Bata je bio nežan otac

Sin legendarnog glumca Velimira Bate Živojinovića, Miljko posle 13 godina je opet u Beogradu. Jedva je, kaže, čekao i dočekao da ponovo kroči u rodni grad. Miljkov boravak u prestonici iskoristili smo da sa našim čitaocima podeli uspomene na svog slavnog oca, veliku zvezdu srpske i jugoslovenske kinematografije, koji nas je napustio pre četiri godine. Dok je Miljko odrastao, Bata je bio partizan, ratovao je kao Valter u Sarajevu i na Neretvi i na Sutjesci, pobio na hiljade Nemaca. Bio je jedan od najpopularnijih glumaca na našim prostorima, a kasnije i u Kini.

– „Kod kuće je najlepše“, naslov holivudskog filma, mogao bi da se primeni i u mom slučaju. Puno emocija, ali i iznenađenja! Beograd se promenio, postao je grad dostojan evropskih metropola. Prvo sam obišao grobove roditelja, očev u Beogradu i majčin u Koraćici, zapalio sveće i pomolio se za njihove duše – počinje priču za „Vesti“ Miljko Živojinović.

Raj na Kosmaju

I on je, priznaje, veoma vezan za Koraćicu.

– Koraćica je naš koren i izvor naše porodične snage. Tu smo prohodali, ubrali prve voćke, provodili najlepša letovanja, a kasnije svakog vikenda jedva čekali da pobegnemo iz velegradske gužve. Tu su grobovi naših predaka. Danas u Koraćicu redovno dolaze sestrina i moja deca. Tradicija se nastavlja. Svaki dolazak je za mene poseban događaj, bez obzira na to da li smo sami ili sa prijateljima. Ona je udaljena pedesetak kilometara od Beograda, dovoljno blizu, ali opet dovoljno daleko da bi čovek pronašao svoj mir i napunio se energijom. Sa prijateljima iz detinjstva sam bio sve vreme u kontaktu proteklih godina.

Bilo je specifično, kako kaže, biti sin jednog tako velikog umetnika kakav je bio Bata.

– Sigurno je da je naša porodica bila atipična zbog očeve popularnosti, mada mi nismo bili toga toliko svesni u detinjstvu. Kasnije je to bilo vidljivo. Neko nas je prihvatao oberučke, drugi su bili podozrivi i sa senkom sumnje ili predrasude. To je sestri i meni verovatno pomoglo da ranije sazrimo. Uvek je lako pronaći izgovor za teškoće koje nas okružuju, ali pravi karakteri se suočavaju sa njima i pokušavaju da ih reše. Bata je bio divan, nežan otac, baš kakav je bio i prema svim drugim ljudima i prijateljima. Uvek nam je bio podrška, uvek je za nas imao vremena. Čak i kada je bio na snimanju imali smo osećaj da je tu sa nama, da je prisutan i da možemo da se oslonimo na njega. Prava očinska figura. Odrastanje uz Batu bilo je uzbudljivo. Sa nama su se igrali čuveni glumci, domaći i strani. To je bila privilegija, na kojoj ćemo uvek biti zahvalni.

Detinjstvo i mladost je proveo na Neimaru kod Karađorđevog parka.

– Bila su to bezbrižnija vremena, iako smo imali daleko manje nego današnja deca, ali smo se mnogo lepše i maštovitije igrali. Zime su bile sa mnogo snega, idealno za sankanje i grudvanje, a leta smo provodili prvo sa majčinom majkom, najčešće u Ulcinju. Posle toga bismo išli u Pulu sa roditeljima na festival koji je trajao dve nedelje i na kraju bismo bili bar mesec dana u Koraćici na Kosmaju. Odmalena smo gledali filmove i ta navika je ostala do danas. Zahvaljujući roditeljima bili smo upućeni u sve tajne ove magične umetnosti. Često smo išli i u pozorišta, gde su očeve kolege igrale svoje redovne predstave. Redovno smo išli s ocem na snimanja.

I heroj i komičar

To su, kaže, s nestrpljenjem iščekivali.

– Sam čin pravljenja filma je težak. Objekti se nalaze često u nepristupačnim krajevima, mnogo se čeka dok se kamera pokrene, ljudi iz ekipe su izuzetno koncentrisani i napeti. Istovremeno, sve je to svojevrsna čarolija. Uživali smo u svemu, naročito u druženjima koja kasnije nigde nisam sretao u životu. Mislim pre svega na duhovitost i maštovitost svih tih talentovanih ljudi. Legendarna je anegdota sa snimanja filma „Kozara“ kad je Veljko Bulajić organizovao masovnu scenu u kojoj nemački tenkovi idu prema golorukom narodu. Bez bilo kakve pripreme i dogovora s režijom, dve zabrađene žene su se bacile pod tenk, između gusenica. Kad je tenk prošao iznad njih, reditelj Bulajić je dotrčao do njih da ih zagrli i da vidi kako su. Tom prilikom je otkrio da su se moj Bata i Davor Antolić, njegov drug iz Zagreba, prerušili u žene, kako bi scena bila uverljivija. Naravno, sve se na kraju pretvorilo u šalu i smeh.

Miljko i sestra su se, baš zbog popularnosti svog oca, trudili da budu maksimalno disciplinovani i odgovorni.

– Kada smo bili deca, to nam je bilo zabavno. Vremenom je to postao i naš deo odgovornosti. Bili smo uvek ponosni na rad svog oca, pre svega što je on svoj posao maksimalno ozbiljno, odgovorno i požrtvovano shvatao. Na taj način je kod nas formirao radnu etiku i svest o poštovanju profesije kojom ćemo se baviti. Kako smo odrastali, svako od nas je imao i svoje kriterijume o očevim ulogama, svoje favorizovane filmove. Često smo o tome razgovarali i šalili se. Širok je dijapazon sjajnih uloga koje je Bata ostvario. Neverovatno je da se kao mlad glumac oprobao i dokazao u ozbiljnim žanrovima, a kasnije i u komedijama. Vi danas ne znate da li Batu treba svrstati u heroje, partizane, komičare ili karakterne glumce. To govori o njegovim glumačkim sposobnostima, ali i energiji koju je uložio u svom radu. Meni se lično dopadaju svi filmovi Hajrudina Šibe Krvavca „Diverzanti“, „Most“, „Valter“, „Partizanska eskadrila“, ali i TV komedije „Priče iz majstorske radionice“, „Bolji život“ i „Srećni ljudi“. Mene nikad nije privlačila gluma, ali moju sestru jeste. Ko zna da li bi se glumačka dinastija Živojinović proširila da je moja sestra prošla prijemni ispit za glumu. Bata nas je pustio da se sami snađemo i ostvarimo kao ličnosti i u profesionalnom smislu. U tome je njegova roditeljska veličina, što je dozvolio da odluke o tome budu zaista naše!

Sve je sudbina

Sa roditeljima su, ističe, imali prijateljski odnos. Ali, i tata i mama su umeli da budu strogi.

– Majka je bila impulsivnija i provodila je daleko više vremena sa nama nego otac. Borila se s nama i s našim svakodnevnim vaspitanjem, pa su joj i metode bile drugačije. Otac je delovao kao ličnost koja nosi neku tajnu i daleko manje je od majke pokazivao svoju eventualnu ljutnju ili nezadovoljstvo nekim našim nestašlucima. Naravno, baš ta njegova tajna je i bila razlog da ga se više plašimo nego majke jer sa njim nismo uvek znali na čemu smo, kao što je bio slučaj sa majkom. Ali, prva i osnovna asocijacija na roditelje su pre svega ljubav i ogromna podrška i razumevanje.

Miljko je igrao fudbal, a po završetku juniorske karijere napustio je taj sport.

– Cela moja generacija bila je izuzetno vezana za sport. Igrao sam u pionirskom i omladinskom timu Crvene zvezde, a na kraju sam čak šest meseci proveo i u Partizanu. To su fenomenalna iskustva s utakmica, treninga, priprema i putovanja. Nešto najzdravije i najbolje što možete da poklonite nečijem detinjstvu i mladosti je sport. Kad je došao period za odabir profesije, advokatura mi se učinila kao dostojan izazov, tim pre što u mojoj porodici nije ranije bilo advokata. Kako sam iz godine u godinu napredovao na Pravnom fakultetu, a kasnije kao pripravnik, pa advokat, otkrivao svu lepotu i uzbudljivost ove profesije. Da biste nešto mogli da radite sa zadovoljstvom, to mora uvek da vam bude interesantno i izazovno. Baš kao i žena. Zato je advokatura izuzetno zanimljiva i kreativna profesija za sve one koji su hrabri i vredni.

Privatni život mu je, kako kaže, na kraju ispao veoma uzbudljiv, iako se nikako nije trudio da bude takav.

– Svako od nas ima svoju sudbinu i u to duboko verujem. Imao sam sreću da sam upoznao sjajne i izuzetne žene, koje su dobrano odredile moj život. Zahvaljujući mojoj supruzi Jelki, uspeo sam da prebrodim najteže, neizdržive momente, koje bi retko ko preživeo. Šta bih lepše od toga mogao da kažem za nekoga ko mi je i bukvalno spasao život?! Moje troje dece Dina, Velimir i Milena, nisu nikada pokazivali sklonosti prema glumi konkretno, ali imaju jasno određene afinitete prema umetnosti. Najmlađa ćerka Milena je želela i uspela da upiše dizajnersku srednju školu i tako je rano odlučila šta želi da radi u životu.

Spomen-kuća u Koraćici

U Beogradu, ali i u regionu, ostali su simboli koji podsećaju na život i rad velikog Bate Živojinovića. Već tri godine u Mladenovcu se održava festival Valter posvećen Bati Živojinoviću. U Sarajevu je otvoren muzej „Valter brani Sarajevo“, a preko puta Beogradskog dramskog pozorišta, nekadašnja Bojanska ulica na Crvenom krstu, u kojoj je živela Lula Živojinović, Batina supruga, dobila je ime Velimira Bate Živojinovića. Sada je u pripremi i Spomen-kuća u Koraćici.

– Angažovao se tim ozbiljnih i stručnih ljudi, koji su pre svega dobronamerni i puni pozitivne energije. Sarađujemo na tome vredno i svakodnevno, bez sujete uz uvažavanje svačijeg mišljenja. Ako pogledate kako je urađen Čaplinov muzej u Veveju, pored Lozane, u Švajcarskoj ili muzej Tošeta Proeskog u Kruševu, u Severnoj Makedoniji, shvatite da je sve moguće i da uz dobre ideje i inventivne saradnike možete da postignete rezultate za večnost. Bata je svojom karijerom i ulogama dosta toga dao celoj bivšoj Jugoslaviji, ali pre svega svojoj Srbiji. Spomen-kuća u Koraćici biće izgrađena u neposrednoj blizini crkvene porte, gde će biti preneto njegovo telo iz Aleje velikana u Beogradu pored naše majke, ali i u blizini njegove osnovne škole.

Advokatura je moj život

Miljko nam je otkrio i svoje poslovne planove.

– Advokatura je moj život, onaj profesionalni, koji određuje svakog čoveka! Očekujem ovih dana da se konačno pozitivno reši moja nasilno prekinuta advokatska karijera i da nastavim bavljenje profesijom koju sam započeo pre skoro 35 godina. Iskreno se nadam da će nadležni koji o tome odlučuju, imati sluha za realne životne potrebe i na pravilan način sagledati svu golgotu koju sam prošao. Verujem da ćete sledeći razgovor voditi ponovo sa advokatom Miljkom Živojinovićem, koji je vaš cenjeni list zastupao decenijama.

Sećanje na Borisa Dvornika

Sa mnogo emocija priča o prijateljstvu svog oca sa Borisom Dvornikom:

– Boris je bio jedna nežna i emotivna ličnost. Imao je blagu i veselu narav. Bio je veoma duhovit i zabavan. Mnogo smo ga voleli. Za moju sestru Jelenu i mene, to će uvek biti neizbrisiv deo našeg detinjstva. Dolazio je često u naš dom u Beogradu, provodili smo besane noći u interesantnim razgovorima i pesmi. Boris i Bata su bili idealan glumački par, prijatelji koji su se lako i brzo razumevali. O tome govori i ogroman broj filmova koje su zajedno snimili, kao i prijateljstvo koje je uprkos nezamislivim pritiscima i iskušenjima na kraju ipak izdržalo test vremena. Obojica su bili vrhunski glumci, ali i topli ljudi koje bi svako poželeo u svom društvu.