Carstvo sira na Povlenu

Ivana iz Žagubice i Dejan iz okoline Kosjerića upoznali su se i zavoleli na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Zajedno su diplomirali, pa bez mnogo pregovora rešili da žive u selu Radanovci na obroncima Povlena. Osim što uživaju u prirodnim lepotama i čistom vazduhu, rešili su da tamo razviju biznis i ponude nešto novo na tržištu – sir sa kajsijom, malinama, kokosom, pa čak i sa aronijom.

Dejan Gligorijević je odrastao u pomenutom planinskom selu nadomak Kosjerića, Ivana u varošici okruženoj Homoljskim planinama, a da se upoznaju prste su umešali sudbina i ljubav prema biljkama. Danas su oboje diplomirani inženjeri poljoprivrede koji se bave proizvodnjom sira.

– Moja porodica se već 40 godina bavi mlečnim govedarstvom, od čega profesionalno poslednjih 15 godina – počinje Dejan priču. – Imamo 20 muznih krava, i uz to još i junice, bikove, telad, tako da je ukupan broj uvek oko 40. Godišnje proizvodimo 100.000 litara sirovog mleka, od čega najmanje 70 odsto bude isporučeno mlekari kao sirovo mleko, dok manji deo mi preradimo. Mogli bismo i više, jer postoji tržište, ali nam nedostaju objekat i oprema. Svaki dan smo sve bliži mini-mlekari, ali za to treba dosta novca, pa gradimo polako koliko možemo. U improvizovanim uslovima uz mnogo muke pravimo oko 50 kilograma sira nedeljno, ali ne odustajemo!

Bogata ponuda

Zbog niske otkupne cene mleka kod mlekara, ideja prerade mleka postoji već dugo u Dejanovoj porodici, ali je igrom slučaja to skoro došlo na red.

– Radionicu sira Kajsija osnovali smo Ivana i ja prošle godine. Naš fakultetski smer nas je učio da budemo lekari za biljke, diplomirali smo na zaštiti bilja, što nema mnogo veze sa proizvodnjom sira, ali kako se za potrebe farme bavimo i biljnom proizvodnjom, znanje sa fakulteta se i te kako može upotrebiti – pojašnjava naš sagovornik.

U radionici je od samog početka pravljen kremsir klasik, po strukturi drugačiji od svega što se može naći u Srbiji – ima kremastu strukturu, može se mazati, ali se može i seći u kriške. A onda su rešili da asortiman prošire neobičnim kombinacijama.

– Klasik je prilično neutralnog ukusa, pa smo prvo probali sa ljutom paprikom, bosiljkom i peršunom. Potom smo probali kombinaciju sa kajsijom kako bismo imali sir dostojan imena radionice. Kasnije su nastale kombinacije sa aronijom, brusnicom, malinama… Jedino se nije slagao sa čokoladom – nabraja Ivana kroz osmeh.

Ističe da njihov sir u sebi sadrži samo mleko, malo maje (sirila) i malo soli, ne dodaju šećer, tako da sav ukus potiče od sira i samog voća.

– Kajsija, na primer, ima jednu blagu gorčinu u siru koja se na prvi ukus ne uklapa, ali već posle nekoliko minuta tražite da probate. S druge strane, brusnica je dosta slađa i u siru podseća na neki voćni jogurt. Iskreno, ne znam kako bih opisao sireve, morate da probate. A svi kada probaju imaju isti odgovor: „Mmm“, tako se naši sirevi najbolje opisuju – dodaje šeretski Dejan.

Iako kombinacije zvuče zanimljivo, nametnula su se pitanja kako kupci reaguju na nove slatkaste sireve, prolaze li te kombinacije kod Srba s obzirom na to da su mnogi privrženi tradicionalnim ukusima i nisu za kombinovanje slatkog i slanog ukusa.

– Tržište u Srbiji je prezasićeno kopijama i prevarama, a ovo je nešto novo, pritom autentično srpsko. Još vam ga donesu baš oni koji ga proizvode od svog mleka i svojim moralom garantuju za kvalitet. E, to je nešto što ljudi vole i žele. Možda će nekog iznenaditi, ali imamo nekoliko mušterija koje su u penziji, a nedeljno jedu po kilogram sira sa kokosom ili kajsijom i kombinuju ih sa vinima, džemom ili šta im se već svidi – tvrde naši sagovorici.

Upornost i elan

Ne često, ali dešavalo se da nalete i na komentare da Srbija nije zemlja za eksperimentisanje i slatkaste sireve.

– Bilo je nekoliko komentara da sir treba da ostane sir i da mu ne treba ništa dodavati kako bi deca znala šta je autentično srpsko… Na to bih citirala Dejanov odgovor: „Ako može brak bez ljubavi, veza bez obaveza, mleko bez laktoze, kafa bez kofeina, pivo bez alkohola, škola bez đaka, crkva bez vernika, pa može onda i sir sa suvom kajsijom ili kokosom.“ A ako deca iz kuće nisu ponela osnovno vaspitanje i usađenu ljubav prema svojoj domovini, pa nema tog sira i kajmaka koji će ih popraviti i izvesti na pravi put – kategorična je Ivana.

Gligorijevići razmišljaju o odlasku iz Srbije, ali samo na kratko, zbog usavršavanja.

– Još smo i te kako zaljubljeni u ovo mesto i očarani zalascima i izlascima sunca tako da ne planiramo nigde da idemo. Želeli bismo, naravno, da obiđemo sirane u Francuskoj, Irskoj, Italiji, Švajcarskoj i Sloveniji, ali samo kako bismo naučili nešto novo i to preneli u našu zemlju – ističu mladi sagovornici, ubeđeni da se u Srbiji može lepo živeti od sopstvenog rada i ulaganja.

– Kada bi čovek ovde radio odano i vredno kao u inostranstvu živeo bi podjednako dobro kao i u drugim državama. Osnovna razlika je u institucijama, birokratiji i odnosu prema radniku. Ovde se može živeti od svog rada, mi smo primer za to, evo živi smo. Za uspešnost posla koji radite treba mnogo rada, upornosti, ali i entuzijazma i elana. Prošlo je vreme kada je moglo da se pravi bilo šta. Osluškujemo tržište kao otkucaje srca kod novorođenčeta i na svaku naznaku za nezadovoljavajući trzaj reagujemo preventivno. Jednostavno se morate truditi i imati isti odnos prema svakom

kupcu, bez obzira na to da li će on kod vas pazariti za 200 ili 20.000 dinara.

Od peršuna do divlje kupine

Stalna ponuda „kajsije“ su klasik, paprika, bosiljak, peršun, susam, kokos, aronija, brusnica i kajsija. U toku sezone imaju sir sa svežim malinama i divljim kupinama. U ponudi će se uskoro naći sirevi sa liofilizovanim voćem, pre svega borovnicom i malinom, a počinju i sa pravljenjem sireva u maslinovom ulju. Ivanin favorit su sirevi sa brusnicom i malinom („kad ima svežih malina“), dok se Dejan drži slanih varijanti – sa paprikom i susamom „koji se odlično uklopio u sir i dao mu specifičan ukus“.

– Najbolje se uglavnom prodaje klasik, a prati ga susam. Mada se to menja, prodaja zavisi od nedelje do nedelje – navodi Ivana.

Sve sami rade

Dejan je odrastao u Radanovcima i od malih nogu radi na polju i na farmi.

– Obrađujemo oko 25 hektara zemlje, a nikad nismo imali radnike. Sav posao obavljamo moji otac i majka, Ivana, moj mlađi brat i ja. Majka Rosa je zadužena za mužu i brigu oko krava, otac Željko se bavi poslovima u polju, Ivana je zadužena za pravljenje sira, brat Darko pravi stočnu hranu i hrani krave kad nije u srednjoj školi. A ja radim sve. U suštini, niko nema striktno zaduženje. Svi znaju da rade sve tako da gde jedno stane drugo uvek može da nastavi, pa posao nikad ne trpi. Svi umemo da držimo peglu, ali i da vozimo traktor, pravimo sir, muzemo krave… Trudimo se da smanjimo troškove, ali i da sve što proizvedemo bude ekološki ispravno.

Planovi i želje

– Bože zdravlja, ako se izborimo i uspemo da napravimo mini-mlekaru očekuje nas ozbiljna proizvodnja polutvrdih i tvrdih sireva sa specifičnim zrenjem, koji se kod nas uglavnom uvoze. Želja nam je da proizvodimo te sireve i tako budemo prisutni u restoranima širom Srbije. Želeli bismo da poradimo na brendu srpskog sira, stvorimo autentičan sir ovih prostora, ali i damo doprinos značaju svih ostalih sireva kao kulturnom dobru naše zemlje (sjenički, pirotski, šarski sir…)

Sloboda, samostalnost i mir

Zašto su izabrali selo za život, kažu, da je odgovor jednostavan.

– To su manje-više tri činjenice: sloboda, samostalnost i mir. Ne zavisite mnogo od semafora, šaltera, redova u banci, samoposluzi… Najveći deo stvari koje su vam potrebne možete i sami proizvesti, a ujutru vas bude ptice, a ne gomila automobila koji prolaze ispod prozora. Sa druge strane, želeli smo da nam deca rastu uz nas, da pored toga što ćemo ih roditi mi im budemo i roditelji u pravom smislu te reči, e jedino ovakav vid života i rada to dozvoljava.

Uskoro stiže beba

Gligorijevići u šali kažu da imaju 48 godina, ali ukupno. Nedavno su proslavili četiri godine veze, od čega su u braku skoro godinu i po:

– Na pitanje o privatnim i poslovnim planovima možemo da odgovorimo zajedno, jer su nam želje iste. Mi to zovemo brak iz ljubavi. Šalu na stranu, privatna želja, koja se već hvala Bogu lagano ostvaruje, jeste da budemo roditelji, pa još bar dva puta isto tako (Ivana je u petom mesecu trudnoće). Uz to, naravno, puno zdravlja. Što se posla tiče, bili bismo i više nego zadovoljni i srećni ako bismo uspeli da se izborimo za mini-mlekaru. To bi značilo da možemo da preradimo svo mleko i da živimo nekim normalnijim životom, pre svega u pogledu zarade.