Juga usred Šangaja

Na ulazu restorana stoji naziv YUGO uz boje SFRJ sa sve petokrakom. Unutra, na plafonu zastavice zemlje koja ne postoji već 30 godina, na zidovima retro posteri iz šezdesetih i sedamdesetih godina svih šest država Jugoslavije, u pozadini se čuju ritmovi tadašnje muzike, a na stolu stara dobra pljeskavica, kao s juga Srbije. Sve miriše na bivšu Jugoslaviju! Ovaj restoran i jeste „delo“ jugonostalgičara, ali ne na Balkanu ili, recimo, u Beču već u dalekom Šangaju. Čista egzotika, zar ne?

– Ceo lokal je retro, ima izgled neke kantine. Svako ko uđe prvo fotografiše prostor, pa popije rakiju i domaću kafu, a onda sve šta naruči. Gosti nam kažu da se osećaju kao kod kuće, čak i oni koji nisu s naših prostora. Kinezi, Kubanci, Nemci, Španci, Francuzi, svi su oduševljeni atmosferom i „not burger“ („nije burger“) pljeskavicom, šta svima moramo da objašnjavamo – počinje priču za „Vesti“ Vladimir Milošević (38), rođeni Beograđanin koji skoro sedam godina živi i radi u Šangaju i mnogo se zaželeo srpske pljeskavice, pa je sa drugarima Nikolom Uroševićem, Nikolom Romićem Džonijem i Vlatkom Mitaševim otvorio „YUGO grill“ u najvećem gradu Kine.

Domaćini za primer

Osim zidova, muzike, hrane i rakije, osećaj Jugoslavije donose i Milošević i Urošević koji su svaki dan u lokalu.

– Priđemo svakom stolu, popričamo, kažemo kako se pravi rakija, gde se nalazi stara Juga, kakvo more ima Crna Gora. Opišemo prelepu Dalmaciju, Zagreb, lepote Slovenije, ćevape Sarajeva. Pokušamo da objasnimo šta je Skadarlija, Šutku pored Skoplja (smeh). Mnogo priča tu ima koje stranci obožavaju da čuju, a mi im pričamo iz srca i to njima znači. Ne ulazimo u politiku, ratove i ostale gluposti. U našem lokalu smo svi Jugosloveni. Nema Srba, Hrvata, Makedonaca, Slovenaca, Crnogoraca, Bosanaca. Svi smo jedno i to nam se mnogo sviđa i zbližava nas. Dodajte po koju rakijicu i srca se odmah otvaraju – nadahnuto priča Vladimir.

Sve je počelo u decembru 2020. neobaveznim razgovorom tokom kojeg se Mitašev požalio Uroševiću da mu se jede pljeskavica („auuu, šta bih sve dao za pljeku“), a Nikola se složio sa njim. Tu je Vladi sinu ideja da otvore mesto gde će praviti pljeskavice „čisto da imaju gde da ih jedu, da se okupe i popričaju“. Nikola ga je podržao, a uključili su se i Džoni i Vlatko, ubrzo i Rade poreklom iz Niša. Kupili su roštilj na ćumur i posle nekoliko meseci isprobavanja, uspeli da naprave savršenu „pljeku“ te otvorili mali prozor u Šangaju sa pljekavicama. Računali su da im treba 35 prodatih „pljeka“ na dan da bi isplatili lokal, kad ono….

– Na dan otvaranja došlo 150 ljudi! Čekaju na ulici, red 20 metara, mi ne znamo kako da „izbacimo“ sve pljeke. Sve smo radili, mesili, pekli, stavljali priloge, nas petorica u tri kvadratna metra – seća se početaka Vladimir.

Zbog velike „navale“, samo dva meseca kasnije su uzeli lokal od 80 kvadrata i uredili ga kao „Jugu u malom“. Jelovnik su proširili s drugim gastronomskim specijalitetima našeg kraja, ubacili tursku kafu i rakiju i postali hit usred Šangaja.

Ljubav pre zarade

– Strancima je ovakav lokal totalno iznenađenje i veliko otkrovenje nečega šta nikada nisu videli u životu. Hrana je ta koja ih ostavlja bez daha, kao i osmesi drugih ljudi za stolovima, rakija koja im stavlja osmeh na lice… To stranci ne mogu da nađu po fensi lokalima u Šangaju – ponosan je sagovornik „Vesti“ uz komentar da se zaista trude da ostave lep utisak, a da nema čoveka koji nije dobio čašicu rakije na račun kuće skoro svaki put kada je došao da „klopa“.

Ne samo po ambijentu i sadržaju menija, od ostalih restorana se razlikuje po znatno nižim cenama i pića i hrane, kao i po znatno većim porcijama. Kod njih je sve nesvakidašnje, pa i politika poslovanja – nije im cilj zarada, već sreća i zadovoljstvo gostiju.

– Svi imamo firme i poslove, tako da ovo nismo otvorili zbog zarade, već zbog ljubavi – objašnjava Vladimir.

Mnogo para su, nastavlja, uložili, dali lepe plate zaposlenima, a šta zarade preko daju na nove elemente u kuhinji i baru.

– Srećni smo dok su ljudi koji nam dolaze srećni. Kada vidimo pun lokal onih koji uživaju u hrani, smeju se, pričaju i kažu da im je ovo najbolji restoran u Kini, nama je to najveća sreća koja postoji. Nema tih para koje bi ti donele taj osećaj kada ti skoro svi pohvale nešto što smo uspeli da uradimo iz ljubavi, svojim rukama i napornim radom – zadovoljno navodi jedan od, nazovimo ih, četvorice Jugo-musketara koji su srećni što, bar preko hrane i pića, mogu da predstave „našu zemlju“ i da dočaraju osećaj Balkana u centru Šangaja.

Raja za gurmane

Osim pljeskavice, u ponudi su gurmanska pljeskavica (koja je i najprodavanija), svinjski vrat i džigerica na žaru, ljute roštiljske kobasice, običan i šiš ćevap, pileći batak bez kostiju na žaru, pomfrit, pohovan kačkavalj, šopska i kupus salata i komplet lepinja. Iako oduševljeni, gosti su ipak imali „primedbu“ na pljeskavicu: “ It’s too big. Make it smaller! “ („Prevelika je! Neka bude manja“).

– Morali smo da ubacimo i vegeterijanski sendvič. Znam, bogohuljenje, ali šta ću, ovaj grad ima mnogo vegeterijanaca – pomirljiv je Vladimir.

Kinezi obožavaju Nanslafu

– Kinezi obožavaju Srbiju. Pitaju da li je ovo srpski restoran. Mi kažemo nije, ovo je jugoslovenski restoran. Oduševe se kada čuju Jugoslavija ili na kineskom Nanslafu. Znaju za Batu Živojinovića i film „Valter brani Sarajevo. Veoma su povezani s nama i znaju da im ne treba viza da dođu do nas i nama da dođemo u Kinu – navodi naš sagovornik.

Otišli na odmor, ostali da žive

Vladimir je u braku s Marinom Erdeljan, Beograđankom koju zna od 18 godine.

– Ona je moj životni saputnik i oslonac u životu koja mi daje punu podršku u ovom novom poslu pored naše Video produkcije “ Infinity“ koju zajedno već godinama vodimo u Kini – naglašava Vladimir.

S Marinom je 2015. došao na odmor u Šangaj gde je živela Marinina sestra. Jedan drugar ih je pitao da li bi snimili video za Bačardi, na šta su pristali jer je Marina filmski reditelj. Posle obavljenog posla dobili su ponudu da rade u jednoj video-produkciji u Šangaju.

– Odlučili smo da ostanemo u ovom prelepom gradu nekoliko meseci. To se pretvorilo u sedam godina – konstatuje Vladimir.

Samo fina muzika

Muzika u restoranu varira od starog disko retro stila iz Jugoslavije pa do Eyesburna, KKN (Kanda, Kodža i Nebojša), Plejboja, Sanšajna, Sarsa, Bijelog dugmeta i strane alternative osamdesetih, a nekada puste i stare beogradske tamburaše.

– Sve u skladu s ambijentom i nikako ispod granice. Jednom nas je jedna devojka, koja je slavila rođendan, molila da joj pustimo neki mulj od muzike za koji smo se od početka dogovorili da nema. Nakon tri sata smo pustili jednu pesmu, ali samo jednu i ušla je milicija i prekinula žurku, tako da od tada ide samo fina i pametna muzika – otkriva Vladimir.

Nije pljeka mačiji kašalj

S predubeđenjem da će lako napravili savršenu pljeskavicu „jer su Srbi“, nije bilo tako. Zajednički komentar na njihovu prvu pljeku bilo je jednoglasno „ovo je s**nje“. Nije imalo veze s pljeskavicom kakvu znaju i žele. Posle četiri meseca priključio im se Nišlija Rade, koji je (ispostaviće se pogrešno) tvrdio da zna da je pravi.

– Ajde Rade ovako, ajde onako, drži duže u frižideru, mesi duže, dodaj više soli, manje soli… Nakon četiri meseca napravimo pljeskavicu gde rekosmo: „Je**te, ovo je prava pljeka, bre!“

Nikakve veze s ugostiteljstvom

Vladimir radi kao direktor fotografije u svojoj firmi Infinity films, Urošević je doktor stomatologije, Romić menadžer, a Vlatko fotograf i ima svoj foto studio. Sve u svemu, niko nema nikakve veze s ugostiteljstvom, zbog čega su dodatno cenjeni od strane kineskih ugostitelja.

– Dolaze nam vlasnici najvećih restorana u Kini i ne veruju kakva je hrana. Odlepljuju! Kažu: „Ugostiteljski svet u Šangaju priča o „YUGO grillu“ , o ljudima bez ikakve pozadine u restoranu koji je napravio hranu iz ljubavi, hranu koja ne postoji u Šangaju, i upravo zbog toga imamo ogromno poštovanje prema vama“.

Želja za otadžbinom

Pričajući za „Vesti“ o restoranu, Vladimir je saznao i nešto o sebi:

– „Ja jugo-nostalgičar? (pauza). Rođen sam u Jugoslaviji. Muzika iz tog doba, filmovi, oblačenje, automobili, sve je bilo “ classy“ (sa stilom). U to vreme smo bili viša klasa za skoro ceo svet. Voleo bih da smo i dalje zajedno… Da, moguće da sam jugo-nostalgičar“.

Poslednjih godina mu, kaže, iz otadžbine najviše nedostaju porodica i prijatelji.

– Do pre šest meseci je i hrana, ali svu tu hranu sada imamo ovde – dodaje šeretski.

Vladimir dodaje da je do skoro dolazio jednom godišnje u Srbiju, ali da zbog kovida nije bio skoro tri godine.

– Veoma je teško sada putovati, a povratak u Kinu je neizvestan, tako da još nismo odlučili kada ćemo u posetu. Mnogo želim da dođem, da vidim moje roditelje, brata, njegovu decu i ostalu familiju, ludog kuma, moje skejtere ortake – nabraja setno.

Otkriva i da penziju ele da provedu negde na moru.

– Najverovatnije Boka Kotorska, neki mali stan koji gleda na more i možda mali bar na plaži. To nam je neki plan.