Bilans rada Tribunala u Hagu (3): Bahatost Karmela Ađijusa

Krutim pravilima iz Statusa rada Haškog tribunala navodi se da svi osuđeni imaju pravo da posle dve trećine odležane kazne budu pušteni na prevremenu slobodu. I sve dok na čelo Rezidualnog mehanizma nije došao sudija Karmel Ađijus to je bila uobičajena praksa. Poslednjih meseci Ađijus je uveo sasvim novu kategoriju „suđenja bez suda“. Svi koji žele da izađu na privremenu slobodu nakon što su održali dve trećine kazne to mogu da učine tek ukoliko priznaju da su počinili zločine za koje su i osuđeni i da se zbog toga duboko kaju. Među poslednjima, sredinom maja ove godine, Ađijus je odbio molbu bivšeg načelnika VJ, generala Nebojše Pavkovića koji svoju kaznu robija u Finskoj i mada mu je ostalo još svega sedam godina.

U odluci se navodi da se Pavkoviću odbija privremeno puštanje na slobodu zbog „težine njegovih zločina i njegovog očiglednog nedostatka rehabilitacije“ i smatra da „nema dokaza koji pokazuju postojanje ubedljivih humanitarnih razloga koji bi opravdali prevagu nad negativnom ocenom“. Pre njega, oktobra 2021. godine Ađijus je pustio na slobodu policijskog generala Sretena Lukića ali tek pošto je ovaj potpisao sudski dokument u kome se obavezuje na čitav niz ograničenja:

„Neću razgovarati o svom slučaju, uključujući bilo koji aspekt događaja u bivšoj Jugoslaviji koji su bili predmet mog slučaja, sa medijima, putem društvenih mreža ili sa bilo kim osim mojim pravnim savetnikom koga Mehanizam priznaje, ako ga ima, osim ako predsednik (Haškog tribunala) to nije unapred posebno odobrio. Neću davati nikakve izjave u kojima se negiraju zločini za koje je Haški tribunal bio nadležan, a za koje Mehanizam zadržava nadležnost, a koji su počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji…“

Lukić se ovih pravila mora pridržavati sve do 7. januara 2026. godine, kada mu ističe puna kazna.

Advokat Branko Lukić ističe da smo došli do apsurda da se samovoljom predsednika Mehanizma pravila ne poštuju ili apsolutno ne shvata suština „diskrecionog prava“ koje mu omogućava da nekoga pusti na slobodu ili ne:

– To ne znači da je on u isto vreme i sudija, tužilac i porotnik, već da se ponaša shodno dotadašnjoj sudskoj praksi koja je oslanja na mišljenje zatvora i države gde je taj osuđenik služio kaznu. Ukoliko zatvorska upravo kaže da se taj osuđenik rehabilitovao onda bi to trebalo da bude tako. Ali nije. Ađijus je na sebe uzeo za pravo da li se neko rehabilitovao ili nije i pritom mu ni to nije dovoljno, već od tih ljudi traže i da priznaju zločine, da se pokaju i ko zna šta još. Pa da su ti ljudi smatrali da su krivi, oni bi tu krivicu priznali na sudu i kazne bi im bile mnogo manje nego što jesu. Ovako, on od sebe stvara nekog „vrhovnog sveštenika“ koji sada pravi novo suđenje u kome je i sudija i tužilac i porotnik. Najapsurdnije je što on većinu ljudi odbija ne na osnovu sudske prakse Tribunala, već isključivo na osnovu sopstvenih prethodnih odluka i to je skandal svoje vrste – naglašava Lukić.

Ni Toma Fila nema „dlake na jeziku“ komentarišući ovu sudsku praksu.

– Zamislite samo tu bahatost, taj pravni apsurd da ljudima koji su se tokom svojih suđenja branili da su nevini, a sada od njih traži, da ako žele da se dokopaju slobode na osnovu pravila koje je važilo za sve ranije haške osuđenike, moraju da priznaju svoju krivicu, da priznaju nešto za šta nisu krivi. A Ađijusu čak ni to nije dovoljno. On je samog sebe stavio u poziciju Boga koji će lično da procenjuje da li su se ti ljudi dovoljno i iskreno pokajali, da li će žrtve prihvatiti da izađu na slobodu i ko zna šta još. Teško je da budem kulturan kada moram da komentarišem odluke Ađijusa – kaže Fila.

Kazna u kazni

Nikola Šainović, haški optuženik koji je 2016. godine izašao na slobodu upravo zahvaljujući mogućnosti da to učini posle dve trećine odležane kazne, ističe da je praksa koju je ustanovio predsednik Mehanizma Ađijus „nova robija“.

– Sada se praktično bez suda i sudija otvaraju novi sudski postupci. Od ljudi koji su već dovoljno propatili i dovoljno kažnjeni traži da se – u zamenu za slobodu – izjasne da su krivi. To je suprotno svim mogućim pravilima o pravnoj sigurnosti osuđenih lica – navodi Šainović.

Dodaje da je robijanje van granica svoje zemlje zapravo od početka bila „kazna u kazni“.

– Kao u periodu srednjeg veka, osuđenici u Hagu nisu bili osuđeni samo na visoke robije, već i na izgnanstvo iz svoje zemlje. To je dvostruka kazna.

Molba generala Krstića

Radislav Krstić, nekadašnji komandant Drinskog korpusa – prvi general optužen pred Haškim tribunalom, nedavno je, nakon što mu je isteklo dve trećine zatvorske kazne i uz silne preporuke zatvorske uprave i države Poljske, morao da se saglasi da se javno objavi njegovo pismo u kome „prihvata ličnu odgovornost za ratne zločine počinjene u Srebrenici“. On je takođe unapred morao da obeća da „ukoliko ga puste na slobodu“, tada neće istupati javno niti govoriti o događajima za koje je osuđen.

General Krstić ima 74 godine, nema desnu nogu, a tokom robijanja u Velikoj Britaniji samo zahvaljujući sreći je izbegao smrt. Od predsednika Mehanizma je u pismu zatražio samo jedno – da ostatak života provede sa svojom porodicom. Ništa više.

Dva procesa

Zvanično, pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove vode se još samo dva procesa. Prvi je protiv nekadašnjih čelnika Državne bezbednosti Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića koji su prvobitnom presudom oslobođeni, a zatim odlukom Žalbenog veća je taj proces krenuo iz početka, da bi u toj novoj prvostepenoj presudi svako dobio po 12 godina robije.

Drugi postupak se vodi protiv radikala Vjerice Radete i Petra Jojića koji su 2015. optuženi zbog nepoštovanja suda zbog čega je protiv njih raspisana i poternica, a od Srbije se traži njihovo izručenje. Sva je prilika da Mehanizam posle ova dva predmeta zaista prekida rad. Početkom jula trebalo bi da budu saslušani Vojislav Šešelj i još šestoro, bivših i sadašnjih radikala zbog istog krivičnog dela.

Šešelj je već izjavio da mu ne pada na pamet da razgovara sa haškim istražiocima, ali da će najverovatnije izjavu dati pravosudnim organima Srbije.

– Srbija neće izručiti ni Šešelja, ni sve one koje ovaj sud traži zbog nepoštovanja suda. Pretpostavljam da je cela ujdurma nastala zato što su osudili Albance koji su obelodanili brojne dokaze pre početka suđenja pred novim sudom. Valjda sada žele da pokažu kako su pred njima „svi jednaki“ – kaže Fila.