Za sve je kriv kontrabas

Iako je muzika njegova prva ljubav, Žarko Stepanov se obreo na Fakultetu dramskih umetnosti. Tako je uspeo da spoji svoje dve najveće strasti muziku i glumu i postane glumac koji uspešno gradi svoju karijeru u Pozorištu na Terazijama.

Prvu ulogu dobio je u seriji „Ljubav i mržnja“. Potom je igrao u serijama „Kuku Vasa“, „Komšije“, „Sinđelići“, „Vojna akademija“, „Senke nad Balkanom“, „Andrija i Anđelka“, filmu „Inkarnacija“. Igrao je i u filmu „Južni vetar“, a publika ga pamti po sjajnoj roli Slobe Kokota u seriji „Istine i laži“. Sjajne uloge ostvario je i u brojnim predstavama: „Mama mija“, „Viktor Viktorija“, „Ženidba i udadba“, „Glavo luda“, „Neki to vole vruće“, „Mister dolar“ i naravno „Brilijantin“. Završio je i srednju muzičku školu „Isidor Bajić“.

Solistički koncerti

Da opet bira profesiju, ponovo bi, kaže, bio glumac, jer je to, kako ističe, najlepši posao koji se radi do kraja života.

– Rođen sam u Novom Sadu pre 38 godina i muzika je, mogu da kažem, od najranijeg detinjstva bila deo mene. Otac Živko koji je radio u osiguravajućem zavodu i taj posao ga nije nešto preterano interesovao, jer je on velika umetnička duša. Bavio se muzikom, slikao amaterski i mislim da sam od njega povukao taj gen ka umetnosti. Uz njega, majku Vesnu i sestru Tamaru imao sam lepo detinjstvo. Glumom se u porodici niko nije bavio glumom, a eto ja sam postao glumac. Zapravo moj put je bio više usmeren ka muzici, nameravao sam da upišem Muzičku akademiju – počinje Žarko svoju priču za „Vesti“.

Kad je počeo da svira, kaže, kontrabas je bio duplo veći od njega.

– Već sa 11 godina počeo sam da nastupam. Imali smo u stanu jedan kontrabas, koji je stajao kao ukras. Otac me je vodio na te njegove svirke. Svirao je kontru i nekako mi se učinilo da je kontrabas najjednostavniji instrument, jer nema tu nešto puno da se pritiska, tako sam sebi uvrteo u glavu.

Devedesetih godina, u vreme hiperinflacije, otac je na svirkama zarađivao po 200, 300 nemačkih maraka i to nam je pomoglo da bezbolnije prođemo kroz taj težak period – kaže on.

Tako je, dodaje, počeo i sam da svira kontrabas. Najpre su to bile neke starogradske pesme i tada je sa drugarima počeo da pravi orkestar koji se zvao Zorule. Imao je tada petnaestak godina.

– Vremenom je naš orkestar prerastao u ozbiljan tamburaški orkestar. Osvajali smo razne nagrade. Svirali smo i klasičnu muziku, svi smo čitali note, i starogradsku, te neke evergrin melodije, tako da smo onda ušli u Kulturno-umetničko društvo „Sonja Marinković“. Imali smo svoje solističke koncerte, nastupali po inostranstvu… U Francuskoj, u Parizu svirali smo Srpsku novu godinu, pa u Italiji na velikom festivalu uličnih svirača, Nemačkoj, Engleskoj… Bilo je zaista divnih momenata – ponosan je naš sagovornik.

Prelomni trenutak da postane glumac, kaže, bio je njihov prvi nastup u Srpskom narodnom pozorištu, gde su svirali u predstavi „Evgenije Onjegin“ u režiji velikog Branka Pleše.

– Mi smo imali zadatak da sviramo u sceni bala. Voleo sam da gledam novosadske glumce, to me je očaralo i bio je to moj prvi kontakt sa daskama koje život znače. Upijao sam njihove monologe, gledao njihove scene. Bio sam prva ili druga godina srednje škole i rekao sam – e, ja ću biti glumac.

Za prijemni ga je spremala glumica Sonja Stipić. Žarko nije imao nikakvo predznanje, nije pohađao neku dramsku školu, poput „Dadova“, jer u Novom Sadu takvih škola nije ni bilo.

Čolina podrška

Za prijem na FDU pripremio je monolog iz „Banović Strahinje“, deo Sterijine „Pokondirane tikve“ i poemu „Mostarske kiše“ Pere Zupca.

– Upisujem FDU i to u klasi kod Dragana Petrovića Peleta i bio sam u njegovoj prvoj generaciji. Volim što sam bio kod Peleta, jer je on, pre svega, jedan izuzetan čovek, divan profesor i sjajan glumac. Mnogo smo od njega naučili. Bio nam je i profesor, ali i aktivan glumac, što je vrlo bitno. On nam je i pomogao da uđemo u posao i moja prva uloga je bila u predstavi „Mala trilogija smrti“ u režiji Nebojše Bradića – ponosan je.

Prvu ulogu sam dobio u seriji „Ljubav i mržnja“, a onda su dolazile i druge. Najznačajnija je svakako bila uloga Slobe Kokota u seriji „Istine i laži“.

– Interesantno je da sam konkurisao za lik Nikole Isidorovića, ali dobio sam ulogu Slobe i veoma mi je drago zbog toga. Serija je bila vrlo gledana, prija to, godi čoveku, ali moram da kažem da je pozorište moja najveća ljubav. Ono ima neku magiju, neku posebnu čar koju mi glumci ne možemo ni da opišemo. A serije su, naravno, nešto što donosi popularnost, kao i filmovi.

Žarko se oprobao i kao voditelj i to veoma uspešno.

– Tri godine sam radio na televiziji, vodio sam emisije „Naj od Naj“ i „Srećne vesti“. Vodio sam Jutarnji program na Naksi radiju tri godine. Tu sam ugostio mnoge velike pevače poput Zdravka Čolića, Kemala Montena, Vlade Divljana… Uvek sam nosio gitaru sa sobom i pomalo svirao u emisiji – priseća se naš sagovornik.

Posebno mu je, kaže, draga emisija u kojoj je Čola pevao, a on svirao.

– Zamolio sam Čolu da peva prvu pesmu sa kojom je nastupao 1966. ili 1967. godine u Bijeloj, a pevao je „Lejdi Madona“. Bila je to sjajna emisija. Inače sam radio i predstavu „Glavo luda“ u Pozorištu na Terazijama, a to je smislio moj dragi kolega Nikola Bulatović. Napravio je predstavu inspirisanu pesmama koje izvodi Zdravko Čolić i tu sam dobio glavnu ulogu. Igrao sam momka Luku koji dolazi iz provincije, ima svoj bend, pa odlazi na Beogradsko proleće. Čola je bio i na pretpremijeri i na premijeri, došao je da nas podrži. Tu smo izvodili njegove pesme „Ti si mi u krvi“, „Glavo luda“, „Pisaću joj pisma duga“… – ponosan je Žarko.

Trema kao podsticaj

Srećan je što je došao u Beograd, koji ga je, kaže, prihvatio raširenih ruku. Veruje da je u glumačkom poslu potrebna i sreća.

– Naravno, potrebni su i rad i talenat, ali ako nemate sreće da neko to primeti, talenat ostaje u četiri zida – smatra on i priznaje da je dosta samokritičan:

– Uvek kažem da sve može bolje i nastavljam da radim na sebi, i to je bitno. Nisu sve uloge fantastične, ali uvek treba težiti da se izvuče ono najbolje. Lepota je u učenju. Imao sam sreće da sam uvek ostvarivao odličnu saradnju s kolegama, od svakog od njih mogu nešto da naučim.

Žarko priča i da mu je u karijeri mnogo pomogao sluh.

– Često me pitaju ljudi da li je to presudno da se upiše gluma. Nije, naravno, ima mnogo glumaca koji ne pevaju, ali je meni to mnogo pomoglo u karijeri. Da ne pevam i da nemam sluha pitanje je kako bi tekla moja karijera.

Iako je dugo na daskama koje život znače Žarko nam otkriva da i dalje ponekad oseća tremu.

– Nekad je jača, nekad slabija, ali imam tremu i volim što je imam. Da mi ništa ne kulja u stomaku malo bih se zabrinuo. Ne znam kako bi izgledalo da na scenu izlazim bez male treme, jer volim i tu borbu s njom i volim da učim kako da je potisnem – iskren je.

Navodi i da je baš sad imao premijeru mjuzikla „Poslednjih pet godina“ u Madlenijanumu i to je, navodi, bio pravi muzički i pevački izazov.

– Neke numere nisu u mojoj baritonskoj lagi, pevački su teške, a sve vreme sam na sceni, imam dosta kostimskih promena i zahtevnu glumačku radnju. Za prilično kratko vreme smo morali da se spremimo za predstavu. Imao sam blagu sumnju da neću uspeti da savladam tako tešku ulogu, ali sam uspeo.

Letovanje na Korčuli

Direktna partnerka mi je Branislava Podrumac, koja je sjajna i to mnogo znači kad igrate jake emotivne scene. Pandemija korona virusa uticala je na sve pa tako i na glumce.

– Kako je vreme prolazilo tako mi je posao sve više nedostajao. Volim da glumim, da igram, bio sam se uželeo posla, pozorišta. Kad ne igrate malo se zakržlja, izgubite na kondiciji, kao u sportu, morate stalno da trenirate. Da, prošle godine sam snimao seriju „Jugoslovenka“ na Hvaru.

Voli da putuje i upoznaje različite kulture.

– Po Evropi sam dosta toga video, ali bih voleo u budućnosti i više da vidim, recimo Aziju, Ameriku.

Rado se seća detinjstva i letnjih odmora na Korčuli, gde je njegov deda po majci imao kuću.

– Voleo sam te letnje odmore i uvek se sa nostalgijom sećam tih dana. Inače, deda je bio pukovnik, bio je učesnik bitaka na Sutjesci i Neretvi, a bogami prošao je i Igmanski marš. Vojnici su stavljali loj u čizme da bi pobedili opaku zimu. Moj deda Svetozar Vukadinović je bio pravi gospodin. Obično kad kažete pukovnik odmah se pomisli na nekog strogog brku, a moj deda je bio sve suprotno od toga. Bio je niži čovek, pitom, plav. Majka mi je nedavno poklonila knjigu o kragujevačkom bataljonu, gde je i moj deda upisan. Ima čak i jedna fotografija koju je uslikao, a gde su Tito i Hruščov. Inače dobio sam ime po deda Žarku, očevom ocu.

„Briljantin“ kao ulaznica

– Srećan sam što sam u svet pozorišta ušao predstavom „Briljantin“ u režiji Miše Vukobratovića, gde sam igrao glavnu ulogu. Partnerka mi je bila Ivana Popović, koleginica sa klase i kuma. To nam je bila ulaznica za Pozorište na Terazijama gde smo i dan-danas.

Divna publika u dijaspori

– Gostovao sam u Švajcarskoj u Luganu pred našom dijasporom. To gostovanje mi je ostalo u veoma lepom sećanju. Ostali smo tri dana i mogu reći da je naša publika u dijaspori zaista divna. Ti ljudi zaista vole umetnost i drago mi je što sam imao priliku da nastupam pred njima.

Uloga kao salivena

– Bilo mi je zadovoljstvo da gradim lik Slobe Kokota. Kad se dublje pogleda može se reći da imam sličnosti sa tim likom. Sloba je jedno veliko dete, kao što sam i ja. I to mi je bila polazna tačka, tako sam gradio lik. Onda sve teče lakše, kao kad obujete cipele koje vas ne žuljaju.