Danas bih igrao za Bajern

Fudbalski klub Skugrić iz istoimenog pitoresknog sela u opštini Modriča nedavno je proslavio veliki jubilej – 75 godina postojanja. To je bio povod za proslavu koju su uveličali veterani Partizana. Ipak, glavne zvezde skugrićkog skupa bili su dva fudbalera domaćeg tima. Zdravko Kuzmanović, donedavno uzdanica „orlova“, i Nikola Nikić, čigra sa levog krila iz najslavnijih dana Željezničara, kada je sarajevski klub harao jugoslovenskom ligom, ali i Evropom. Harizmatični Nikić, uvek raspoložen za šalu, lako je „podnosio“ to što je bio u centru pažnje. U Skugriću, u kojem je počeo veliku karijeru, i danas rado igra fudbal okupljajući često veterane sa prostora bivše Jugoslavije. I svi se odazivaju, znaju da ih u ovom selu očekuje, najblaže rečeno, lep provod.

Krenuo iz Skugrića

Kakav je osećaj igrati na svom terenu, u svom selu, gde je sve počelo?

– Velike su emocije, odavde sam potekao. Zadovoljstvo je biti na ovom terenu, to me vraća u prošlost, u neke lepe dane. Srećan sam što smo napravili ovaj lep stadion, teren je super, drži se i na 40 stepeni. Drago mi je što je ljudima stalo, i što su uslovi za igranje fudbala mnogo bolji nego kad sam ja počinjao. Klub postoji 75 godina, to nije malo. Prošle godine u julu doveo sam ovde legende jugoslovenskog fudbala, doći će ponovo u septembru. Bili su ovde Džaja, Pape Sušić, Baždarević, Fazlagić, Šurjak… Sada je došao Partizan, želim da im se zahvalim, oduševili su me, pošto su došli po ovoj vrućini. Uvek se u Skugriću nešto dešava. Drago mi je što se pojavio i „mali“ Kuzmanović, koji je odavde. Svi vole ovde da dođu, da uživaju, da se malo i provesele usput. Doći će opet, samo da ne umremo – počinje izlaganje Nikić.

Igrali ste protiv veterana Partizana na preko 40 stepeni, reklo bi se da ste u dobroj formi?

– Redovno igram, nedavno sam vodio veterane u Grčku, bili smo tamo 15 dana. Odmerili smo snage protiv Arisa, rezultat nije bitan. Ali zato smo ih „ubili“ kada je počelo „treće poluvreme“.

Samouki fudbaler

U Skugriću postoji značajna fudbalska tradicija?

– Skugrić je dao mnogo asova. Bilo ih je dosta boljih od mene, ali nažalost šira javnost ne zna za njih. Među njima je i moj brat, samo što sam imao tu sreću da doguram najdalje. Niže lige za vreme nekadašnje Jugoslavije su bile čudo, tu je bilo neverovatnih fudbalera koji bi danas „glat“ igrali u prvim ligama svih naših zemalja i po inostranstvu. Druga liga bivše Jugoslavije, ili republičke lige su bile jače od tih rangova takmičenja u Nemačkoj, siguran sam u to. Da ne govorimo o Francuskoj, Austriji… Svako selo ovde je imalo sjajne fudbalere, ma to je bio „strašni sud“. Svi veliki igrači su iz provincije. Mi na selu, osim lopte, nismo ni imali neku drugu zanimaciju. Imali smo ogromnu ljubav prema fudbalu, to nam je bilo sve. Tek u 20. godini je počeo da me trenira pravi trener, do tada sam bio „samouk“.

Kako vi samouk bolji od današnjih klinaca koji imaju sve uslove za dobar rad?

– Problem je u telefonima, internetu… Nisu dovoljno posvećeni. Vidim kad odem u čaršiju, pa sednem na kafu. Dvadeset njih sedi, svi gledaju u telefone, niko ni sa kim ne priča – kritikuje Nikola.

Čak i kad bi hteli da treniraju, kako napraviti tim od ljudi koji međusobno ne komuniciraju?

– Tačno je tako. Fudbal je jedan orkestar, ne čini ga 11 „violina“, moraš da imaš različite „instrumente“, tim je bitan, tim izbacuje pojedinca.

Gledam ovde nedavno utakmicu omladinaca, potukli se roditelji dece koja igraju za istu ekipu, „tvoj sin nije dodao mom sinu“. Svi roditelji misle da njihova deca treba da budu Mesi, Ronaldo, Džeko… a kad se ja setim da sam trenirao na šljaci. Krava bi slomila nogu na terenu gde sam ja trenirao! Ali, ništa nam nije smetalo. Kada sam izašao na Grbavicu prvi put imao sam osećaj kao da sam na Vembliju.

Da ste danas fudbaler, šta mislite kako biste prošli, bolje ili lošije nego u svoje vreme?

– Mislim da bih danas igrao najmanje u Bajernu ili nekom sličnom velikom klubu. I ne samo ja, nego svi u mojoj generaciji. Posebno sa našim ponašanjem, posvećenošću, treniranjem…

Željo za sva vremena

Veliki pečat ste ostavili u sarajevskom Željezničaru, bili ste jedan od miljenika navijača. Željo je imao poseban „šmek“ u bivšoj Jugi, svi su ga voleli?

– Apsolutno tačno, ne može tačnije. To je čudnovato, Željo je bio radnički klub. Gde god smo igrali, u Ljubljani, Rijeci, Beogradu, Nišu, Skoplju… ma svuda po bivšoj Jugoslaviji imali smo ogroman broj navijača. I to ne ovih što bi putovali iz Sarajeva, pa navijali, nego lokalci iz tih gradova. I to nije samo zbog izuzetne generacije koju je stvorio Ivica Osim, već je bilo i pre nas, generacija Bukala, Smreče, Berakovića, Smajlovića, Duspare… Uvek je Željo imao „to nešto“ što ga je odvajalo od ostalih klubova i zbog čega je svuda bio omiljen. I mene je publika posebno „gotivila“ iako je bilo u Željezničaru mnogo boljih fudbalera, nego što sam bio ja. Napravio sam grešku u karijeri posle utakmice sa Krajovom koju smo izbacili, iako su imali 14 reprezentativaca Rumunije. Pogrešio sam, jer sam otišao. Odigrao sam sjajno revanš protiv Rumuna, namestio tri gola, došao je menadžer iz Grčke i odveo me. Nisam igrao polufinale protiv Videotona i zato smo ispali. Da sam igrao mislim da bismo lagano prošli. Do danas ne mogu to da prežalim! Jer čekalo nas je finale protiv madridskog Reala. Problem je bio što smo mi mogli da idemo u inostranstvo tek sa 28 godina, pa sam tada „potrčao“ u Grčku. Trebalo je da sačekam do kraja te sezone. Danas klinac ode u inostranstvo u 18. godini, u 20. se vrati, u 22. godini završi karijeru – ocenjuje Nikola.

Da li je bilo ponuda da se vratite u Željezničar kao trener?

– Bilo je nekih ponuda, ali da budem iskren otišao bih jedino da nema ko da ih trenira, pa da ih spasim. Toliko sam dužan Želji!

Četiri godine u Bratstvu

Poslednji trenerski angažman imali ste u Bratstvu iz Gračanice?

– Proveo sam tamo četiri sezone. Kod nas je lakše dobiti Nobelovu nagradu, nego toliko vremena provesti u jednom klubu u kontinuitetu. Prešao sam za ove četiri godine 100.000 kilometara, a od toga najmanje 95.000 sam vozio u drugoj i trećoj brzini, i ne mogu više. Rekao sam to gradonačelniku Nusretu Heliću koji je sjajan čovek, iz naroda, ljudina. To je zaista sjajna sredina, neopterećena bilo čime, uživao sam radeći tamo. Ali jednostavno osetio sam da je došao kraj. Možda sam i mogao da postignem više kao trener, ali teško je na ovim našim prostorima da se probiješ. Iz Bosne su uspeli samo Osim i Vaha (Halilhodžić). Da budem iskren, mnogo sam bolji bio fudbaler nego trener. Ali ostavio sam neki trag i kao trener, bio sam u mlađim selekcijama BiH, četiri godine u juniorskoj, jednu u mladoj reprezentaciji, trenirao Edina Džeku, Miralema Pjanića… Kako to već ide ovde kod nas u Bosni, pa se rotiramo, jedne godine Republici Srpskoj pripada juniorska, pa sledeće mlada selekcija…

Mislite po ključu?

– Ma da, j…m ti ključ! Po ključu nam je cela država – nevoljno priznaje Nikić.

Nisam pilot

Da li su i treneri dovoljno stručni, motivisani?

– To je problem od pamtiveka. Problem je što su treneri ljudi koji nikad nisu „igrali lopte“, jednog dana sedeti na trenerskoj klupi! I ja sam se 2.000 puta vozio avionom, ali ne znam da vozim avion. S druge strane, pojedini „stručnjaci“ misle da ukoliko su samo gledali fudbal da mogu da budu treneri – kritikuje Nikola.

Gimnaziju „studirao“ sedam godina

Nikić je bio čigra s loptom, sjajan fudbaler, i ne tako dobar u školi:

– Škola me baš „htela“, temeljno sam „studirao“ gimnaziju sedam godina. Prijatelji se zafrkavaju sa mnom da su meni svi u selu školski drugovi. Svake godine idem na matursko okupljanje. Mislim da niko u istoriji školstva u Jugoslaviji nije išao sedam godina u srednju školu. Profesor matematike, koji me me je oborio, rekao mi je: „Ko nema u glavi ima u nogama.“ Tada nisam razumeo šta hoće da mi kaže, ali izgleda da je bio u pravu.

Blamaže Borca i Veleža

Predstavnici BiH se nisu proslavili na početku evrokupova, tačnije Borac i Velež su se propisno obrukali. Banjalučani su eliminisani od poluprofesionalaca sa Farskih ostrva, Mostarci su u prvoj utakmici poraženi kao domaćini od „konobara“ sa Malte. Kako to objašnjavate?

– To je teška blamaža. Farska ostrva imaju 42.000 stanovnika, Banjaluka 300.000, ništa mi nije jasno. Ali pitanje je koliko smo zaista ispred njih, nema ni ovde para, svi preživljavaju, očigledno nikoga više ne možemo da potcenjujemo. Problem u BiH su menadžeri. Danas ima više menadžera nego dece na treningu. A što je dobro nekad rekao i ser Aleks Ferguson, kada je u pitanju fudbal najveći „neprijatelj“ deci su njihovi roditelji. Sve to nije zdravo okruženje za razvoj fudbala – naglašava Nikić.

Srbija da igra 4-3-3

Šta očekujete od reprezentacije Srbije u Kataru?

– Ne želim da pametujem, da me neko ne shvati pogrešno, ali mislim da Piksi treba da promeni sistem, da igramo 4-3-3. Verujem da bismo tada dogurali najmanje do polufinala, jer imamo ogroman igrački potencijal. Mislim da ovih 3-5-2 nije za nas, teško je igrati sa tri štopera pozadi, koji su teški i spori. Neka im dođe ispred jedan Piksi, pa zamahne, pa ih sa krila napadnu Bahtić i Nikić, nema šanse da oni to „pohvataju“. Ako igraš sa tri štopera moraju da budu brzi, pokretljivi. Filip Kostić, koji je u Frankfurtu sjajan u ofanzivi, kod nas igra bočno, pokriva celu levu stranu, teško je to… Ali, verujem da ćemo da prođemo grupu, mada se nikad ne zna sa našim mentalitetom.

Reprezentacija BiH?

– Doveli su ovog Bugarina Ivajlo Petev, ne mislim ništa loše o njemu, i on je forsirao igru sa tri štopera, i mi dve godine nismo pobedili! A kada je promenio formaciju počeli smo da igramo mnogo bolje, mislim da bi i Srbija bila bolja ako promeni formaciju. To je moje mišljenje, neka se niko ne ljuti.

Osim najbolji trener i još bolji čovek

Često Nikić tokom razgovora pomene trenera Ivicu Osima. Ne krije da mu je, nažalost, pokojni Švabo obeležio karijeru. I ne samo njemu:

– Bio mi je kao otac, plakao sam kao dete kada je umro. Ljudina i fantastičan trener. Danas svi nešto filozofiraju i prave se mnogo pametni, a on je bio tako jednostavan, umeo je svima da priđe i da objasni šta želi od svakog igrača. Nije kod njega bilo nikakvog crtanja, čunjeva i sličnih stvari. I sve smo ga razumeli i znali šta treba da radimo na terenu. Da se Jugoslavija nije raspala „milion odsto“ sam siguran da bismo osvojili neku titulu, možda već u Švedskoj 1992. Tada su stasali „čileanci“, i nema sumnje da bi Osim od njih izvukao maksimum. Mijatović, Šuker, Prosinečki, Savićević… Kakva ekipa, bože sačuvaj i sakloni.

Da li vam je žao što niste igrali za reprezentaciju?

– Teško je bilo, došao sam u Želju sa 23 godine, a tada su igrali Šurjak, braća Vujović, Predrag Pašić, Šećerbegović, Okuka, Kajtaz… mnogo jaka konkurencija. Tada je za mene i Željo bio ogroman, nisam ni razmišljao o nacionalnom timu. Da mi je neko rekao da ću biti član Želje, ja bih peške došao u Sarajevo – iskren je Nikola.

Željezničar kao „recitacija“

Nikoli Nikiću se cakle oči svaki put kad se u razgovoru pomene Željo. Posebna emocija, pamti se mnogo detalja… Mnogi ljubitelji fudbala znaju na pamet čuveni sastav sa Grbavice iz sredine osamdesetih koji je predvodio legendarni trener Ivica Osim.

– Škrba, Berjan, Baljić, Komšić, Saračević, Čilić, Bahtić, Odović, Paprica, Baždarević, Nikić za manje od tri sekunde – „izdeklamovao“ je Nikić prvih 11 iz ekipe Željezničara, jednog od najboljih, ako ne i najbolji, u istoriji kluba.