Kičicom briše barijere

Prijatelje ponekad ne treba tražiti jer nas oni pronađu. Umetnost je polje na kome se prijateljstva poseju, niču, grade i učvršćuju. Vičenca je grad na severu Italije s velikim brojem Srba, grad u kome gosti i domaćini žive rame uz rame, upoznaju se, zbliže, druže i jedni druge zovu prijateljima. U „Vestima“ su se predstavili mnogi prijatelji našeg naroda, uglavnom umetnici, od pijanista, pisaca i vajara do slikara. U tom nizu je i 79-godišnja slikarka Đulijana Zoka (Giuliana Zocca). Ona je na jednoj od svojih slika (ulje na platnu), prikazala Srbiju, odnosno pejzaž našeg sela na kome se vide trešnje u cvatu. Imala je priliku da sretne dosta Srba, pa i jednu slikarku Slađanu Milošanović sa kojom je 2006. imala kolektivnu izložbu u galeriji La scaletta 62 u srcu Vičence.

Podsetimo, Slađanu smo predstavili čitaocima našeg lista. Ova Majdanpenčanka živi u Rezani kod Treviza, a talenat je ponela iz zavičaja kada ga je napustila sa 27 godina života, te daleke 2000. Pre dve godine je za „Vesti“ izjavila da umetnost ispunjava naš duh lepotom, radošću i milinom kao utočište od surove stvarnosti.

Đulijana kaže da joj je bila čast da izlaže sa Slađanom i da u okviru promocije dvojezične knjige stihova „Ikone i trnje/ Le icone e le spine “ autora Paola Melea i Rade Rajić Ristić (dopisnice „Vesti“ iz Italije) bude deo tog događaja kao prijatelj srpskog naroda:

– Srbi su u Vičenci cenjeni kao dobri sugrađani i vredni i srdačni ljudi. A što se umetnosti tiče, ona nema granice. To je moj neoborivi lični životni stav. Umetnost zbližava narode, ujedinjuje ih i odbacuje svaku vrstu predrasuda, stereotipa, mržnje i ksenofobije. Samo umetnost u sebi nosi snažnu produhovljenost i briše barijere. Nažalost, živimo u svetu nasilja i mržnje, gde se plasiraju ružne karakteristike ljudskog stvora kao pozitivne, a ono što je vredno i humano izvrgava se podsmehu. Zato mi umetnici imamo misiju da iz čoveka izvučemo najskriveniji atom dobrote i da ga iznesemo na površinu, a da ružno potopimo. Zvuči utopijski, ali ne i nemoguće. Sve ima svoj tok i svoje vreme, a sada je krajnje vreme da krenemo da menjamo svet, bez izgovora: ja ne mogu ništa, svi mi zajedno možemo mnogo! Ovo je vapaj svetu: ako ne sad – onda kad?

Đulijana je svoj talenat dugo nosila u sebi i kad je pre skoro trideset godina proslavila pola veka svog života, svoj pedeseti rođendan, kao poklon, izrazila je želju da od supruga i kćerke Elizabete dobije boje i štafelaj. Želja joj je, naravno, bila ispunjena. Tako počinje njena igra bojama na platnu.

– Tako su počele da niču moje prve slike, da poprimaju život, a naročito pejzaži, od kojih je prvi polje kukuruza. Inače, kukuruz me vezuje za prošlost i vraća u moje ne baš srećno detinjstvo. Rano sam, u četvrtoj godini života, ostala bez majke koja je preminula od teške bolesti, pa su me odnegovale tetke i otac koji se nikada više nije oženio. Život me nije mazio, ali sam opet imala lepo detinjstvo, na neki način i zahvalna sam mu na tome. Pružene su mi ljubav i pažnja mojih najbližih, a tetke su zamenile majku.

Počela je da slika žene sa svih meridijana, a najviše one koje mukotrpno i bore se da zarade hleb nasušni. Fascinirale su je pripadnice nežnijeg pola u Africi, Indiji, Kini, na Filipinima…

– Najviše su me zanimale žene, jer majka je žena, a zemlja je majka. Pogotovu one koje mukotrpno rade ne štedeći sebe da prehrane porodicu, one koje su u ratu ostale udovice sa malom decom. One su za mene majke hrabrost. Njima se divim. Htela sam da ih pokažem svima, da skrenem pažnju na njih, da pokažem da su one stub društva koje se i ne obazire na njih, jer ima preča posla. To su slike koje osuđuju tu ravnodušnost. Žene nisu slabije, one su samo nežne. Muškarac je taj koji se sroza do slabića. Zločin koji se desio nedavno, kada je nesrećnu Srpkinju Lidiju u Vićenci ubio njen bivši partner, veoma me je potresao. Pokazalo se da je žena nezaštićena od najbližih, od društva. Šta nam vredi da istražujemo kosmos, kad ne znamo da se ponašamo ni na zemlji prema najbližima. Tužno je sve to! Da li ovaj svet može da se spase, na to pitanje još tražim odgovor.

Duše se uvek prepoznaju

– U životu su me uvek privlačile osobe slične meni, nikako one drugačije. Iako često govore suprotnosti se privlače, u realnom životu nije tako. Duše se dugo traže, ali kad se prepoznaju, nikad se više ne odvajaju. Divila sam se samo skromnim i jednostavnim ljudima, koji vrede i znaju da vrede, dok sam odbacivala egzibicioniste, pogotovu one koji su prepotentni i misle da su iznad drugih. Njih sam se najviše klonila. Svuda ih ima, nažalost, i u umetnosti, ni ona nije pošteđena takvih – smatra Đulijana.

Anđeli čuvari

– Često sam sanjala mamu, kad god bih bila tužna ili nezadovoljna zbog nečega, uvek bi mi dolazila u san i govorila bi mi da ne budem tužna. Savetovala me je da ne smem da posustajem pod teretom života već da mu se radujem. Ti snovi su me, koliko god zvuči čudno i neverovatno, hrabrili i davali mi snagu da istrajem, da idem napred, da posle svakog spoticanja i pada ustanem. To su naši anđeli čuvari, zapravo, drage osobe koje nas ne napuštaju i kada odu iz ove dimenzije, prisutne su, ostaju uz nas – smatra naša sagovornica.