Divim se Srbima!

Čitaoci „Vesti“ su imali prilike da upoznaju umetnike Karlu Galvan i Marija Pavana koji su svoje pesme posvetili Srbiji, Beogradu i našem narodu. Iste emocije prema Srbima gaji i njihov prijatelj i kolega sa kojim su radili kao profesori u školi „Almerico Da Schio“ u Vićenci. Đani Faćo (Gianni Faccio) je 75-godišnji profesor u penziji, aktivan u udruženju Bez granica i veliki prijatelj i saradnik udruženja Vidovdan.

– Bio sam nekoliko puta na priredbama udruženja Vidovdan i svaki put sam bio fasciniram narodnom nošnjom i folklornim igrama. Lepo je videti srpski narod kako se druži i kako ume da čuva svoje korene. Saznao sam da ima desetak udruženja u Venetu i to je baš lepo i za svaku pohvalu što mladi misle na očuvanje korena, jezika, običaja i kulture.

Skupa cena slobode

Smatra da je danas teško čuvati tradiciju:

– Divim vam se jer ste kroz istoriju skupo platili svoju nezavisnost i slobodu. Koliko su vas samo vekova Turci mučili i kinjili, a vi ste odbranili svoju veru. Poštujem vas zbog otpornosti, upornosti i izdržljivost. Poznajem dobro vašu istoriju, učio sam je ne samo u školi, već i samostalno sam se informisao i interesovao, a i predavao. Znam odlično o čemu govorim.

Počeo je, kaže, da se interesuje za interkulturu i probleme stranaca u školi u kojoj je predavao.

– Karla i Mario su veliki srpski prijatelji i to je najjača spona koja nas spaja. Kasnije je u našu školu došla i Rada (potpisnica ovih redova, dopisnica „Vesti“ iz Vićence). Mislim da je to bila školska 2003/2004. godina. Predavala je italijanski jezik strancima. Smatram da su najdragocenije vrednosti u životu ljubav, prijateljstvo i solidarnost. Samo ljubav rađa prijateljstva bez granica i to je ono što spasava svet. Zanimljivo je da sam počeo da pišem pesme i učestvovao na gradskom literarnom konkursu, ne znajući da su Mario i Rada u žiriju. Ni oni nisu znali da sam se prijavio jer su se radovi slali pod šifrom. Dobio sam prvu nagradu. Sa nostalgijom se prisećam tih divnih dana.

Ljubav je spas

Napominje da vrlo često odlazi u srpski restoran Rudnik jer voli našu hranu, a i tamo nailazi na srdačne i ljubazne ljude iskrenih osmeha.

– Svet je svima nama kuća i dom. Ne treba gajiti mržnju ni prema kome. Mesta na planeti ima za sve nas. Ja imam kosmopolitske poglede na svet i na život. Tako sam, upravo, u tom duhu vaspitao i svoju decu Marka i Anu. Moja kćerka živi već dugi niz godina van granica Italije, u Ekvadoru, na Andima sa četvoro dece, na visini od dve hiljade metara. Tamo gde duša oseća svoj mir – tamo je domovina, tako mi je rekla jednom prilikom.

Ukazuje da su za srpski narod devedesete godine bile tragične.

– Pratio sam pomno raspad jedne multietničke države. Mogu reći da mi je više nego žao, jer je ta Jugoslavija bila primer kako na jednom mestu može da živi više od dvadesetak naroda i narodnosti. Često sa Srbima razgovaram o tome i svi se čude kako sam dobro upućen. Imam u planu da sa Karlom i Radom posetim Beograd i da se i ja predstavim srpskoj publici, da promovišem pesme. Treba graditi kulturne mostove među narodima, dosta je ratova, razaranja i ubijanja, dosta je smrti – ova planeta treba da slavi život, a ne umiranje od tuđe ruke. Koristim ovu lepu priliku da preko „Vesti“ poručim svima koji su zavađeni da je vreme za opraštanje i za pružanje ruke pomirenja. Kada bi književnici i pesnici vladali, svega ovoga ne bi bilo. Previše je mržnje među ljudima. Virus je otuđio ljude, ne znaju više da se druže, da komuniciraju, da se šale i smeju. Pa to je poraz za čovečanstvo. Kuda će nas sve ovo odvesti velika je nepoznanica koja izaziva zabrinutost…

Ideali 1968. godine

– Ono što me u mladosti vezuje za Jugoslaviju je čuvena 1968. godina kada je i u Italiji došlo do studentskih pobuna. Mnogo je rečeno i napisano o tome šta je bila ova godina širom sveta. Sećam se samo da su se univerziteti povezivali dajući život italijanskom studentskom pokretu koji je lansirao slogan: „Studentski radnici ujedinjeni u borbi“. To smo i uradili u Vićenci. Tada sam pratio studente u Jugoslaviji, bili smo pod krovom istih ideala, da se pesnički izrazim – borili smo se za bolji svet. Ne znam da li je to ovaj svet za koji smo se mi borili? – pita se italijanski umetnik.

Ratovi kao biznis

– U vremenu razvijene tehnologijem, kada je život mnogo lakši i jednostavniji nego pre pedeset godina, ljudski stvor, da tako nazovem čoveka, i dalje ubija i ratovi su najvažniji izvor biznisa. Ima svega u izobilju i mesta za sve ljude na planeti, ali nema ljubavi i poštovanja, kad se ta dva osećanja budu ugnezdila u ljudska srca – biće konačno i mira na planeti, a do tada smo samo pasivni i nemoćni posmatrači, nažalost – ističe Đani Faćo.