra 1956. godine. Kad je završio srednju školu, dolazi na studije na Beogradski univerzitet. Diplomirao je geologiju na Rudarskom fakultetu, na kome je kasnije i magistrirao. Radio je dugi niz godina u prestonici, a onda, pošto mu se sreća osmehnula, odlazi u Etiopiju, u Adis Abebu. Tamo je tri godine radio kao stručnjak geolog za Ujedinjene nacije.

Buket od devet zbirki

Kad se završio projekat u ovoj istočnoafričkoj zemlji, vratio se na svoje radno mesto u Energoprojektu. Veoma teško mu je palo kada su događaji u SFRJ krenuli po zlu i političke razmirice dovele do ratnih sukoba. Sudbina ga odvodi u Bazel, u snežnu zemlju Švajcarsku. U nizu životnih uspeha kao poseban datum izdvaja 1. oktobar 1996. godine kada mu se rađa sin Dušan. Željko je roditeljsku sreću prvi put osetio 19. oktobra 1981. kada je na svet došla kćerka Branka.

Preseljenjm u Švajcarsku započinje novo životno poglavlje. Nije bilo nimalo lako početi iz početka, naći posao, naučiti novi jezik sa 39 godina. To ne bi bilo jednostavno ni za najveštijeg poliglotu, a kamoli za jednog geologa, koji nema nikakvih dodirnih tačaka s filološkim naukama. Nalazi posao u kompaniji Njeleda, gde i sada radi, u iščekivanju zaslužene penzije.

O tome kako je u njemu rođen pesnik, živopisno objašnjava:

– Ja sam poeziju počeo da osećam i pre nego što sam počeo da je pišem, u ranoj mladosti, ili poznom detinjstvu. Osmelio sam se javno da ispoljavam tu prefinjenu nit unutrašnjeg senzibiliteta i čak sam platio danak, da se ironično izrazim, jednim kecom iz pismenog zadatka u vežbanci. Umesto klasične teme u prozi, odnosno literarnog rada, ja sam izabrao da napišem stihove. Taj književni žanr me je koštao keca. To me nije nimalo obeshrabrilo – naprotiv – stihovi su počeli da klijaju iz mog pera i svaka pesma je postala cvet u mom pesničkom buketu. Moj buket sada broji devet zbirki pesama i deseta je na putu, uskoro će i ona videti svetlost dana. Ali, dar za poeziju je jednim delom i genetska zasluga, nasleđe, jer je moja baka Đurđija mnogo „stihovala“, volela je da govori kroz rimu.

Aplauz u Vićenci

Neumorni pesnik i geolog postavlja temelje škole šaha u Bazelu, u kojoj decu i mlade usmerava ka drevnoj igri i usađuje im ljubav za šah, a posebno upornost, kako bi postali velemajstori. Svake godine više od stotinu dece se edukuje na crno-beloj tabli. Bio je predsednik šahovskog kluba Sorab u Bazelu, kao i predsednik ruskog kluba Lađa. Željko je neumorni neimar. On gradi, njegove građevine su višestruke: od poezije, šaha do kulture. Organizuje pozorišne predstave, izložbe slika, književne susrete i tribine. On ne miruje, biblijski daje sebe bližnjem svom.

Koautorska knjiga stihova sa Karlom Galvan, italijanskom pesnikinjom, osvedočenim prijateljem Srbije, dovela ga je u Vićencu, na promociju. U italijanskom sindikatu UIL govorio je o nedaćama koje su snašle srpski narod i o sudbini mostova Srbije. Njegovo izlaganje je prihvaćeno uz gromki aplauz.

Pesničko savezništvo sa Karlom Galvan obnavlja 2015. i objavljuje zbirku stihova „Osmeh sudbine“ jer ona mu se osmehivala mnogo puta u životu. Dve godine docnije, iznedrio je novu dvojezičnu zbirku stihova, na srpskom i italijanskom jeziku, „Zov ognjišta“/ „Il rićiamo del focolare“
u koautorstvu sa Karlom Galvan, Snežanom Šolkotović i potpisnicom ovih redova. Željku stihovi idu iz duše, kao šah od ruke. On je naprosto rođen da za sve nalazi vreme i ljubav da može sve da voli.

Često u Srbiji

Često odlazi u Beograd gde ima svoj stan, i u Strmicu gde ga čeka prag rodne kuće i majka Marija. Rodio se u jednoj domovini – Jugoslaviji, a sada su to, deobom postale dve – Hrvatska i Srbija. Njegovo raspeće između Švajcarske, Srbije i Hrvatske od njega pravi kosmopolitu jer tamo gde imaš uspomene – tamo ti je duša. Željko je čovek jakih moralnih i humanih principa jer kad god mu se neko, ko je u nevolji, obrati za pomoć, on postaje Samarićanin i nesebično pomaže onima kojima je ona neophodna, od domovine do bespomoćnih zemljaka, prijatelja, poznanika…

Nedavno je u otadžbinii, u Jagodini, predstavio u Književnom klubu „Đura Jakšić“, sa još nekoliko pesnika, svoju zbirku pesama „Vertikale“, dvojezično izdanje, na srpskom i nemačkom.

Devedesetih godina osnovao je kulturno udruženje Tenenum (na latinskom Knin), u Bazelu, a onda i časopis „Svetionik“; član je nekoliko književnih društava u Švajcarskoj i član Udruženja književnika Srbije. On nije običan prolaznik kroz ovaj život, već rodoljub, stvaralac i dobrotvor… Čovek za uzor.

Kćerka u Los Anđelesu

Branka živi i radi u Los Anđelesu, po zanimanju je arhitekta, i uspešno vodi svoju firmu što Željka čini ponosnim ocem, a ništa ne može više da obraduje jednog roditelja od uspeha svog deteta. Željko je Branki posvetio dirljivu pesmu, antologijskih razmera, čiji svaki stih gađa pravo u obe pretkomore srca.

Perom protiv nepravde

Za vreme bombardovanja Srbije, bio je aktivan u prvim redovima; prikupljao je humanitarnu pomoć, pisao članke razne listove u matici i Švajcarskoj.

– Nisam mogao pasivno, skrštenih ruku da posmatram nepravdu i propagandu koja je u švajcarskim medijima predstavljala ratna zbivanja. Nije mi ništa padalo teško, niti mi je predstavljalo problem – priseća se Željko.

Nagrade

Knežević je objavio 22 stručna rada iz oblasti inženjerske geologije, a za jedan od njih je dobio nagradu Beogradskog univerziteta. Za diplomski rad nagrađen je Oktobarskom nagradom Grada Beograda.