Bitka za Beograd u udžbenicima istorije (2): Nebo puno užarenih lopti

Možete nas prebrojati na prste, biologija čini svoje. Evo, pre desetak dana je preminula Bosa Đumić, bolničarka našeg Prvog bataljona Treće krajiške brigade. U zgradi pored mene živi još jedan moj saborac, ali je potpuno dementan…

Mene drže praunuci i unuci, ali i to što svake godine, u Prvoj beogradskoj gimnaziji održim „čas istorije“ o tim danima slave, kako smo oslobađali Beograd. Svako svoje predavanje završim rečenicom: „Dok se šetate Dorćolom ili Kalemegdanom, znajte da je u svakoj ulici poginuo najmanje jedan borac.“ I sada mi krenu suze kada se setim. U ta četiri dana koliko je trajalo oslobađanje Beograda poginulo je 52 moja saborca

Od Sremskog fronta do Trsta

Ovako počinje priču 95-godišnji Ljubiša Antonijević, jedan od retkih živih svedoka oslobađanja Beograda 20. oktobra 1945. On je penzionisani pukovnik JNA koji je profesionalnu karijeru završio kao načelnik Metereološke službe RV i PVO 1980. Sem u oslobađanju Beograda, učestvovao je i u proboju Sremskog fronta, zauzimanju Trsta, a zatim i školovanju u Rusiji…

Sada se ponosi sa svojih devet praunuka i pet unuka od kojih je jedan od njih, Petar, na Memorijalnom defileu Pobeda slobode nosio njegovu fotografiju, dok je njegov sin ponosno u rukama držao fotografiju dede Vladimira koji je 1915. poginuo na Kolubari.

– U porobljenom Beogradu sam završio Šestu mušku gimnaziju. Maja ili juna 1944, kad je počelo savezničko bombardovanje, prestali smo da idemo u školu i završne ispite smo polagali u Mirijevu, na jednoj poljani. Otac je sa bratom ostao u Beogradu, a ja sam sa majkom otišao na našu pradedovinu, u Koraćicu kod Mladenovca. Kad je oktobra 1945. kroz selo prošla Treća krajiška brigada, a bilo je to samo nedelju dana pošto sam napunio 17 godina, nisam imao dileme, odmah sam se priključio. Ni pušku nisam dobio, jednostavno, nije ih bilo za sve. Kasnije smo ih uzimali od mrtvih Nemaca ili ako neko naš pogine… Bio sam sin jedinac i kad je majka shvatila šta sam uradio krenula je za mnom, ali nije bilo šanse da me odvrati – počinje priču Antonijević.

Snajperi na crkvi

U Beogradu su uveliko trajale borbe kada su 15. oktobra preko Resnika stigli u Beograd, u Kursulinu ulicu i stacionirali se u zgradu sadašnjeg Onkološkog instituta.

– Naša jedinica je trebalo da oslobodi Dorćol, sve do Kalemegdana i na taj zadatak smo krenuli 16. oktobra. To je bukvalno bila borba od kuće do kuće, od ulice do ulice. To prvo veče, kad smo se probijali od Skadarske na dole, poginuo je vodnik našeg voda Jovica Antunović. Samo nekoliko minuta ranije je prilazio svakom vojniku i bodrio ga. Kad je došao do mene, pitao me je: „Hoćemo li da zapalimo po cigaretu?“. Nisam pušio, pa mi je dao dve bombone. Jednu sam odmah uzeo, a drugu stavio u džep. Počeli smo da se šunjamo uz zgrade kad je odjeknula eksplozija i bolničarka Bosa Majstorović je viknula: „Pogibe Jovica. I sama je tada bila ranjena.

Ljubiša Antonijević kaže da su te prve večeri, 16. oktobra, oslobodili današnju Bajlonijevu pijacu, a da su prave borbe nastupile tek na Dorćolu. Najviše njegovih saboraca je tu i stradalo, kod današnje Prve gimnazije u Dušanovoj ulici.

– To je tokom rata bila nemačka kasarna sa mitraljeskim gnezdom na krovu i okolo škole. Na tornju obližnje crkve Nemci su takođe postavili i puškomitraljeze i snajpere i bilo je gotovo nemoguće osvojiti tu tvrđavu. Tamo je najviše stradalo drugova iz Četvrtog bataljona.

Doprinos Italijana

Partizani su dva dana, 16. i 17. oktobra bezuspešno pokušali da slome otpor Nemaca. Tek druge noći Rusi šalju dva svoja tenka koja su rasturila bunkere, ali i mitraljesko gnezdo na tornju crkve.

– Onda smo mi upali u zgradu. Bila je bukvalno borba od učionice do učionice, od sprata do sprata. U tim borbama su veliki doprinos dali i pripadnici Italijanskog bataljona koji su se 1943. predali i odlučili da se u borbi protiv okupatora svrstaju na našu stranu.

Sledeći teži okršaj sa Nemcima bio je na Dorćolu, između nadvožnjaka u Dubrovačkoj ulici, gde se pre rata nalazila upravna zgrada Otpada i tadašnjeg Fudbalskog kluba Jedinstvo.

– Mislim da taj fudbalski teren i danas postoji, jedno vreme je tu bio FK Gradskog saobraćajnog. Uspeli smo da zauzmemo jednu zgradu u Gundulićevoj ulici i tu nas je 18. oktobra zatekla noć. Jedna od najupečatljivijih slika iz rata je vezana upravo za tu noć. Dobio sam naređenje da našim vojnicima u toj zgradi dostavim hranu i dodatnu municiju, a istovremeno, sa druge strane, sa zgrade Otpada, Nemci su u različitim vremenskim intervalima ispucavali svetleće rakete. I danas se naježim kad se setim te jezive ljubičaste boje. Kada ispale raketu mi legnemo i sačekamo da padne. Mrkla noć, u čitavom Beogradu nema struje i samo odnekud čujem brujanje tenkova, a nekoliko minuta kasnije na nebu, na stotine, hiljade svetlećih repova. To su bile granate iz kaćuša koje su letele ka Kalemegdanu i drugoj obali Save. Svaka kaćuša ispaljuje po 32 granate i onda zamislite dete od 17 godina kako leži, a iznad sebe gleda kako preleću ti svetleći grozdovi… Kao na filmu… Nakon toga su počele da odjekuju detonacije, a za njima i užarene lopte. Verovatno su pogodile nemačka skladišta municije ili goriva…

U slavu predaka

Uz pomoć Rusa, partizanske jedinice su uspele da 19. oktobra prođu ovaj deo Dorćola i rano ujutro, 20. oktobra krenuli na Kalemegdan – jednu od poslednjih linija nemačke odbrane.

– Krenuli smo ka vrhu tvrđave, iz pravca Donjeg grada, pored kapije Eugena Savojskog i Nebojšine kule. Na sreću, glavnina nemačke vojske se već povukla i mi smo se sukobili samo sa njihovom zaštitnicom. Kažem, na sreću, jer bi u suprotnom to bila gotovo nemoguća misija da osvojimo Kalemegdan. Suočili smo se s otporom koji smo relativno brzo savladali, pa je moj odred među prvima stigao do spomenika Pobedniku, čime su faktički bile završene borbe za Beograd.

Kasnije, na ulazu u Kalemegdan susreli su se i izgrlili sa Prvom proleterskom brigadom koja je nastupala iz Knez Mihailove ulice i Osmom crnogorskom divizijom koja je išla iz pravca današnje Pariske ulice.

– Kada se sve završilo došlo nam je u glavu da smo u oslobađanju Beograda prošli ne samo Ulicu majora Gavrilovića, već smo osvetili sve one naše pretke koji su hrabro izginuli 6. i 7. oktobra u odbrani Beograda 1915. Pobedili smo u slavu na naše pretke!

Zastava na Dizdarevoj kuli

U istoriju će biti upisano da su borbe za Beograd i zvanično završene onog trenutka kad se na Kalemegdanu zavijorila crvena zastava – slična onoj koju su Rusi postavili na Rajstag kada su oslobodili Berlin. Naš sagovornik otkriva da je to učinjeno iz praktičnih razloga.

– Nismo znali da li je bitka za Beograd okončana. Kada ste u grotlu o tome ne razmišljate. Čim smo slomili otpor Nemaca na Kalemegdanu, naš komandant, narodni heroj Đuraj Kovačević je naredio Blašku Mrđi da se popne na Dizdarevu kulu i krene da vijori zastavom. To je naredio iz dva razloga. Prvo, da bi ostale čete videle dokle smo došli i da slučajno ne otvore vatru na nas. Istovremeno, tom zastavom smo želeli da pokažemo i ruskim brodovima koji su već preuzeli kontrolu nad Savom, da smo to mi – saveznici, da ne bi otvorili na nas vatru iz topovnjača. Tek kasnije smo shvatili da je ovo mahanje zastavom označilo i završetak borbi za Beograd – priseća se Ljubiša Antonijević.

„Deda“ od 34 godine

Ljubiša Antonijević kaže da je u odredu bio najmlađi borac, a da je prosečna starost u njegovoj jedinici bila oko 22 godine.

– Baš ispod Kalemegdana, od neprijateljske granate je poginuo Lako Šobota. Imao je 34 godine i mi smo ga iz šale zvali Deda. Eto, toliko je naša jedinica bila mlada – priča naš sagovornik.

Užas rata

– Vole mladi da slušaju o svojoj istoriji, posebno o tome kako smo oslobađali Beograd od Nemaca. Ipak, uvek im govorim i o tome koliko je rat užasna stvar. Evo, da je od mojih 52 poginula saborca samo 10 preživelo, to bi bilo danas još najmanje 90 novih ljudskih života. Eto koliko nas je taj rat koštao – priča, jedva suzdržavajući suze, Antonijević.

Sutra – Bitka za Beograd u udžbenicima istorije (3): Kraj revolucije