Verom protiv straha

Makedonske vlasti i dalje istražuju kako je krajem prošle godine došlo do ozbiljnog skandala, ali i svetogrđa kada su preimenovane freske srpskih srednjovekovnih vladara i svetitelja u manastiru Sveti Joakim Osogovski kraj Krive Palanke. Da podsetimo, sveti carevi Uroš i Lazar, i sveti kraljevi Milutin i Stefan Dečanski „postali“ su car Vladimir Kievski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka.

Čitav skandal je obelodanilo Srpski kulturni centar Spona iz Skoplja koji je podneo krivične prijave protiv „nepoznatih izvođača radova“.

Smeta im sve što je srpsko

U intervjuu za „Vesti“, jedan od episkopa Pravoslavne ohridske arhiepiskopije Srpske pravoslavne crkve u Severnoj Makedoniji, vladika pološko-kumanovski i mjestobljustitelj debarsko-kičevski Joakim (Jovčevski), ističe da ideja o ovakvom falsifikovanju istorije „nije došla preko noći nego je tinjala dugo vremena čekajući da se ispuni u svoje vreme“.

Kako je došlo do toga da se imena srpskih vladara i svetitelja na ovaj način falsifikuju?

– Pitamo se iz kakvih je pobuda to učinjeno? Uslovno govoreći, ukoliko je to zlonamerno učinjeno onda je to sa određenim ciljem, a takva ideja nije došla preko noći nego je ona tinjala dugo vremena čekajući da se ispuni u svoje vreme. Da se brišu na freskama imena srpskih svetitelja to je nerazumljivo. Ima se utisak, analizirajući ovaj vandalski čin, kod nekih kao da im smeta sve što je srpsko i za njih neprihvatljivo. Onaj koji je to uradio bez straha i stida je to uradio, i dobro bi bilo da se takvi sete iz istorije crkve, kako prolaze i kako završavaju zemni život oni koji ustaju na Crkvu Božiju, u ovom slučaju oni koji menjaju imena određenih likova svetitelja sa drugim kako bi izbrisale istorijske činjenice. Oni takvim načinom unose smut u vernom narodu i stvaraju sablazne. Molimo se da im Bog otvori oči da bi videli, kako ne bi srljali u zlu i u večnu propast, nego da se pokaju, preume. Govori nam Gospod: sablazni će doći, ali teško čoveku onom kroz koga dolaze sablazni (Mat.18,7).

Da li je ovo jedini slučaj falsifikovanja srpske istorije unutar srednjovekovnih crkava i manastira ili takvih primera ima još?

– Koliko nam je poznato ima i drugih takvih slučajeva. Primera radi: u manastiru u selu Žurče, u blizini Bitolja vidi se da je na fresci Svetog Save s desne strane brisano ime srpski. U manastiru u selu Lešak kod Tetova postojala je freska Svetog Lazara zajedno sa Svetim Atanasijem. Posle miniranja manastirske crkve 2001. godine, manastir je bio u razrušenom stanju. Prilikom obnavljanja svetinje obnovljena je freska samo Svetog Atanasija, dok je Svetog Lazara izostavljena.

Šta se još radi u pokušaju da se „prekroji istorija“, odnosno prisvoji imovina, ali i istorija Srba i SPC u Severnoj Makedoniji?

– Konkretno na to pitanje ne mogu dati odgovor jer nije mi poznato. Ali, na koji način se dolazi do „prekrojavanja istorije“, uopšteno govoreći možemo sagledati na primerima kako iz istorije Crkve, tako i iz opšte istorije. Ako se vratimo unazad u prošlim vekovima, vidimo na koji način se anuliraju istorijske činjenice i na koji se način vrši prekrojavanje istorije, odnosno oduzimanje teritorije jedne zemlje, stvaranje raskola… Moćnici ovoga sveta za ostvarivanje svojih planova u tom pravcu koriste razne metode: zaplašivanje, podmićivanje, ucenjivanje, uvođenje sankcija, režiranje ratova i tako dalje.

Koji je vaš komentar ovih događaja?

– Odgovor je dat u prethodnim pitanjima, no možemo još dodati sledeće. Ovo što je urađeno na ovakav brutalan način, posebno kada se radi o crkvi i svetiteljima Božijim koji su iz srpskog roda i zamenjuju se imenima sa drugim svetiteljima koji nisu iz Srpske crkve ovakvi i slični događaji govore sami po sebi. To se radi tendenciozno sa određenim ciljem, da se briše svaki istorijski trag. Vidi se da onome ko je to uradio smeta sve što je srpsko, pa i sami srpski svetitelji.

Besni demonska zloba

Kakva je trenutna situacija kada je reč o životu i radu vas kao episkopa, ali i sveštenika u vašoj eparhiji?

– Zasad u ovim uslovima u kojim se nalazimo, teče u normalnom poretku.

Vreme je Božića, najradosnijeg hrišćanskog praznika. Koja je vaša poruka pravoslavnim vernicima, a posebno u srpskoj dijaspori?

– Borba koja je počela u Vitlejemu, između Onoga koji je na zemlju doneo nebeski mir i sile zla i tame ovoga veka vodi se neprekidno i sve više jača, a ta borba je počela još onda kada je Irod pogubio Vitlejemske mladence računajući da će među njima ubiti Bogomladenca. Ta borba se odvija u čitavom svetu, na svakom mestu i ona se odvija unutar svakoga čoveka. I sada besni ta demonska zloba i zloba neprijatelja Hristovih, koji iznalaze nove metode i tehnologije za porobljavanje ljudskoga roda.

Šta je vaš savet, šta činiti u ova teška vremena?

– Da bi spasli svoje duše, da bi se ljudi oslobodili paničnog straha koji je zavladao u srcima mnogih govori nam Gospod: „Trpljenjem spasavajte duše svoje“,“Ne bojte se, ja pobedih svet!“. Pokažimo trpljenje i istrajmo u veri. Ovde nam je dobro setiti se Svetog mučenika i ispovednika za veru, ugledajmo se na njihovu veru, podvig i život. Molimo se Gospodu Bogomladencu, kome sva tvorevina Božija hita da se pokloni Caru koji se rodio od Djeve, Tvorcu Svome, Anđeli mu prinose pojanje, pastiri-pobožno ushićenje, zemlja-pećina, pustinja-jasle, a rod ljudski Majku Djevu, Koji je radi nas ljudi postao čovek da zaštiti verne svoje – Crkvu svoju na Njegovoj krvi osnovanu. Pokajanjem vratimo se jedinom Čovekoljupcu Gospodu Hristu Bogu našemu, utvrdimo sebi u veri u Njega kako bi On Svoj mir uselio u srca naša i ispunio srca naša Božićne radosti i onda će svaki panični strah ovoga sveta bežati iz čoveka. Neka bi svakog čoveka obasjala svetlost Vitlejemske zvezde da svi s radošću uskliknemo anđelskim slavopojem: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, i među ljudima dobra volja!“ To je moja poruka, ne samo pravoslavnim vernicima u srpskoj dijaspori nego svim pravoslavnim hrišćanima na svim kontinentima. Sve pravoslavne hrišćane pozdravljam sveradosnim Božićnim pozdravom mira i ljubavi: „Mir Božiji! Hristos se rodi!“

Topot antihristovih sila

Kako se može opisati današnji, savremeni svet?

– A kakvo je stanje današnjeg sveta kada se bliži svome kraju, i približava se dan Strašnoga Suda kada će doći Sin Božiji Večni Sudija da svakome da po njegovim delima. Potpuno moralno rasulo, moralna propast, sodomizam se širi na sve strane i hoće da preplavi ceo svet. Čuje se topot antihristovih sila. Oni dolaze da prožderu zemlju i sve što je u njoj. Nailaze talasi mutnih voda koji hoće da potope sav ljudski rod. Vrši se strašan pritisak na pravoslavnu veru, na Crkvu Božiju. Evo šta nam govori o tome Otkrivenje: „I zmija ispušti za ženom iz usta svojih vodu kao rijeku, da bi je rijeka odnijela (Otkr.12,15)“.

Zamonašen u Cetinjskom manastiru

Episkop Joakim (Jovčevski) rođen je 1949. u Lukovu kod Struge.

Studirao je na Građevinskom fakultetu u Skoplju, ali je 1992. diplomirao bogoslovlje na Bogoslovskom fakultetu ‘Sv. Kliment Ohridski“. Zamonašio se četiri godine kasnije u Cetinjskom manastiru.

Iste godine 12. jula, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije rukopoložio ga je za jerođakona, a za jeromonaha 31. oktobra te godine. Sledeće, 1997. izabran je za profesora Cetinjske bogoslovije, gde predaje: Novi zavet, Hrišćansku etiku i Agiologiju.

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, od 23. maja 2003, po predlogu mitropolita veleškog i povardarskog i patrijaraškog egzarha autonomne Ohridske arhiepiskopije Jovana VI, izabran je za njegovog vikarnog episkopa, sa titulom episkop velički i mjestobljustitelj pološko-kumanovski, otkako je prethodno Sabor stavio pod zabranu sveštenodejstva mitropolita te eparhije Kirila. Njegovo hirotonisanje u episkopski čin je izvršeno 30. novembra 2003. u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu.

Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda Pravoslavne ohridske arhiepiskopije od 16. avgusta 2004. godine, izabran je za punopravnog episkopa pološko-kumanovskog.

Hiljadu godina Ohridske arhiepiskopije

Pravoslavna ohridska arhiepiskopija je jedina kanonski priznata pravoslavna crkva u Severnoj Makedoniji koja je pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve.

Ipak, makedonska državna Komisija za religiju zabranila je POA da se registruje uz objašnjenje da joj se ime „ne razlikuje“ od Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije koja je nastala unilateralnom deklaracijom o autokefalnosti 1967. godine i priznata je samo od ove Komisije, ali ni od jedne kanonske pravoslavne crkve.

Pre dve godine, 2018, Pravoslavna ohridska arhiepiskopija je proslavila vredan jubilej – hiljadu godina od osnivanja.

Sastoji se od mitropolije skopske na čelu sa arhiepiskopon Jovanom VI, i šest episkopija: Episkopija prespansko-pelagonijska (upražnjeno mesto), Episkopija bregalnička – episkop Marko (Kimev), Episkopija debarsko-kičevska (upražnjeno mesto),

Episkopija pološko-kumanovska – episkop Joakim (Jovčevski), Episkopija veleško-povardarska (upražnjeno mesto) i Episkopija strumička – David (Ninov).

Prema bližnjem kao „na golubjim nogama“

Kako biste opisali svoj rad kao profesora Cetinjske bogoslovije?

– Negde u delima svetitelja naših dana, prepodobnog Ave Justina Ćelijskog, zapisano je da čovek čoveku (bližnjemu) pristupa kao na golubjim nogama. To znači da takvim načinom ophođenja ne bi nečim povredio brata svoga (bližnjega). Trudio sam se da izgradim takav pristup kako prema deci i profesorima u Cetinjskoj bogosloviji, tako i prema bratiji u manastiru i uopšte prema svakom čoveku. No da li sam u tome uspeo, to znaju generacije učenika kojima sam predavao Sveto Pismo i hrišćansku etiku. Ja to ne mogu da kažem, jer znam da mi i kad sve ispunimo što smo dužni bili, opet smo nepotrebne sluge po rečima Gospodnjim. Tako da, svako dobro koje učinimo je Božije dobro, koje se ne savršava samo našim trudom, no i silom i voljom Božijom.