Crvene ruže za Jelenu Savojsku

Po mišljenju mnogih hroničara, pa i najrespektabilnijeg među njima, Gavra Vukovića, prvog i najpoznatijeg crnogorskog diplomate, od svih devet kćeri knjaza Nikole, princeza Jelena se ipak izdvajala po svemu, i po dobroti i humanosti, i po lepoti i svestranom talentu koji je pokazivala od najranije mladosti.

Već u prvim danima boravka na školovanju u Petrogradu, pokazivala je, pored ostalog, izuzetan talenat i smisao za klasičnu muziku, književnost i slikarstvo, a veoma brzo je naučila i nekoliko evropskih jezika.

Uz sve to, već u tim ranim godinama je plenila izuzetnom lepotom. Njena školska drugarica Elza Bolderov ovako je opisala njenu pojavu u Institutu Smoljni u Petrogradu:

„Jednog jesenjeg jutra 1882. godine, u naš razred su doveli novopristiglu. ‘To mora da je princeza od Crne Gore’ – kaže mi drugarica. Veoma visoka, skladna, ima bujnu kosu tamniju od noći i retko lepe oči – oči ranjene srne.“

Od kavge do dvoboja

Pored svega toga, znalo se da je ona i kumče ruskog cara Aleksandra Drugog Romanova.

„Mladi veliki knjaz Nikola, nasljednik prestola (ruskog, napomena B. S), bio je zagledan u čarobnu princesu crnogorsku, još kao studentkinju Smoljnog instituta“, piše Gavro Vuković u svojim „Memoarima“. „U carskom dvoru bilo je mnogo pristalica da se nasljednik prestola oženi sa crnogorskom princesom, a i u javnom mnjenju, u ruskim društvima, kao i u štampi, bilo je još više pristalica za tu bračnu kombinaciju. Ali Njamice, udate za velikim knjaževima, sa caricom Marijom Fjodorovnom na čelu, nijesu dale čuti da se reče ne može carica ruska biti slovenskog porijekla, već kao i do sad – Njamica. Toga radi ta je misao ugušena prerano, a veliki knjaz Nikola bude vjeren hesenskom princesom, unukom kraljice engleske…“

I Bog sami zna kako bi se zaista sve i odigralo, da li bi neslaganje i otvoreno protivljenje carice majke Marije Fjodorovne i kneginja nemačkog porekla na ruskom dvoru, ohladilo čelo i srce mladog ruskog carevića i utrnulo njegove simpatije prema crnogorskoj princezi, da se baš u to doba u Petrogradu zbog nje nije desio jedan mučni, krvavi incident za koji će, potpuno nepravedno, zasluga biti pripisana princezi Jeleni…

Ona je tada imala tek sedamnaest godina. Na jednom velikom balu u Petrogradu, organizovanom 1890. godine, zbog nje su se sukobili Finac Karl Gustav fon Manerhajm i Srbin Arsen Karađorđević, brat kneza Petra Karađorđevića, odnosno dever najstarije Jelenine sestre Zorke. Kavga se završila dvobojom u kojem je Finac teško ranjen.

Nasrtljivo udvaranje

Hroničari nisu sasvim saglasni oko toga kako je stvarno došlo do dvoboja i ko je zapodenuo svađu. U ovoj priči istini se, po svemu sudeći, ponajviše primakao Renato Barneski u svojoj knjizi „Jelena Savojska“, možda i ponajboljem biografskom delu o njoj. On je, izgleda, nepobitno utvrdio da je incident izazvao Arsen Karađorđević, tada oficir ruske vojske.

Barneski ga opisuje kao čoveka teške naravi, kavgadžiju, koji je bio „prepotentan, drzak, često pijan“. Na balovima se uporno, sve nasrtljivije i sve grublje udvarao princezi Jeleni, iako je to bila sestra njegove snahe Zorke. Ona ga je dostojanstveno, ali odlučno odbijala i izbegavala, koliko zbog srodnosti i njegovog takvog ponašanja, još više stoga što je njenom srcu tada očigledno bio bliži, stasiti dvadesettrogodišnji Finac, takođe oficir ruske vojske, plemićkog porekla, koji je te noći, kad je Karađorđević preterao sa grubostima i uvredama na Jelenin račun, stao u njenu zaštitu. Učinio je to kao kavaljer, ali, po svemu sudeći, još više stoga što je i njega ta vižljasta učenica Instituta Smoljni opčinila od prvog susreta na nekom od prethodnih balova.

Kad se oporavio od rane zadobijene u dvoboju, Manerhajm je, osećajući se posramljenim, tražio da ga prekomanduju u neki od garnizona na Dalekom istoku. Pre odlaska, kako piše Barneski, svojoj dragoj zbog koje je umalo glavu izgubio, poslao je buket crvenih ruža sa porukom da je nikada neće zaboraviti i da se zbog nje nikada neće oženiti.

Poslednji susret

Manerhajm nije do kraja održao obećanje, oženio se koju godinu kasnije, dobio sina i dve kćerke, ali se taj brak raspao kad mu je sin umro u najranijem detinjstvu. Drugo obećanje je, po svoj prilici, održao jer do kraja života nije zaboravio prelepu crnogorsku princezu.

Iz kruga onih koji su joj bili najbliži i najodaniji do kraja života, Barneski je, kako tvrdi, saznao za jednu romantičnu i potpuno nepoznatu epizodu iz života kraljice Jelene. Svake godine, 18. avgusta, na Svetu Jelenu, njoj je, zavisno od toga gde se zatekla, stizao buket crvenih ruža, ukrašen svetloplavom i belom trakom. Ta tradicija je prekinuta za vreme Drugog svetskog rata i u godinama neposredno posle rata kad je Jelena živela u Egiptu, a poslednji put su joj ruže stigle u rečeni dan 1949. godine, kad je po savetu lekara boravila na Azurnoj obali, u Monaku. Tu joj je uoči Svete Jelene stigla prvo kratka, drhtavom staračkom rukom napisana poruka:

„Pre nego što umrem, molim za čast da se poklonim pred najlepšom ženom i najvećom kraljicom veka.“

Osoba koja je donela poruku, dodala je: „On želi da vidi Vaše visočanstvo poslednji put. Lekari mu daju još par meseci života…“

„Sutradan je jedan stari gospodin“, piše Barneski, „nesigurna koraka, ali još dostojanstvenog držanja, prošao kroz kapiju vile Les Arokari, držeći buket cveća u ruci. Crvene ruže, naravno, i, kao uvek, povezane belo-plavom mašnom, bojama njegove zemlje…“

Bio je to osamdesettrogodišnji maršal Karl Gustav Emil fon Manerhajm, legendarni nacionalni heroj Finske, koji je dva puta, 1918. i 1939, bio vrhovni komandant vojske i više puta potom (poslednji put od 1944. do 1946), bio i predsednik Republike Finske…

Četiri godine čamotinje

Princezu Jelenu su posle tog incidenta na petrogradskom balu počeli popreko gledati kao krivca. Čak i u ruskoj carskoj kući počelo se govorkati kao da njena lepota nije talična. Sve je poprimilo takve razmere, uzelo takvog maha, da je ona konačno morala napustiti Petrograd i posle osam godina se vratiti na Cetinje da tu čami i u podlovćenskom nedohodu čeka da je pohode njoj ravni prosci sa evropskih dvorova. Potrajalo je to pune četiri godine, sve dok se nije pojavio „krunisani“ mladoženja iz Italije, a da li je u međuvremenu, za te četiri godine čamotinje na Cetinju, još pred nekim uzdrhtalo njeno srce, da li je preko mora odnela neku neostvarenu ljubav, biće više reči u novoj knjizi potpisnika ovih redaka „Tajna ljubav kraljice Jelene“ koja uskoro izlazi iz štampe.

Ispovedila se unuci

Kraljica Jelena ni svojim najbližim i najprisnijim prijateljicama, čak ni svojim kćerkama, nikada nije pričala ništa o svojim romansama iz rane mladosti i predbračnog života. Jednom joj se, ipak, omaklo da prizna (da li svom prvom i najdražem unučetu, Jolandinoj kćerki Mariji Ludovikeli, kako sumnja Barneski) da je „u Petrogradu imala jednog zaljubljenog“, koji je zvao Lenočka, odnosno „da je nekome bila veoma draga dok je učila u Petrogradu“.

Očarala Italijane

Nije mnogo poznato da su, recimo, dve umetničke slike Jelene Savojske, nastale pošto se udala za italijanskog kraljevića, završile u sultanovom saraju u Carigradu, i da je, da bi se što više približila italijanskom narodu i zadobila njegovu naklonost i poverenje, sem klasičnog italijanskog, naučila čak i dijalekte, pa je, tako, dok je boravila u Napulju govorila napuljskim dijalektom, u Pijemontu pijemontskim…