Lepotica breza

U nastavku priče o omiljenom drveću, njegovoj lepoti i lekovitosti, u ovom vikend izdanju pišemo o brezi, koja nosi ime slovenskog porekla, a među najopevanijim je drvetom, reklo bi se, zbog toga što mnogima izgleda i doživljaju je tužno, ali njeni prekrasni listići i lepo stablo privlače pažnju ljubitelja prirode. Brezi je, uz brojne pesnike, i čuveni Sergej Jesenjin posvetio mnoge stihove, a u literaturi ima toliko opisa i recepata za lečenje njenim sokom, lišćem, pupoljcima.

U Srbiji raste nekoliko vrsta breze. Najčešća je obična ili bela breza (Betula pendula Roth.),
koja u našim šumama raste zajedno s drugim drvećem ili sama čini manje sastojine – šumarke, tzv. brezike. Pored Vlasinskog jezera, na kiselom zemljištu nekadašnje Vlasinske tresave, raste maljava breza (Betula pubescens Ehrh.), koja se nalazi na spisku ugroženih vrsta u „Crvenoj knjizi flore Srbije“.

Familija breza obuhvata oko 40 vrsta drveća i žbunja. Obično su kratkovečne vrste. Najčešće ih karakteriše bela ili veoma svetla boja kore debla. Listovi su nazubljenog oboda, na dugim drškama, spiralno raspoređeni na granama.

Jednodome su vrste; i muški i ženski cvetovi grupisani su u resama. Muške rese duge su od tri do šest centimetara, po dve ili četiri u grupi. Javljaju se u jesen, na vrhu ovogodišnjih grančica, a otvaraju se sledećeg proleća, zajedno s listanjem. Ženske rese su pojedinačne, duge oko 3,5 cm, široke oko centimetar. Javljaju se u proleće na vrhovima bočnih kratkorasta, zajedno sa listanjem. Plod je jednosemena krilata orašica.

Breza (Betula) je rod drvenastih biljaka iz porodice Betulaceae. Obuhvata oko 40 vrsta drveća i žbunja, od kojih se 11 nalazi na Crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode (International Union for Conservation of Nature (IUCN)) kao ugrožene vrste. Osim roda breza porodica Betulaceae obuhvata i rod lešnika (Cordžlus), roda jove (Alnus) i više rodova grabova (Carpinus i Ostrdža).

Naučni naziv potiče još od Rimljana i verovatno je galskog porekla, dok je domaće ime ovog drveta slovenskog porekla i slično je u većini slovenskih jezika. Skoro sve vrste breza rastu u hladnom i umerenom pojasu Evrope, Azije i Amerike. Većina vrsta može da raste u veoma nepovoljnim uslovima. Na primer, posle ledenog doba obična breza bila je jedna od prvih vrsta koje su nastanile slobodne površine nastale posle povlačenja lednika. Otporne su na niske temperature i najčešće mogu rasti na siromašnim zemljištima, suvim, kiselim i sl.

Nepropusna je za vodu i puna je vazdušnih jastučića, pa su severnoamerički Indijanci od nje pravili lake kanue. Poznato je da su stanovnici zemalja na severu Evrope brezovom korom pokrivali krovove kuća, koje su zatim zastirali zemljom i na njima sadili travu i drugo nisko rastinje. Ova drevna vikinška tradicija danas ponovo postaje aktuelna, posebno u Norveškoj. Ovakvi „zeleni“ krovovi imaju brojne prednosti. Veoma su teški, što pomaže da se kuća stabilizuje, odlična su toplotna i hidroizolacija, dugotrajni su, predstavljaju prostor za uzgoj raznog bilja, a vazduh unutar kuće čine kvalitetnijim.

Široka upotreba

Drvo breze, tvrde građevinari i etnolozi, oduvek se upotrebljavalo u stolarstvu, kolarstvu, tokarstvu i rezbarstvu, zatim za furnirske izolacije, za veštačku svilu i vunu.

Osim drveta i mogućnosti upotrebe ostalih delova breze čine se beskonačnim. Još u kamenom dobu ljudi su izrađivali odeću, obuću i posude od brezove kore, a koristila se i za štavljenje i kao papir.

Metle za opalo lišće

Smolom breze još su praistorijski ljudi učvršćivali vrhove kopalja i harpune na držalje. Iz kore se suvom destilacijom dobija se brezovo katranasto ulje, a zahvaljujući smoli brezovo drvo može goreti čak i dok je sveže i vlažno. Od tankih brezovih grančica i danas se izrađuju tzv. brezove metle, najbolji alat za čišćenje opalog lišća sa travnjaka.